Прочитај ми чланак
На путу ка Плавском језеру (Фото: Приватна архива)
За осам дана четворица чланова експедиције „Aлбанска голгота 100 година касније“ успешно су пешке прешли пут од 245 километара.
За Марка Николића (37), Марка Марковића (33), Ненада Митровића (35) и Немању Нешковића (34) био је то начин да се одуже прецима и одају пошту жртвама. Учесници експедиције, иначе већ искусни у алпинизму, падобранству, планинарењу и другим екстремним спортовима, из Руговске клисуре кренули су почетком децембра преко Чакора и Скадра ка Драчу, а изабрали су најтежи правац повлачења српске војске и цивила у Великом рату. Тај пут ни данас није већим делом асфалтиран, пролази се кроз срце Проклетија, а утиске за „Блиц“ сумира вођа тима Николић.
Ходочашће за сваког Србина
– Није ни чудо што нико досад није пробао да понови пешке повлачење наше војске из 1915. И то без логистике. Без обзира на то што се услови и стање на терену не могу поредити, није наивно. Aли овај пут треба да буде ходочашће за сваког Србина – закључује Николић.
(Фото: Приватна архива)
Супротно од онога што су преци доживели – суров децембар са минус 20 – ову експедицију пратило је неуобичајено добро време.
Без непријатности
– Нисмо доживели непријатности на путу, али имали смо занимљиву ситуацију у Солуну при повратку са Крфа. Стигли смо касно увече, букирали смо стан да преноћимо, али је власница грешком однела кључ са собом, при том је изгубила и телефон. Тако да смо то вече спавали у порти цркве 12 апостола под отвореним небом у врећама – каже Марко Николић.
– Од самог старта морали смо да обратимо пажњу на то где ћемо спавати, да имамо довољно хране док смо у планини и да немамо озбиљних проблема са жуљевима и ранама на ногама. Тај проблем смо свакако имали, али имамо искуство и знали смо како да ране санирамо. Сва планинска села северне Aлбаније су изолована, народ је радознао и неповерљив, и гледали смо да не изазивамо пуно пажње. Уколико би нас ноћ затекла, тражили смо место изван села. Дешавало се да подигнемо шаторе на гробљу или око истурених катуна јер су једино та места била изолована и равна, све около су литице или главни пут – каже саговорник.
До Скадра од Руговске клисуре (Пећи) требало им је пет дана, а прелазили су између 25 и 38 километара у дану.
– Направили смо дан паузе у Скадру јер је пуно српских споменика које треба видети. Ту нам се пут укрстио са Станком Томићем који је једини поред нас прошао цео пут до Драча пешке, али је кренуо другим правцем, преко Куле, Рожаја и Подгорице – каже Николић.
Уследила су још три дана до крајњег одредишта – Драча где су се успешно укрцали на брод за Крф и острво Видо.
– Симболичан крај експедиције је био пар дана касније, на Кајмакчалану. То је био наш циљ, да затворимо са “капијом слободе”, местом где је пробијен Солунски фронт и ослобођена земља. Тај успон нам је трајао тринаест и по сати и то је био убедљиво најтежи дан. Близу 54 километра пешачења са 2.000 метара успона и спуста, по снегу. Попели смо се са македонске стране јер је грчка доста лакша и може се прићи колима скоро до самог врха где су и жичаре – објашњава Николић.
Извор: blic.rs
