Овогодишње Сретење Господње остаће уписано у аналима Митрополије црногорско-приморске по једном необичном крштењу какво није запамћено откад је Иван Црнојевић основао престоницу под Орловим кршем и пре 530 година ударио темеље Цетињског манастира. Обрен Јовановић, архијерејски протопрезвитер и секретар Митрополије, ставио је крст на чело Махмута Бушатлије, познатог београдског економисте, којем је кумовао лично митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Махмут Бушатлија враћен вери у цркви на Ћипуру

Свечани чин крштења обављен је у дворској цркви на Ћипуру коју је књаз Никола Петровић подигао на темељу древне задужбине Ивана Црнојевића и у којој се налази и гроб најпознатијег изданка из ове династичке лозе.

– Ево данас, Махмут Бушатлија вратио се своме дому, својој светињи, вратио се гробу свога праоца Ивана Црнојевића, и од Махмута, ево га, поново, обасјан свјетлошћу, истином и љубављу божјом, постао је Станко Црнојевић – рекао је у краткој беседи Станков кум митрополит Амфилохије.

ПОСЛЕДЊИ ИЗДАНАК

Да све буде још занимљивије, Бушатлија је последњи изданак ове чувене скадарске династичке лозе, чији је родоначелник био Станиша – Станко Црнојевић, потурчени средњи син црногорског владара Ивана Црнојевића, односно директни потомак гласовитог скадарског везира Махмут-паше Бушатлије, којем су Црногорци дошли главе у познатој бици на Крусима код Подгорице, 3. октобра 1796. године. Коначно, све се догодило тачно 500 година пошто је Станиша – Станко Црнојевић, као санџак-бег Скендер Бушатлија долазио на Цетиње 1514. године. Све то су били разлози да митрополит Амфилохије свом шездесетосмогодишњем кумчету, које је својом вољом и жељом, без ичијег притиска и наговора, при пуној свести и савести, одлучило да се врати вери прадедовској, да узме управо име и презиме првог виђенијег и познатијег Црногорца и Србина који је примио ислам – Станка Црнојевића. 

Ноћ пуног месеца

Махмут Бушатлија, односно новопечени Станко Црнојевић, испричао је да се у породици Бушатлија све до њега сачувало једно занимљиво предање како је Станко Црнојевић, односно новопечени Скендер-бег Бушатлија дошао на Цетиње 1514. године, што је историјски тачно. Не зна се тачан датум и који је то дан био, али је остало упамћено да је те ноћи над Ловћеном био пун месец. Занимљиво је да је и ове године, после пет векова, кад се на Сретење Господње његов прапотомака на Цетињу вратио вери прадедовској, над Ловћеном опет био пун месец! 

Иако овај тихи и скромни човек није желео да од свега овога прави било какву параду, да то буде његов лични, приватни, породични чин, иако је на томе инсистирала и Митрополија, па и сам митрополит Амфилохије, све је, ипак побудило велико интересовање и далеко превазишло границе приватности. „Вести“ су процениле да је за читаоце, од самог чина крштења и оног што је тај догађај пратило, занимљивија предисторија, све оно што је претходило овом чину, сага о потомству потурченог Станка Црнојевића, који до данас у предању слови као синоним невере и издајства отаџбине. Све то тим више што су његови потомци, паше и везири који су се смењивали у Скадру оставили неизбрисиви, крвави траг у црногорској историји, траг који се протеже кроз више од три века. Стога смо замолили професора Предрага Вукића, познатог цетињског историчара, да за наше читаоце исприча ту мучну сторију:

– Несумњиво је да су на историјској судбини Црне Горе од половине 15. вијека па све до 1918. године три породице оставиле неизбрисиви печат – сматра Вукић. – Осим Петровића, то су, по мом увјерењу, и Црнојевићи и Бушатлије који представљају огранак Црнијевића, потомство Станише – Станка Црнојевића, средњег сина Ивана Црнојевића који је примио ислам прије више од пет вјекова…

Црнојевићи се у историји спомињу већ крајем 14. века. Прво кнез Радич Црнојевић који је био супарник зетског кнеза Ђурађа Првог Балшића. Он је и погинуо негде у троуглу између Будве, Тивта и Котора борећи се безуспешно против династије Балшића: – Црнојевићи ће – каже даље Вукић – након погибије кнеза Радича извјесно вријеме бити на историјској маргини, али се они половином 15. вијека поново враћају. Пошто су Балшићи тридесетак година раније већ били сишли са историјске сцене, на трон средњевјековне Зете је 1451. године ступио Стефан Црнојевић, отац много познатијег Ивана Црнојевића.
Он је у манастиру Врањини на Скадарском језеру 1455. године потписао уговор са млетачким провидуром Иваном Боланијем из Котора, којим је средњовјековна Зета формално признала млетачки протекторат, али јој је заузврат гарантована широка унутрашња самосталност и пуна слобода вјероисповиједања православне вјере. 

Потурица надахнуо уметнике

Одлука Станка Црнојевића да се потурчи инспирисала је вековима многе ствараоце. Вук Караџић је од Старца Милије записао једну од најлепших епских песама „Женидбу Максима Црнојевића“, која у основи има „причу“ о средњем сину Ивана Црнојевића. Сима Милутиновић – Сарајлија ће од Светог Петра Цетињског записати песму „Синови Иванбегови“ коју ће потом и Његош унети у своју антологију „Огледало српско“. Његош се и сам „изјаснио“ о Црнојевићевом чину у свом најпознатијем делу „Горски вијенац“ а књаз, односно краљ Никола ће Црнојевићу посветити своје најбоље дело – „Балканску царицу“. 

Уз помоћ Млечана, Црнојевић је 1457. године заузео и Медун, чиме је и формално престала власт српске деспотовине у средњовјековној Зети, јер губљењем тврђаве Медун, српска деспотовина губи и посљедње тврдо упориште на овим просторима… Стеван Црнојевић је био лојални савезник Венеције све до смрти 1465. године. Сахрањен је у манастиру Ком на Скадарском језеру. Био је, иначе, ожењен сестром албанског националног јунака Ђурађа Кастриота Скендер-бега, Маријом, која му је родила сина Ивана, будућег господара Црне Горе и оснивача Цетиња.

– Иван Црнојевић је изгледа рођен око 1425. године – сматра професор Вукић – највероватније на Жабљаку Црнојевића, у тврђави и тадашњој престоници ове династије на Скадарском језеру. Он је наслиједио оца и ступио на трон средњовековне Зете 1465. године. Будући да су Турци већ продирали и на ове просторе Балкана, Иван Црнојевић је још неко вријеме остао савезник Млетачке Републике, надајући се да ће уз помоћ Венеције зауставити турске освајаче и онемогућити их да освоје и Зету.

Турци су 1474. године заузели Подгорицу. Исте године напали су и Скадар.

СКАДАР ТУРЦИМА НА ДАР

Скадар је опседао лично султан Мехмед Други Освајач, али је опсједнути млетачки гарнизон у скадарској тврђави успјешно одолијевао. А кад му је у помоћ притекао и Иван Црнојевић са својим коњаницима и пјешадијом и Турцима ударио с леђа, успјели су да разбију турску опсаду и нанесу им тежак пораз. То, међутим, није био и крај турско-млетачког рата. Четири године касније, Турци су најприје зашли иза леђа Ивану Црнојевићу и заузели његову утврђену престоницу на Жабљаку. Пошто је постало јасно да се Скадар након пада Жабљака нашао у потпуном окружењу и да више нема изгледа да се одупре Азијатима, Венеција је одлучила да склопи сепаратни мир са Турцима, односно да им препусти Скадар. Догодило се то у јануару 1479. године.

(Вести)

Oznake: krštenje, Mahmut Bušatlija, Crnojevići