Pročitaj mi članak
Јереван
На почетку другог дана у Јерменији решили смо да посетимо тврђаву Еребуни, која се налази у предграђу Јеревана. Изграђена је током тзв. Урарту краљевства (900 – 600 год. пне).
Иначе, према легенди у древним временима постојао је титан Бел, који је био најмоћнији од свих титана и који се, потчинивши све остале титане, прогласио владарем Вавилона. Титан Хајк се једини побунио против њега и сву своју фамилију, укупно њих 300, одвео на север у земљу Арарат.
Територију коју су населили назвали су Хајк, по свом вођи. Отуда данас Јермени своју државу називају Хајастан. После неког времена Бел је повео јаку војску на Хајкову земљу. Дошло је до битке у којој је Хајк убио Бела и поразио његову војску. Пошто често у легендама има и понешто истине, неки историчари ову битку смештају у 2292. годину пне.
Данашња званична историја Јерменије повезује ову државу и јерменски народ са, већ помињаном, земљом Урарту. Центар ове древне државе био је код језера Ван у садашњој Турској. Урарту је, такође, познат и као Ван краљевство. Урарту култура је типична блискоисточна култура. Током своје историје Урарту краљевство је највише ратовало са Асирцима, да би на крају 585. године пне. његово постојање прекинули Међани.
Еребуни тврђава
О урартској тврђави Еребуни нисам ништа знао пре свог доласка и нисам имао нека велика очекивања, међутим пријатно ме је изненадила. Подигнута је 782. пне. Налази се на једном узвишењу, а изграђена је од грубо тесаног црвенкастог камена.
Бедеми су прилично велики и снажни. На неколико места у зидовима се налазе натписи у камену писани клинастим писмом. Такође има и сачуваних фресака, које су углавном у лошем стању и које су лоше заштићене. Добрим делом су унакажене графитима и потписима разних малоумних посетилаца ове тврђаве.
Еребуни тврђава
Након што су Међани уништили краљевство Урарту следи период када Ахеменидска Персија влада свим овим областима. Као што је познато, Персијанце ће да скрља Александар Велики. Њега ће да наследе његови дијадоси, тј. на овим просторима Селеукиди. Арташес И (189 – 160 пне.) успева да створи некакву јерменску државу.
Иначе, код овог владара пронашао је уточиште од римског прогона чувени Картагињанин Ханибал. Највећи успон ова јерменска држава имала је током владавине Тиграна ИИ (95 – 55. пне). Међутим, убрзо се нашла усред сукоба оновремених великих сила, старог Рима и персијских Парћана. Јерменија је успевала да некако лавира и да како – тако опстаје дуго времена. Било је периода када је била поробљена и од једних и од других, када је била савезник са једнима, а противник другима и обрнуто.
Године 52. Трдат И, брат парћанског краља, проглашава се краљем Јерменије и то је почетак династије Аршакуни. Затим долази до промена у Персији. Парћане су заменили Сасаниди, који су наставили борбу против Римљана и то такође успешно. Јерменија је била опет усред сукоба две велике силе.
После Трдата И ређају се разни краљеви династије Аршакуни. Од 279. до 287. године владао је Хосров ИИ. Он је страдао у завери коју су организовали Сасаниди, а убио га је јерменски принц Анек Партев. Након те завере ликвидиран је Анек Партев, као и цела његова фамилија, осим његове бебе Григорија, кога је спасила дадиља. Григорије је одрастао у Цезареји, у Кападокији, и ту је примио хришћанство. Касније је ступио у службу јерменског краља Трдата Трећи.
Када је Трдат сазнао да је Григорије хришћанин подвргао га је мучењу не би ли се овај одрекао своје вере. Григорије је бачен у дубоку подземну тамницу у Кор Вирапу, где је међу змијама и шкорпијама, без хране провео 13 година. Када се Трдат ИИИ разболео од неке тешке и неизлечиве болести, његова сестра је сањала да једино може да га излечи Григорије. Извукли су га из тамнице и он је излечио краља.
После тога Трдат Трећи је прихватио хришћанство. Тако је 301. године хришћанство проглашено званичном религијом Јерменије, а Григорије, од тада Лусаворич (Илуминатор, Просветитељ) постављен је за првог католикоса (патријарха) Јерменске апостолске цркве. Ето, тако је Јерменија постала прва хришћанска држава у свету.
Главна катедрала у Јеревану је посвећена, коме другом него помињаном, Григорију Лусаворичу. Ова велика и модерна црква подигнута је 2001. године у част прославе 1700 година хришћанства у Јерменији. Пошто не волимо нешто модерне грађевине, на брзака смо разгледали ову цркву и наставили даље.
Главна црква у Јеревану
Следећа на реду била је Плава дзамија. Изграђена је 1765. године од стране персијског гувернера Хусеина Али Кана. Иако сам до сада видео пуно иранских дзамија, ни ова ми није била незанимљива. У питању је грађевина чија је купола и фасада прекривена разнобојним керамичким мозаиком. Као што јој име каже, доминира плава боја.
И двадесетчетири метара високи минарет је такође покривен тим керамичким плочицама. У средини комплекса је централно двориште са доста зеленила. У склопу дзамије је и Ирански информативни центар. Јерменија је земља која има одличне односе са Ираном. За ове њихове добросуседске односе сазнао сам још пре пар година када сам обилазио Иран. Тада сам у Исфахану посетио Музеј јерменске националне мањине у Ирану.
Један део поставке се бави и турским геноцидом над Јерменима. Такође у Музеју шехида у Техерану (музеј посвећен страдалим борцима у Иранско – ирачком рату) нису заборављени ни Јермени који су погинули у том рату. Управо због тих добрих међусобних односа једино је јерменској мањини у Ирану дозвољено да за своје потребе узгаја свиње и да прави алкохол.
Плава дзамија
Као што рекох, Јерменија осим што има добре односе са Ираном, има и одличне односе са Русијом, а и са Америма и западном Европом. Алал вера на спољној политици, када су успели да са свима овима буду добри! Што се тиче односа са суседима, ту је већ знатно другачија ситуација. Због рата са Азербејдзаном око Нагорно Карабаха затворена је граница између ове две земље, као и са Турском, која је подржавала Азербејдзан.
Тако у Јерменију можете ући једино преко Грузије или Ирана. Са Грузијом имају коректне односе, али колико сам видео, међусобно се баш и не миришу. На ту тему постоји добар виц. Пита унук Јерменин свога деду зашто за време СССР-а ниједан Јерменин није послат у свемир, као совјетски космонаут.
Деда му је на то одговорио да је добро што је тако. Да је којим случајем неки Јерменин био у свемиру, сви Грузијци би поцркали од муке и зависти. А када би се то десило са Грузинима, сви би Јермени поумирали од среће. Е, у том случају Азербејдзанци би заузели читав Кавказ.
После посете Плавој дзамији упутили смо се ка цркви Сурп Саргис (XИX век) и ка кањону Храздан. Успут смо свратили у неки ресторан и наставили да се упознајемо са јерменском кухињом. Овај пут долме и јагњетина. Шта ја знам, ни овај пут нисам био нешто одушевљен. При повратку смо отишли на једну типичну совјетску затворену пијацу.
Као и свака пијаца и ова је била живописна. Ту сам пазарио јерменски судзук. Помало, али само изгледом, подсећа на оно што ми зовемо судзук. У питању су ораси нанизани на канап, а преко њих је неки гуменасти браон слој који их спаја. Та браон смеса се добија из грожђа током неког винарског процеса. Ова посластица је популарна и у Грузији, али је они другачије зову. Иначе, Јермени у шали за судзук кажу да је то јерменски сникерс.
На крају дана отишли смо и до Матендарана, тј. до музеја (библиотеке) старих рукописа. У њему се чува више од 17.000 јерменских рукописа и око 100.000 других средњовековних и модерних рукописа. Први Матендаран за јерменске текстове основао је Месроп Маштоц у Ечмијадзину у В веку. Месроп Маштоц је човек који је 406. године створио јерменски алфабет од 36 слова. Испред музеја се налази његов споменик, а иза њега је постављено још 6 статуа познатих јерменских учењака.
Матендаран
Под тремом музеја налази се десетак репрезентативних хачкара. Хачкари или качкари су камени споменици, тј. камене плоче на којима се налазе угравирани крстови и разни орнаменти, преплети, розете итд. Први пут се појављују у 9. веку. У почетку су постављани ради обележавања неког важног догађаја, као што су, рецимо, изградња цркве, некаква војна победа и слично, да би временом постали надгробни споменици.
Осим хачкара испред музеја се налази и један вишап. Вишапи су велики каменови исклесани, да кажемо, у облику рибе. Били су предмет обожавања још у праисторијским временима, а обично су постављани поред извора и канала.
