Pročitaj mi članak
Проповед у Недељу 23. по Духовима 6/19. новембра 1995. године, Сретењски Манастир, Москва, Русија
У име Оца и Сина и Светога Духа!
На данашњој светој Литургији Црква нас подсећа на причу јеванђелисте Луке о једном догађају чији је сведок и сам био у малом рибарском градићу. Апостол нам приповеда о томе како је Господ Исус Христос исцелио жену која је дванаест година патила од неизлечиве болести. То исцељење догодило се на веома чудан начин. Наиме, мноштво народа тискало се око Исуса Христа јер су сви нешто хтели од Њега, једни да их излечи, други су тражили неко друго чудо,а неки ни сами нису знали шта им треба. Усред тог невероватног метежа Господ се изненада окренуо и Својим ученицима поставио необично питање: „Ко је то што ме се дотаче?“
Ученици се зачудише: “Народ Те је са свих страна опколио, гура Те и сви се труде да бар на тренутак скрену на себе пажњу, а Ти говориш: Ко је то што ме се дотаче?”
Христос им рече да је све то тако, али да је у тој гужви и тискању осетио силу која је из Њега изашла и излила се на одређену особу.
Тада је једна жена, која је стајала у непосредној близини, са стидом признала да се дотакла скута Учитељеве хаљине, а са стидом зато што је по јудејском закону сматрана нечистом због своје женске болести, због које није смела да се дотиче људи како их не би оскрнавила. Жена је то признала зато што је истог тренутка осетила да је њена болест нестала, и била је потпуно сигурна у то. Као одговор ииа све то Христос јој је упутио речи које су довољне да и ученицима, и тој жени и свима нама објасне чудо које се догодило: “Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.”
Сам Господ Исус Христос јој је рекао да је велика њена вера!
Тако се у сваком времену преплићу смирена и свесилна вера у Бога и пролазни људски закони, који не вреде ни пребијеног гроша, лажни стид и страх од људске осуде.
Браћо и сестре, сви се, наравно, сећамо како смо пре два месеца славили 600 година од догадјаја у чију је част и основам наш манастир – Сретења Владимирске иконе Мајке Божје, спасења Москве од најезде кана Тамерлана. Ех, какав је то био празник! Из Третјаковске галерије у наш манастир је на један дан била донесена древна чудотворна Владимирска икона Мајке Божје, највећа светиња Русије.
Литија је кренула из Кремља и завршила се овде, у Сретењском манастиру. У њој је учествовало више од тридесет хиљада људи. Падала је септембарска киша. Његова Светост наш патријарх и многобројно свештенство у мокрим одеждама лагано су ишли одмах иза иконе, а људи су стајали дуж улица и кад би велику светињу проносили поред њих, падали на колена. Нико није обраћао пажњу на то да ли ће клекнути у неку бару или на мокри асфалт.
Већ је било прошло два сата после поноћи кад је напокон и последњи човек из огромног реда, дугог неколико километара, ушао у нашу цркву и поклонио се светињи. У празној цркви испред чудотворне иконе на постаменту остали су само они који су обезбедјивали њено доношење и они који су били задужени да је чувају: историчари уметности из Третјаковске галерије, службена лица из градске администрације и полицијски службеници високог ранга. Сви су стајали и ћутали. Слика вере нашег народа, коју су током тих неколико сати видели, истински их је шокирала.
Братија и ја смо још једном направили метанију пред иконом, затим смо целивали нашу светињу, а онда сам чиновницима рекао:
“Сад имате јединствену прилику у свом животу да на овај дан и на овом месту приђете овој изузетној икони и помолите се Царици Небеској. За неколико минута икону ће одвести у музеј. Јасно ми је да сте сви ви на високим положајима, али ипак немојте пропустити прилику која вам се пружа.”
Чиновници су се загледали, премештали с ноге на ногу, збуњено се смешкали, али се с места нису померали. Мислим да би се свако од њих радо поклонио тој древној светињи и да би Пресвету Богородицу замолио за нешто што је било дубоко скривено у њему само да је био сам у цркви. Али у том тренутку су због страха од Јудеја, како се каже у Јеванђељу, сви непомично стајали.
А онда је један полицајац с високим чином, чије је лице у трен ока постало црвено попут совјетске заставе, неочекивано иступио. Љутито кашљуцајући тутнуо је своју шапку у руке неком мајору, попео се степеницама до иконе, трипут се невешто пред њом поклонио, гласно цмокнуо заштитно стакло и почео нешто с љубављу да шапуће Мајци Божјој. Још једном се незграпно до земље поклонио и идући натрашке сишао низ степенице. Истргнуо је своју шапку из руке полицајца, који га је забезекнуто гледао, затим намргођено прелетео погледом преко присутних чиновника и стао по страни.
“Браво, друже генерале! – рекох му. – Због овога вас Мајка Божја никад неће напустити.”
Окренуо сам се према радницима музеја и рекао им:
“А сад можете однети икону.”
Након седам дана за празничном трпезом окупили смо оне који су учествовали у припреми нашег празника: братију, многобројне сараднике нашег манастира, историчаре уметности из Третјаковске галерије, градске чиновнике и чланове нашег хора. Желели смо свима да захвалимо. Дошао је и онај генерал. Уз здравицу нам је рекао:
“Само да знате, оног дана догодило се чудо!”
И испричао нам је шта му се догодило.
Кад је оне ноћи у цркви чуо мој предлог да приђу чудотворној икони, прво се, као и сви остали, уплашио. Поред њега су стајали не само људи његовог ранга, него чак и они од којих је зависио. Но управо тих дана генерала је задесила несрећа. Наиме, његова старија сестра, која је живела у Владимиру, доживела је саобраћајну несрећу и обе ноге су јој биле потпуно смрскане. У Владимиру су јој оперисали једну ногу и на њу ставили гипс. Операција је трајала неколико сати. Требало је да јој оперишу и другу ногу, наравно под дуготрајном наркозом. Али генералова сестра је већ била старија жена па су се лекари плашили да њено болесно срце неће издржати. Зато је генерал те ноћи и одлучио да приђе икони Пресвете Богородице и да јој шапатом каже:
“Мајко Божја, мени ништа не треба. Имам све што ми треба. Али ето, моја сестра… Она сутра мора на операцију. Плашим се да неће издржати… Помози јој!”
Следећег јутра генерал је телефонирао у Владимирску болницу да се распита како протиче операција. Међутим, рекли су му да никакве операције није било. Био је збуњен. Лекари су му објаснили да су његовој сестри пре одласка у операциону салу урадили рендгенски снимак ноге који је показао да су поломљене кости распоређене управо онако како треба да би правилно срасле. По свему судећи, болесница је те ноћи имала среће да се окрене тако да се кости саме од себе правилно распореде па је лекарима једино преостало да јој ту ногу одмах ставе у гипс.
Оно што смо данас из Јеванђеља чули о исцељеној жени догодило се пре две хиљаде година на периферији Римске империје, у забаченом галилејском градићу Капернауму, а случај с полицијским генералом и његовом сестром догодио се пре два месеца код нас у Русији.
Многима се јеванађељски догађаји чине попут некакве чудесне, али неоствариве бајке. Она је узвишена, лепа и чини бољим не само појединца, него цело човечанство, али је ипак само бајка…
Но то ипак није тако! Једном давно апостол Павле дошао је до великог открића, тако великог и значајног да га свако од нас треба добро запамтити. Нама се само чини да се открића догађају једино у физици или у медицини. Елем, апостол Павле открио је најважнији, фундаментални закон овог нашег света и овако га формулисао: Исус Христос је исти јуче и данас и у векове.
Томе се може додати само једно древно и радосно: амин!
(Башта Балкана)
