Историчар Предраг Вукић сматра да је падом Скадра у руке Турака 1479. године отпочела албанизација овог простора и исламизација православног и римокатоличког становништва. Они су, иначе, до тада чинили претежан део становништва Скадра и околине.

– Иван Црнојевић је пред најездом Турака – казује даље Вукић – избјегао и склонио се у Венецију, али су Млеци одбили да га војно помогну како би наставио отпор и рат са Турцима. Онда се десила једна необична, чудесна ствар у историји, коју је Иван Црнојевић опширно описао у уводном слову оснивачке повеље Цетињског манастира, од 4. јануара 1485. године.

Нова престоница: Иван Црнојевић у Ријеку Црнојевића пренео своје седиште после губитка Жабљака и ту је отворена прва штампарија

ЧУДЕСНА ИСЦЕЉЕЊА

Наиме, како приповиједа Иван Црнојевић, он је током свог изгнанства у Венецији једног дана посјетио и католичко свето мјесто Лорето код Анконе. У тамошњој католичкој катедрали Свете Богородице чувао се и нерукотворени образ Мајке Божје, убрус на којем је био лик Свете Богородице пред којим су се дешавала чудесна исцељења. Ову реликвију су, иначе, Млечани опљачкали када су 1204. године заузели Цариград. Падом Цариграда у руке Крсташа у Четвртом крсташком рату многе реликвије су, као и ова, опљачкане и однесене на Запад. Примјера ради, у католичкој катедрали у Тријеру и данас се чувају мошти светог апостола, јеванђелисте Матеја које су до 1204. чуване у Цариграду. Исто тако у катедрали у италијанском приморском граду Амалфи чувају се мошти светог Андрије првозваног, Христовог апостола, које су такође до 1204. године чуване у Цариграду и тако даље.

Како приповиједа Иван Црнојевић у својој повељи, он је у катедрали у Лорену пао пред ликом Мајке Божје и завјетовао јој се да ће подићи манастир посвећен њеном рођењу ако му помогне да се врати у своју земљу и ослободи је од завојевача. Мало потом, Иван Црнојевић је успио да се једном дубровачком галијом, по свему судећи мимо знања Млечана, пребаци у Дубровник, а одатле је отишао на терен Горње Зете, односно простор садашње такозване старе Црне Горе, гдје је уз помоћ народа и локалне властеле организовао устанак против Турака и успио да истјера малобројне турске трупе са тог простора. 

Црнојевићи у Италији

Предраг Вукић каже да се потомци Ђурађа Црнојевића који су остали да живе у Венецији спомињу све негде до половине 17. века, када им се губи сваки помен, тако да се не зна да ли су они променили презиме или се тај огранак ове династичке лозе једноставно биолошки угасио.

Иван Црнојевић је 1482. године дошао на подловћенски Долац – тако се тада звало Цетињско поље, и ту подигао себи двор, по свему судећи на мјесту гдје се сада налази Цетињски манастир. Двије године касније, 1484, он ће на локалитету Ћипур, недалеко од свог дворца, подићи манастир и посветити га Рођењу Пресвете Богородице. Тако је испунио свој завјет…

Предраг Вукић каже да нема докумената и да се не зна тачно како је текла градња манастира, односно да се само у дубровачком архиву чува један акт из 1483. године у којем стоји да су Дубровчани испоручили Ивану Црнојевићу око 2.000 тигала за градњу манастира и манастирских конака. Уз то су, по свему судећи, и у самој градњи манастира учествовали познати, вешти дубровачки клесари: – Године 1485. сједиште Зетске митрополије је измјештено из манастира Свети Никола са Ријечког града, односно са Обода изнад Ријеке Црнојевића, у нови Цетињски манастир. Тако се, значи, од 1485. године сједиште Зетске, а од 1500. Црногорске митрополије трајно и непрекидно налази у Цетињском манастиру. Занимљиво је да је Иван Црнојевић оснивачком повељом Цетињском манастиру намијенио и одређене посједе: око двије трећине Цетињског поља, солане у Грбљу, млинове на Ријеци Црнојевића, као и нека имања у Добрском Селу и Цеклину. Уз то, Цетињски манастир је добио и Ловћен, односно катуне и пашњаке на овој планини.

Иван Црнојевић је умро 3. јула 1490. године и сахрањен је у првобитном Цетињском манастиру на Ћипуру (назив је грчког порекла, а има значење: врт, башта, па се зато једна једна ливада, некадашња њива испред Цетињског манастира и данас зове Владичина башта, прим. Б.С). По неким подацима, и сам Иван Црнојевић се пред смрт замонашио и упокојио се као монах Јов, мада то није сасвим сигурно и доказано – каже Вукић.

Ивана Црнојевића је на престолу наслиједио најстарији син Ђурађ, који је управљао Горњом Зетом шест година, до 1496. Прочуо се и најзаслужнији је по томе што је 1493. године из Венеције добавио штампарију, у којој ће годину дана касније, односно само 38 година пошто је Гутемберг пронашао ово чудо цивилизације, бити штампан Октоих, прва ћирилична књига на словенском југу. Прво је смјестио на Обод, односно на Ријечки град, а касније ће је премјестити на Цетиње Око тога, иначе, трају недоумице: једни сматрају да је штампарија премјештена на Цетиње 1494, али има и оних који доказују да је она од првог дана била смјештена и радила на Цетињу, упркос чињеници да су се на Ријеци Црнојевића, у зидини на падини поред манастира Светог Николе на Ободу, све до Другог свјетског рата могла наћи оловна слова ове штампарије, која су поједини мјештани чували као велику реликвију. Било како било, тек у тој штампарији којом је руководио јеромонах Макарије – имао је и седам помоћника – штампано је пет богослужбених књига: Октоих првогласник, Октоих петогласник, Молитвеник или Требник, Псалтир и Четворојеванђеље (само је на Псалтиру наглашено да је штампан на Цетињу 1495. године, а на другим књигама нема тог податка).

– Године 1496. турски султан је поставио ултиматум кнезу Ђурађу да му се преда и покори или да у року од три дана напусти земљу – вели даље историчар Вукић. – Он је изабрао ово друго, избјегао је и отишао у Венецију.

НА НОГЕ СУЛТАНУ

Покушавао је тамо безуспјешно да наговори Венецијанце да поведу свети рат противу Турака; у Милану се, колико се зна, срео и са тадашњим француским краљем Карлом Осмим, покушао је и њега наговорити да западноевропске силе поведу рат противу турских освајача који су запосјели Балкан, контактирао је и напуљског краља са истим циљем, али је све било узалудно – западним суверенима се није ратовало и ишло у потпуно неизвјесне сукобе са моћним Отоманским царством.

Очигледно разочаран таквим односом западноевропских крунисаних глава, Ђурађ се спаковао и отишао право на ноге турском султану. Он га је лијепо дочекао, дао му и један посјед, тимар, негдје у Анадолији, односно у азијском дијелу Турске, гдје се он посљедњи пут спомиње 1503. године – не зна се ни кад је умро ни гдје је сахрањен… 

Макаријева штампарија

Што се тиче штампара, јеромонаха Макарија, он је, како каже Предраг Вукић, поуздано се зна, напустио Цетиње 1496. године и станио се у кнежевини Влашкој у западном делу данашње Румуније. Ту је у манастиру Деало близу Трговишта, тадашње влашке престонице, формирао нову штампарију. Била је то прва румунска штампарија која је на ћириличном писму штампала прве богослужбене књиге, опет Октоих и још неке. Радила је пет година, од 1507. до 1512. Макарије одатле одлази на Свету Гору, у манастир Хиландар, и он ће временом постати и игуман тог манастира. Последњи пут он се, као игуман Хиландара, спомиње 1526. године. 

(Вести)

Oznake: krštenje, Mahmut Bušatlija, Crnojevići