Pročitaj mi članakDevetog maja o.g. kod bugarskog patrijarha g. Neofita došao je u posetu Semjuel Braunbek, ambasador i predstavnik Stejt departmenta za religiozne slobode. ( http://www.bg-patriarshia.bg/) Ovaj gost, iako je došao sa prazničnog odmora na Svetoj Gori, bio je, u neku ruku, izazovniji za bugarskog patrijarha od pape Franciska.
Док је папи патријарх, могао само да понови поступање и речи свог претходника, Блаженог Спомена Максима, сада је требало одговорити на Браунбеков позив да БПЦ заједно са Стејт департментом ради на религиозним и црквеним питањима. У том смислу, патријарх Неофит добио је позив да у јулу месецу у Вашингтону учествује у стварању „глобалног удружења које би потпомагало вероисповедање“.
Није поменуто, да ли је тема била и „украјинско питање“, али будући да је 6. маја оно разматрано са архиепископом атинским Јеронимом (https://www.romfea.news/), а да је сам Браунбек велики покровитељ „аутокефалије“ бастардне структуре „ПЦУ“, блиско је памети да се са бугарским саговорницима, такође, разматрала та тема, као што ће се наредних дана наћи на дневном реду амбасадорових посета Румунији и Молдавији.
Није нека тајна да вашингтонска администрација жели да обезбеди да бар још једна помесна Православна црква призна „ПЦУ“. То би донело поене како у самој Украјини, тако и ван ње. Актуелизовала би се питања које локални представници америчке политике према Православљу ионако држе „отвореним“: Македоније, Молдавије, можда Белорусије, Црне Горе итд. Могућности да се неутрализује ефекат онога што је Хантингтон посматрао као геополитичку „православну цивилизацију“, врло су примамљиве стратезима америчке религиозне политике.
Очито, актуелни притисак на Помесне цркве је велики и неће се завршити усаглашавањем око неколико „политички коректних“ фраза.
Историчари ће, можда, приметити континуитет у настојању западних сила, најмање од Кримског рата, педесетих година 19. века, да Русију истисну са положаја заштитнице православних хришћана на Балкану и Блиском истоку. Али, пуко понављање историје, некада не пружа одговарајуће одговоре на актуелне изазове.
Православни ће, свакако, искористити своје историјско искуство, да очувају суштинске елементе црквено-националне самосталности у својим земљама. То, међутим, није довољно да би се одговорило на антиправославну пропаганду, геополитичке игре моћи и константне притиске на политичком и духовном плану. Потребно је дубље промишљање и живљење у саборности, да бисмо сачували „слободу којом нас Христос ослободи“.
То није питање само нашег духовног опстанка. Од Васкрсења ово је питање наде за читав људски род.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
