Прочитај ми чланакВећ трећу годину покушавам да повежем „револуцију достојанства“ која се изразила у пуцњави на мирне митинге на централном тргу у Кијеву и каснијим погружењем читаве Украјине у стање дубоке интоксинације разума.
Неки случајеви заглупљивања су потпуно објашњиви. На пример, председника Порошенка непрекидно прате „зелени демони“ и саветују га по било ком, чак и најситнијем поводу. Ево, управо је ужаснуо дописника компаније ЦНН, изјавивши му у интервјуу да се Украјина налази у стању врућег рата са Русијом. Ништа мање убедљив синдром била је његова тврдња да је украјинска армија најјача у Европи.
Или узмите за пример градоначелника Кијева Виталија Кличка, који се дуго припремао за политичку каријеру у својству професионалног боксера и услед честих повреда главе стекао способност да разговара са мртвим милиционерима. За људе који познају обичаје у свету комерцијалног спорта, то није ништа чудно.
Објашњиво је и понашање министра иностраних послова Павла Климкина. Он успешно симулирао малоумност због неопходности да представи потпуно нејасну спољну политику своје земље. Нормалан човек на нормалном језику не може објаснити ту политику. Због тога је неопходно да изиграва психичког болесника. Када је Павел Климкин током једног самита изашао на заједничко фотографисање у обрнуто обученим панталонама, људи су ћутећи саосећали.
Међутим, амбасадор Украјине у Србији Олександар Александрович је човек који је избегао многа искушења „револуције достојанства“ и рекло би се да има све основе да се држи у оквирима адекватности. Но, да ли се ради о моди која је завладала у Кијеву, да сви изигравају будале, или се ради о депримираном наслеђу из прошлости, у сваком случају, како би се рекло, „кренуло је“ и овом високо рангираном дипломати.
Он је прво почео да оптужује Русију да је деведесетих година продала Хрватској комплекс С-300, кршећи тада постојећи ембарго.
Каква је мука натерала амбасадора и зашто је он одлучио да се ухвати за ту тему, тешко ће одгонетнути било који психијатар. Ради се о томе да су хрватске власти више пута јавно саопштавале да је оружје стигло из Украјине. И то су радили са великом увређеношћу, јер су платили новац, а нису могли користити комплексе С-300. Испоставило се да су комплекси били неупотребљиви. Штавише, Хрвати су веома отворено алудирали да је С-300 добијен шверцерским каналима, у којима је Украјина имала улогу нелегалног посредника, јер је тада заиста на снази био ембарго на испоруку оружја у бившу Југославију. Због тога ни један нормалан човек не би откопавао тај трули леш. Како не би испаштао због нежељених последица.
Но, амбасадор је то ископао из неког разлога. Уколико претпоставимо да се код Олександра Александровича уочава не баш баналан напад малоумности, а он прати некакав одређени циљ, то остаје да претпоставимо само једно, он намерава да са Украјине скине оптужбе за превару и да сву кривицу свали на Русију. Можда, како би прогурао нове уговоре.
Формална логика у таквом понашању постоји, но, он неће обманути Хрватску таквом техником. Она добро зна откуда стижу неугодни комплекси.
Као што добро зна и да хеликоптери купљени у Русији, лете и гађају. Истина, у уобразиљи О. Александровича они су такође били купљени почетком деведесетих година, но, у стварности су их купили петнаест година касније, после скидања ембарга. И о томе је поново известио Загреб.
Због тога мене нарочито забрињава посебност разума украјинског амбасадора у Србији, више од психијатријског статуса П. Порошенка и В. Кличка.
О. Александрович изгледа није био професионални боксер нити се дружио са „зеленим демонима“… И нису га виђали у панталонама наопако изврнутим. А симптоми су ти исти.
Можда је сами ваздух „револуције достојанства“ такав? Да ли свако ко га се надише, упада у стање губитка везе са стварношћу?
Шта онда радити са тим жртвама интоксинације? Јер они нису у стању испунити ни Минске споразуме 2, нити успоставити контакт са властима у Донбасу, нити истерати из својих маштарија руске подморнице у степама под Луганском.
Шта да радимо добра господо? Можда Ви знате рецепт за њихово излечење? Све је то дојадило до крајњих граница.
