Прочитај ми чланак
Неколико пута је шеф црногорске државе Филип Вујановић поновио да би из националне химне требало одмах избацити неколико стихова.
Шта је високу политичку личност у суседној држави навело да се тако негативно изрази о једном од националних и државних симбола. Убрзо се сазнао разлог: непожељне стихове написао је Секула Дрљевић, политичар, а не песник. Највишој политичкој личности у Црној Гори, није, међутим, засметало што речи државне химне није написао надахнути поета, него што је аутор текста после завршетка Другог светског рата проглашен за ратног злочинца.
Ко је Секула Дрљевић и како се могло десити да неко ко се у званичним документима води као државни непријатељ, постане аутор текста националне химне? Према доступним биографским подацима, Дрљевић је бивши црногорски министар и посланик Краљевине Југославије, рођен 1884. године у селу Равни у Морачи. Средњу школу је завршио у Сремским Карловцима, а Правни факултет у Загребу. Као веома млад, са свега 25 година постао је министар правде у црногорској влади (1909) да би четири године касније постао посланик у црногорској скупштини.
После завршетка Првог светског рата постављен је за начелника одељења у Министарству правде Краљевине Југославије. Од 1925. године је црногорски посланик у Народној скупштини Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. На почетку Другог светског рата прикључио се италијанским окупаторима у Црној Гори, а при крају рата одлази у Загреб и постаје близак сарадник усташког вође Анте Павелића. Септембра 1945. убијен је у аустријском селу Јуденбургу од осветничке руке црногорских четника.
Секула Дрљевић је у правом смислу био контроверзна личност. Веома интелигентан, широко образован, бриљантан говорник и сјајан правник (имао је титулу доктора правних наука) био је запажена личност на политичкој сцени Београда и Цетиња у времену између два светска рата. Његова реч се слушала, а политички потези пажљиво пратили.
МЛАЂАНИ МИНИСТАР ПРАВДЕ
Када се 1909. године вратио на Цетиње са школовања у Загребу, пред Дрљевићем су се, како кажу хроничари, широм отворила врата политике за коју је он, како је сам говорио, био предодређен и судбински везан.
Многи су мислили да је премлад за место министра, али је наишао на разумевање и подршку четрдесет година старијег председника црногорске владе Лазара Томановића, који је такође био доктор права и истакнути интелектуалац.
Шта је тог човека натерало да крене путевима издаје и колаборације са италијанским фашистима и хрватским усташама, као и да се данас сматра за највећег црногорског сепаратисту и колаборационисту.
Одговор на то питање лакше ће дати психолози него политичари или историчари. Јер, није лако објаснити како се у кратком животном веку какав је био Дрљевићев, може прећи пут од верног сарадника и миљеника црногорског краља Николе до његовог највећег непријатеља, од одушевљеног присталице зближавања Србије и Црне Горе до највећег сепаратисте и разбијача југословенске државе, и од црногорског федералисте до Павелићевог сарадника, кривца за страдања и смрт црногорских четника у усташким логорима.
Неки хроничари су учинили покушај да се на основу до сада пронађених историјских докумената мало боље осветли противречна личност Секуле Дрљевића и његова погубна политика која је обележила прву половину двадесетог века.
Први дани деловања млађаног политичара прошли су мирно и без трзавица, а онда је изненада дошло до такозваног Колашинског процеса, који је изазвао буру у Црној Гори и Србији. Процес је оставио дубоке трагове на историјском бићу Црне Горе и у једном тренутку опасно затровао односе између Београда и Цетиња, а у њега је као политичар на неки начин био укључен и Секула Дрљевић.
Према тврђењу већине црногорских историчара, почетак века протекао је у аутократском понашању књаза Николе, и у свевлашћу цетињског двора. Најхрабрији и најодлучнији људи из опозиције, схвативши да се легитимним политичким средствима ништа не може постићи, упустили су се у један ризичан покушај – формирање тајне организације.
У јануару 1909. године у Подгорици се тајно окупило деветоро људи са бившим мајором црногорске војске Николом Митровићем на челу. Формирали су Централни одбор за грађанске слободе и истовремено усвојили „Привремени статут Народног устројства у борби за грађанске слободе и равноправност“. У статуту су истакли да чланови тајне организације желе „раставити владара од камариле, угушити код појединих представника владарског дома деспотски дух и свести владарску моћ у границе Устава“. Иако тајна, организација је апеловала да се мирним и легалним путем остваре начела зацртана у статуту, а ако „то не успије, онда ће се прибјећи револуцији, у којој ће учествовати цио народ“. Никола Митровић је тврдио да је организација имала преко 1.000 чланова.
Можда би се прва тајна политичка организација у историји Црне Горе изборила за своје постављене циљеве, да се није десио један непредвиђени догађај који је фактички угасио. Наиме, један нижи официр Црногорске војске, по имену Петар Ђиновић, иначе члан тајне организације, без сагласности Централног одбора, 11. септембра 1909. године издао је наређење чети којом је командовао да заузме један магацин оружја у близини Колашина. Војници, међутим, нису послушали наређење свога командира и Ђиновићу ништа друго није остало него да побегне у оближњу шуму. Тамо се скривао три дана и после тога се предао властима.
Овај у суштини ситан инцидент, у коме није било ни мртвих ни повређених, а оружје и муниција у магацину су остали сачувани, послужио је црногорским властима да дигну велику политичку халабуку.
(Наставиће се)
(Вечерње новости)
