Све битке за живот Богдана Букумирића из Гораждевца, који је пре 11 година преживео масакр деце на Бистрици. Ускоро ће се оженити и бити отац, али још живи рана од страдања.

Преживео је, када су га сви, готово, отписали. Поднео је шест тешких операција. Четири на глави и две на стомаку. Од седам прострелних рана, последице су – доживотне. Он их потискује. Жели све да заборави. Да га више нико не упита: можеш ли, још једном, да испричаш… Он жели мир. Ваљда му је свега доста… Сазрео је. Жели нови пут у живот. После свих извојеваних битака он има своје снове и планове. Ускоро ће да се ожени. У децембру очекује принову.

Богдан Букумирић! То је онај дечак из Гораждевца који је преживео масакр на Бистрици. И, који је, ваљда само богомдан, да, данас, после свега, каже:

– Срећан сам, јер сам жив. И, заиста, нема веће среће!

Када смо га позвали за рођендан (пре неки дан напунио је 25 година) нисмо знали да је решен да „оловом залије прошло време“. Оно време које га боли. Не само због повреда, већ и због неправде да се још увек не зна ко је пуцао у српску децу. Као да су сама себе убијала. Све истраге су обустављене. Нема починилаца злочина!

– Велико поштовање имам према „Вечерњим новостима“, које су ме пратиле и помагале свих ових година. Уз њих сам се, у најтежим тренуцима, борио за живот. Борио и изборио. Зато пристајем да поново говорим о путу који сам прешао – каже Богдан Букумирић.

Повод је био његов 25. рођендан. Рођендан овог младог човека који је парадигма страдања српског косметског народа, не само у две протекле деценије. Али, повод је био и оживотворење његовог сна… Да живи као његови вршњаци. Да има љубав свог живота. Породицу. Повод је, заправо, његово венчање, када ће са својом изабраницом стати пред матичара.

ДА НИКО НЕМА ТАКАВ ПУТ

Ником на свету не бих пожелео да прође пут који сам ја прошао – говори Богдан.
– А, опет, желим свима снагу, храброст и срећу, да сваку муку која их погоди, преброде.
Сада када је донекле све иза мене, ја имам сећање, али немам мржњу.
Немам је, јер је никад нисам ни имао.
Можда ми је и то помогло да будем спасен.
Спасен и да докучим пуноћу живота, љубави и мира.
Због тог мира, чувам само за најближе радост скорог венчања.

– Тај сан постаје стварност – каже нам Богдан, који ће у децембру постати и отац. – О томе… ма, немојте сада… Пустите да све прође како треба. После… после вас зовем у госте. А сада, једино што желим, и што жели моја Јелена, јесте – мир.

Његова је изабраница, чију фотографију има на дисплеју мобилног телефона, лепа Јелена из Мачве, с којом ће љубав крунисати браком и родитељством. Богдан све време потискује ову причу у други план. Пита нас:

„Можете ли ви да разумете тај осећај… једанаест година несрећан, а онда одједном срећан? Ко то да разуме? Ко да разуме да се живот одједном толико окрене?“

– Ко да потисне памћење на Гораждевац – говори нам Богдан Букумирић.

– Сваки пут заплачем када се сетим. До јуче, може се рећи, и нисам крио сузе. Данас их ником не показујем. Оне се сливају у моју душу. Зашто? Зато што мој прошли живот и све што сам преболео, не би требало да икога кога волим боли и потреса. Сазрео сам.

А, са зрелошћу је стигло и то да од својих рана заштитим и друге око себе. Није лако, али је лакше уз неког ко је одлучио да са мном подели и тугу и срећу. Срећу сам нашао са Јеленом. А, кажем вам, Гораждевац ме прати.

Прелиставамо сећања. Фотографије. До ове, која је настала у време јучерашњег разговора у нашој редакцији – нигде осмеха. Ни на једној. На свакој – све проживљено. У Гораждевцу, у тренутку када су, августа 2003. године, нечији лудачки рафали покосили српску децу… У Пећи, када је Богдан уместо прве спасоносне помоћи, пуштен да готово искрвари… У северној Митровици, где анестезиолог Милена Цветковић тражи хеликоптер да насмрт повређеног дечака хитно пребаце у Београд…

Прелиставамо фотографије са ВМА. Четрнаестогодишњи дечак у коми, под апаратима. Готово сви га отписују. Мало ко верује да му има спаса. А он се, попут феникса, враћа у живот. Следи његова борба и борба лекара, на танкој ивици између живота и смрти. Пред нама је, потом, његова борба да, када је већ преживео, достојанствено и живи. Бори се. Пише. Трага за починиоцима. Говори да жртве траже правду: породице његових убијених другова Панта Дакића и Ивана Јововића. Писма упућена на стотине адреса, током протекле деценије. Пише их на терапијама. Једном руком, донекле излеченом.

Богдан Букумирић, данас. Вратио се коначно осмех на његово лице. Досањао је део сна за који се борио. Своју љубав која ће га пратити. Породицу.

– У припремама смо, моја Јелена и ја, за венчање – прича нам, али прилично уздржано.

– Она је девојка која ме разуме. Још не желим да је показујем. Страхујем. Дуго је трајала несрећа да бих могао да кажем: несрећа је сасвим иза мене. Мислим на моје другове, Панта и Ивана… На све што сам преживео. А стварно желим да једном кажем: срећан сам, срећан. То ће, верујем, бити када дочекамо принову. Тада ћу позвати моје „Новости“. Да заједно прославимо.

ОНИ ЖИВЕ У МОМ СРЦУ

Свима који су ме пратили, храбрили и помогли да пребродим најтеже тренутке, желим да захвалим – каже Богдан Букумирић, онај намучени дечак, а сада млади човек спреман да на себе преузме бригу о породици.

– Хиљаде таквих људи су на мом списку. И све бих, једном, желео да окупим. То, наравно, није могуће. Али, нека знају да они живе у мом срцу. Док живим, и они ће живети у мени.

(Вечерње новости, фото: З. Јовановић)

Oznake: albanski zločini, Bogdan Bukumirić, Goraždevac, zločin nad Srbima, Kosovo i Metohija