Прочитај ми чланакПочетком Јуна ове године Војска Србије је привела крају двадесетодневне командно-тактичке вежбовне активности под јединственим називом „Морава 2016“,[i] када је на привременом полигону „Пештер“, у присуству врховног команданта Томислава Николића и вршиоца дужности министра одбране Зорана Ђорђевића, приказана двострана тактичка вежба са темом: „Извођење нападне операције“,[ii] као круна изузетно комплексног ангажовања.
Почетком Јуна ове године Војска Србије је привела крају двадесетодневне командно-тактичке вежбовне активности под јединственим називом „Морава 2016“,[i] када је на привременом полигону „Пештер“, у присуству врховног команданта Томислава Николића и вршиоца дужности министра одбране Зорана Ђорђевића, приказана двострана тактичка вежба са темом: „Извођење нападне операције“,[ii] као круна изузетно комплексног ангажовања.
Циљ ове, завршне двостране вежбе, био је, како је званично саопштено, провера способности команди за планирање и командовање у операцијама и провера обучености снага за брзо реаговање. Уз припаднике Четврте бригаде Копнене војске учествовао је и део припадника Друге бригаде, Мешовите артиљеријске бригаде, Специјалне бригаде, 98. и 204. ваздухопловне бригаде.
Исказујући задовољство и наглашавајући понос председник Николић је тим поводом изјавио, да је виђена „веома занимљива вежба, која је показала како у садејству више родова војске могу да се одбране, у овом случају, од терористичке групе“.
И, ето непланиране забуне – ко је кога нападао а ко се бранио (поновимо – вежба се звала „нападна операција“), ко је чинио терористичку групу, колика је била њена јачина, одакле су дошли, шта су јој били циљеви, из ког разлога смо је толиким снагама нападали (то јест, од ње се бранили), због чега је морала да буде ангажована авијација и хеликоптери, због чега толико тенкова и оклопних транспортера, затим ангажовање стратешких ПВО система у дубини територије, силна артиљерија и тако даље и томе слично, само су нека, али веома важна питања на која нисмо добили одговоре.
Двострана вежба је носила назив „извођење нападне операције“ а Николић збори о „одбрани“ од терориста. Затим, и не мање важно, комплетне вежбовне активности Војске Србије под називом „Морава 2016“ у оквиру којих је изведена наведена „противтерористичка битка“ на Пештеру, су дефинисане као „командно-тактичке“, а оно што смо гледали тог 2. јуна је названо „операцијом“. Значајна разлика.
Мала збрка, зар не?
Који су разлози за тако нешто? Због чега је Генералштаб предложио а председник државе одобрио извођење овако обимне вишенедељне вежбе, практично, већине састава Војске на целокупној државној територији? Сложена и изузетно скупа вежба (тј. низ вежбовних активности и увежбавања) која је ипак била тактичког карактера што је крајње необично, на којој су се изводиле углавном неповезане активности свих видова и родова са релативно малим борбеним саставима (јер нам је и Војска таква), а којима је командовала ни мање ни више него Здружена оперативна команда (ЗОК ГШ)?
Шта се желело постићи „Моравом 2016“ осим што је људство прописно „изобучавано“ (да не употребим неки симпатичнији израз) по убрзаној процедури, џумле, и где год да их има? Тачније, радили су оно што им је иначе свакодневни посао, уколико се, подразумева се, дисциплиновано држе правила и прецизних НАТО процедура по којима „дејствују“ више од десет година у континуитету.
Познати режимски коментатор недавно је написао и образложио како вежбају сви у Европи (особито на њеном Истоку), па што не би и Србија. Логично, само нити он, нити било ко други није се запитао који је стварни циљ српских војних вежби? А то је онај циљ из сенке који није саопштен. Многи ће рећи – циљ је одбрана земље од евентуалних агресора, али се то по правилу не саопштава. Није – него. Да смо суверена и слободна земља, и те како би било саопштено. Овако, остаје нам да слушамо супозиције о непознатим нападачима и терористима за које не знамо одакле су и које су им намере.
И, заиста, уколико је реч о одбрани земље – јер само се поводом те, прве мисије, подиже оволика војска и њена тешка борбена скаламерија – зашто није изведена пре свега „одбрамбена операција“, са рецимо „преласком у противнапад (противудар)“, него тежишно низ „противтерористичких операција“, као и „борбе противу гериле у урбаним срединама“ и „ослобађање талаца“[iii], те разноразна и недефинисана „нападна дејства“? Што све заједно сугерише да агресора нисмо зауставили на државним границама (а и како би, када смо граничне јединице расформирали 2007. године), већ се са њим обрачунавамо дубоко унутар територије.
Одговор је веома прост и двојак.
Прво – тако нешто не би било у складу са важећом оперативном НАТО агендом, а посебно не са обавезама и задацима преузетим кроз програм „Партнерство за мир“ у највишем степену – ИПАП, а као друго – доктринарна документа (чак и да занемаримо текуће НАТО „партнерске“ планове) прецизно нам сугеришу где смо то геостратешки уракљени и у чијем интересу.
И, зато, у потрази за одговорима на напред постављена питања, усмеримо пажњу на поједине државне ставове у „Стратегији одбране“[iv] и „Доктрини Војске Србије“,[v] као најважнијим (и обавезујућим) одбрамбеним документима, који су на снази од 2009. односно 2010. године, а у којима није промењено до сада ни једно једино слово.
(А и како би, када је њихов садржај конципиран у Бриселу, у седишту НАТО савеза, одакле је и руковођено војном „реформом“ Србије).
Рецимо, у уводу „Стратегије одбране“ стоји: „…опредељеност Републике Србије да изграђује и јача сопствене капацитете и способности за одбрану, као и да кроз интеграцију у европске и друге међународне безбедносне и одбрамбене структуре заједнички делује са другим државама и доприноси јачању националне, регионалне и глобалне безбедност“.
Наглашене су европске интеграције и „друге међународне безбедносне и одбрамбене структуре“, а након свих ових година и веома богате вежбовне и „партнерске“ праксе, јасно је да је реч о Северноатлантској алијанси.
То се потврђује већ у тачки 2. која третира изазове, ризике и претње по одбрану Р. Србије:
„Спољнополитичка оријентација и реформски процеси у Републици Србији позитивно утичу на унапређење политике добросуседства и сарадње, укључивање у европске и друге међународне безбедносне структуре, као и на јачање њене међународне позиције. Европска и евроатлантска оријентација земаља у региону и тежња ка заједничким цивилизацијским вредностима доприносе јачању међусобног поверења и сарадње, што умањује могућност настанка нових ризика и претњи безбедности Републике Србије.“
Дакле, одбрана земље али ни под разно без евроатлантске оријентације и без „мира и сарадње у региону“, малтене као вечне категорије. А колико је све то убедљиво, погледајмо докле смо догурали са Косметом, тачније, до ког нивоа интеграција су догурале Албанија и „Косово“. Или, осврнимо се на најновија дешавања на релацији Сарајево – Бања Лука. И можда још упечатљивији пример – на званичну Подгорицу и њен недавни НАТО „Одлучан одговор 2“ код Пљеваља. Случајно, ваљда, у непосредној близини Рашке области.
У следећем параграфу исте тачке 2 „Стратегије одбране“, следи прави, мали бисер:
„Агресија на Републику Србију сматра се мало вероватном, а може да настане као последица оружаних сукоба глобалног или регионалног карактера проузрокованих, пре свега, супротстрављеним интересима великих сила или држава у региону.“
Наравно, овакав „државотворни“ став који је толико очигледан и који сугерише нацији да је „мало вероватна агресија“ на нашу земљу, могао би се са дефинише као небулозан и плод несмотрености аутора документа, да се, у ствари, не надовезује на поглавље, односно тачку 1. која се бави „безбедносним окружењем“ Србије, где дословно стоји:
„За јачање европске безбедности посебно је значајан НАТО програм Партнерство за мир, као широк оквир политичке, безбедносне и одбрамбене сарадње и заједничког деловања држава чланица. У реализацији циљева управљања кризама и стабилизације стања важна је улога европске безбедносне и одбрамбене политике.“
Дакле, нема забуне и несмотрености, јасна је намера и још јаснија опредељења и циљеви наше „одбране“.
Зато и не чуди детаљнија разрада напред наведеног у посебно важном документу који се назива „Доктрина Војске Србије“. Ево како то изгледа у тачки 1 – „Стратешке претпоставке Доктрине Војске Србије“:
„У случају да на државној територији ескалирају оружани сукоби, Република Србија ће се одлучно бранити сопственим снагама, уз подршку партнерских и пријатељских држава, поштујући одредбе међународног хуманитарног права.“
Док се у Поглављу II „Организовање Војске Србије“, у тачки 1 – „Начела организовања ВС“, прецизно дефинише шта је све усвојено по „препоруци“ НАТО експерата:
„Начела организовања Војске Србије су: (1) ефективност и ефикасност; (2) трокомпонентност састава; (3) трокомпонентност намене; (4) модуларност; (5) еластичност; (6) интероперабилност и (7) финансијска одрживост.“
Начела, иначе, потпуно непозната богатој српској традицији и ратничким тековинама, посебно оним из ’99-те када смо западну Алијансу војнички надмашили, најоригиналније појашњавају суштину наше „реформисане“ оружане силе. Но, да не бих дужио, јер посреди је права мала НАТО „наука“, обратимо пажњу на начела под бројем: 2, 4 и 6.
Тако начело (2) каже: „трокомпонентност састава подразумева да се Војска Србије попуњава професионалним припадницима, активном и пасивном резервом.“
Ни једним словом нису поменути регрути, тачније обавезни војни рок. Доктрина је писана пре званичног усвајања измена „Закона о одбрани“ којим је укинуто обавезно служење војске. Питање гласи – како ће и којим људством у наредним деценијама попуњавати „активну и пасивну резерву“? За претпоставити је онако како се то одавно ради на Западу, посебно у САД – пресретањем незапослених, најчешће проблематичних и исфрустрираних младића и девојака, од стране разних регрутних тимова, по супермаркетима и клубовима уз нуђење одговарајуће апанаже.
Да видимо шта каже начело број (4): „Модуларност подразумева формирање састава Војске Србије у складу с потребама за извршење конкретне мисије и задатка. Основна модуларна јединица Војске Србије је батаљон и јединице истог ранга.“
Дакле, батаљонима, које су основне „модуларне“ (што би се српски рекло – ударне) јединице, чије је бројно стање између петсто и хиљаду људи, бранићемо земљу. Не третирају се чак ни бригаде које постоје у организацији Војске, али као својеврсно окупљалиште „људских и материјалних ресурса“ и то искључиво у миру.
О дивизијама, корпусима и армијама, које смо „педантно“ и дисциплиновано сатрли према налозима НАТО стратега, а без којих, једноставно, није могућа одбрана земље, нема смисла више зборити.
Начело под редним бројем (6) третира следеће: „Интероперабилност представља способност Војске Србије да с оружаним снагама других земаља изводи ефективну обуку, вежбе и операције, у заједничким мисијама и задацима.“
Значи, нигде ни слова о такозваним „мировним мисијама“. Нешто што би се у редовним околностима могло подвести под, рецимо, међународну војну сарадњу, или под начела којима би требало да се бави искључиво Организација уједињених нација (ОУН) која је једино власна да заводи ред по свету, ми смо, као и свака неоколонизована земља југоисточне Европе, тако нешто, као обавезу, уградили у најважнији стратешки документ, а у пракси га примењујемо више од деценију као врхунски НАТО принцип. И под њиховим непосредним мониторингом.
Због чега? Ево одговора у наведеном документу у тачки 4.1 „Стратешке основе здруженог оперативног концепта“, само кроз садржај три параграфа:
„У складу с интензитетом изазова, ризика и претњи безбедности, Република Србија ће непријатеља одвратити јединственим и ефикасним системом одбране, изградњом поузданог партнерства и међународном сарадњом у стварању повољног безбедносног окружења.“
Или:
„Додељене мисије и задатке Војска Србије ће извршавати: интеграцијом различитих способности и здруживањем снага; изградњом заједничких концепата и доктрина; успостављањем јединственог система обуке усмереног на оспособаљавање команди и јединица Војске Србије за задатке и мисије и достизањем интероперабилности са системима одбране држава укључених у програм НАТО-а Партнерство за мир.“
Или:
„Достизање интероперабилности с партнерским земљама омогућава Војсци Србије примену заједничких процедура и стандарда у обуци, вежбама и операцијама, употребу компатибилних борбених средстава и система за командовање и руковођење, коришћење заједничких ресурса, као и употребу заједничког језика и терминологије.“
Е, сада, када се све напред наведено пажљиво простудира и узме у обзир, али озбиљно, јер је и штиво такво – крајње озбиљно и обавезујуће – до којег се закључка може доћи?
(Уколико се, наравно, не игноришу текуће интензивне активности НАТО савеза широм Европе – од Балтика и југоистока континента као што су Пољска, Немачка, Украјина, Молдавија, Грузија, преко Средоземља и севера Африке, до Блиског Истока, па укруг, назад, све до Румуније и Бугарске).
Долази се, дакле, до врло просте и голим оком видљиве чињенице, односно супозиције, да се Војска Србије (да ли су њени припадници од врха до дна свесни тога или не, небитно је, доведени су у такву безизлазну ситуацију) припрема да у дубини Европског ратишта, на делу његовог Јужноевропског војишта, врло конкретно садејствује снагама Северноатлантске алијансе и њених „партнера“.
А то би се највероватније састојало у следећем – обезбеђење позадине фронта, евентуално ангажовање дела људства односно састава за њихове „бојне“, омогућавање коришћења инфраструктуре, војних и осталих капацитета, посебно аеродрома и чворишта везе, затим за борбу против (проруских) „терориста“ и „гериле“, те спречавање евентуалне оружане побуне управо тих и сличних „елемената“.
Што не значи да нам побуну неких других „елемената“ неће проиграти према добро познатим рецептима. Оних „елемената“ мало јужно, или на западу, односно на северу земље. Раније усвојеним плановима увек се могу придодати анекси. И обрнуто. Од вишка ионако не боли глава. Посебно уколико је коначни и непроменљиви циљ – преткумановска Србија.
Једно је сигурно – НАТО се на овим, нашим просторима неће бавити враћањем Косова и Метохије у састав Србије, нити обуздавањем Албаније у остваривању вековног сна о уједињењу. Републици Српској ионако не можемо војнички помоћи јер немамо са чим, све и да нам западни „пријатељи“ одобре.
Дакле, чекају се само званичне одлуке предстојећег јулског самита Алијансе у Варшави на врху, и „парада“ са „снагама за брзо реаговање“ и њиховим „ротацијама“, са новим „мултинационалним батаљонима и штабовима“, „оклопним бригадама“ и „ПРО системима“, моћи ће да крене пуним темпом.
Наравно, ми ћемо све то, као што написах, „интероперабилно“ да пратимо у складу са достигнућима управо завршене „Мораве 2016“.
[i] http://www.vs.rs/index.php?news_article=50dad6d2-20dc-11e6-b66b-001a649ddcfe
[ii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9681
[iii] http://www.vs.rs/index.php?news_article=132c70b4-2449-11e6-b66b-001a649ddcfe
[iv]http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Strategija%20odbrane%20Republike%20Srbije.pdf
[v] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Bela_Knjiga-Srpski.pdf
