Pročitaj mi članakOdavno je postalo jasno da i Turska i Austrija slatko sanjaju stare imperijalne snove. Dovoljno su bile udaljene da te snove sanjaju zajednički, ali njihovi snovi su se susreli na pola puta – u Srbiji, na Vezircu. Uz njih taj san sanja i OEBS. Sanja OEBS i neće da se probudi iz tog sna, da ne bi budan video kako se povodom Kosova i Metohije raspada međunarodni bezbednosni poredak Evrope.
Иако је земља поузана,
двије вјере могу се сложити,
ка у сахан што се чорбе слажу.
Ферат Зичар, Кавазбаша (Горски вијенац, Његош)
Дамад Али-паша, историјски османлијски војсковођа, који је поражен од аустријске војске Евгенија Савојског у Бици код Петроварадина, почива у турбету на београдском Калемегдану. Погинуо је када је директни напад аустријске војске, под руководством Александра Витемберга, на јаничаре ојачане коњицом, престравио најелитније османлијске трупе. Слому до тада непобедивих јаничара важан допринос дале су српске трупе, arma in arma аустријске војске којима је руководио Јован Монастирлија. Победама Монастирлије код Сенте 1297. г. и Александра Витенберга код Петроварадина 1716. г. коначно је сломљена надмоћ османлија у средњој Европи. Овај војни слом је натерао османског султана да потом прихвати Пожаревачки мир.
О проблему сусрета аустријског и османлијског империјалног сна писао сам на НСПМ („Помирење у оријент експресу“ и „Опет о Везирцу“ 2009. г).
Свако се, бар једном у животу, срео са неким надобудним председником скупштине станара који својој „функцији“, без икаквих стварних овлашћења, преувеличава значај. Слично бива понекад у Србији када месном заједницом завлада надобудни „функционер“. Бивале су сличне локалне „функције“ живописна књижевна грађа совјетским писцима Иљфу и Петрову за хуморске. И то не би имало значаја ван уметности ни код нас да надобудност једног „значајног“ локалног функционера у Србији нису годинама упорно „храниле“ невладине организације, градоначелници, новинари и стране дипломатије, а од недавно и једна значајна међународна организација.
Код нас у Србији догађа се нешто налик на хумореску Иљфа и Петрова. Сваке године председник МЗ Петроварадин, Петар Мудри изађе на брдо Везирац са кога се упорно обраћа јавности изричући жељу да се у његовој месној заједници подигне споменик историјским османлијским агресорима, па је то поновио и 2017. године. Вечити приградски локални функционер, кога су новинари назвали „легендом Петроварадина“, себи је увртео у главу да ће баш он помирити две цивилизације које више од хиљаду година нико није умео да помири. Међутим, аустријској дипломатији се око идеје Петра Мудрог још 2017. године године, уз турску и мађарску дипломатију, аустријски Витешки ред Св. Ђорђа, придружила и дипломатија ОЕБС-а!
Поред споменика страдалој хришћанској војсци на Везирцу, ове године, уз заменицу шефа аустријске амбасаде Сабине Кројзенбрунер, јавности се обратио и заменик амбасадора Мисије ОЕБС у Србији, Томазо Дијеголи. Он је „похвалио отвореност свих према сећању на битку и њене последице, те додао да је то идеална прилика за поглед у будућност мира и узајамног разумевања кроз дијалог, сарадњу и стабилност“. Према наводима Ержебет Марјанов, новосадски „Дневника“ (5. август 2018. г), Диеголи је навео и који је смисао њиховог окупљања: „Дух партнерства се такође види у напорима Везирца да сачува сећања на тај важан историјски догађај, а ми смо овде и да охрабримо земљу домаћина да на сопственој прошлости гради и преузме одговорност за своју европску будућност, закључио је Дијеголи“.
Данас је право питање: зашто у „историјском помирењу“ историјске аустријске империје и отоманског султаната, под окриљем председника МЗ Петроварадин, данас учествује и ОЕБС? Да ли то значи да ОЕБС Србији предлаже да подизањем споменика историјским османлијским окупаторима на себе преузме и њихову одговорност? Да ли нам ОЕБС сугерише да изједначимо историјске агресоре, окупаторе, пљачкаше и зликовце са ослободиоцима и браниоцима Европе, па да на фабулацијама Петра Мудрог градимо СВОЈУ европску будућност? Хвала ОЕБС-у што је у Србији поводом даље прошлости најзад изрекао оно о чему је поводом блиске прошлости и садашњости до сада ћутао.
У доба аутономашке власти у Војводини, градоначелник Новог Сада, Игор Павличић је обећао турском амбасадору Суху Умару да ће зликовцима средње Европе бити подигнут споменик као погинулим „османлијским војницима“. Домаћа јавност се успротивила, па тај споменик ипак није подигнут. Неоосманска акција америчке „дубоке државе“, која је потом у Војводини употребила турску агенцију „TIКA“, ради отимањa једне новосадске касарне, пропала је пре седам година и Војводина под маском „европске регије“ ипак није постала неоосманска регија. Давутоглуова дипломатија се тада увређено повукла и престала да учествује у редовној неоосманској фунералној фантазији Петра Мудрог на Везирцу, али је заменик турског амбасадора ипак 2017. године био присутан и дао изјаву. У међувремену, Ердоганов режим је збрисао „дубоку државу“ у Турској. Међитим, већ је друга година како дипломатија ОЕБС-а учествује у излету на Везирцу као појачање. Зашто?
Зато што се баш усред Аустрије, у Бечу „разболело“ начело међународног права о непроменљивости граница у Европи, начело које је темељ безбедносног поретка Европе, установљено још 1945. године договором антифашистичких сила у Потсдаму, ради чега је касније и установљен ОЕБС. Комплетни поредак непроменљивости граница у Европи је формално коначно уобличен Завршним документом из Хелсинкија 1975. године, кога су изричито прихватиле и ратификовале све европске државе, СССР, САД и Канада (1991. г. чак и Албанија). Договор из Хелсинкија се одавно разграђује, па се шири фама како је све било само некакав „уступак СССР-у“ који је на томе „нарочито инсистирао“. Америчко пост-хладноратовско инсистирање на „хуманитарном интервенционизму“ покушава се засновати на заштити људских права, седмој тачки тзв. декалога Завршног документа из Хелсинкија. Ексклузивношћу значаја седме тачке декалога, амерички војни интервенционисти злоупотребљавају, потискују или обесмишљавају свих осталих девет кључних тачака декалога, нарочито једнакост суверених држава. Разграничење „Косова“ од Србије, које смера Вучићев режим под управом „Јуесејда“, коначно треба, у интересу НАТО-а, сасвим да обесмисли све тачке декалога захваљујући коме у Европи дуже од пола века траје ред и мир.
Крајем 2017. године, РТС обавештава да је тадашња аустријска министарка спољних послова Карин Кнајсл, пред новинарима немачког листа „Пресе“ (23. децембра 2012. г), цитирала Бизмарка: „Цитираћу доброг старог Бизмарка, поред Гледстона једног од очева реалне политике, према коме је географија једина константа историје. Шта је уопште Украјина? Ништа друго него гранични простор где се увек нешто мења, са Русијом и средњом Европом као суседима. Реална политика је за мене мудра метода у ношењу са географским и историјским приликама. (…) Поред оног што нормално тече на нивоу ЕУ, Немачка и Русија имају и један билатерални простор у коме се срећу – такозвани Петербуршки дијалог. Што се више точкова покрене између Берлина и Москве, тим боље“. Међутим, покојни Бизмарк није ни 2017. године, нити је икад раније био аустријски канцелар. Нећемо се овде бавити аустријским историјским комплексима пред Немачком. Нама је важније да уочимо да је савремена дипломатија неутралне Аустрије смислила да Немачкој треба подилазити у Европској унији немачког народа где више нема Велике Британије. ОЕБС, на поменуто аустријско дипломатско проглашавање Украјине за немачко-руски кондоминијум 2017. године, уопште није реаговао. Уосталом, ОЕБС ни једном није реаговао против било чијег „признања независности Косова“, иако на то има обавезу у складу са сопственим прописима.
Границе у Европи се поводом „Косова“ љуљају опасније него икад. Председник Србије је, упркос закључцима свог „унутрашњег дијалога“, отворено проговорио о потреби новог „разграничења са Албанцима на Косову и Метохији“ (Н1, 9. август 2018. г). Портпаролка Министарства спољих послова Русије је у Београду већ сутрадан, у присуству српског Министра спољних послова, упозорила на став Русије утемељен на међународном праву: „Ми нећемо прихвати још једно у низу лажи које смо слушали о томе да је Косово било одвојено од Србије на основу референдума. То ће бити проблем и то ћемо негирати. Код нас неће проћи прича узимајући један факт из савремене историје називајући га јединственом променом граница у источној Европи после Другог светског рата. То исто неће проћи, то је исто лаж. Све што буде повезано са искривљавањем историјског сећања из новије историје неће проћи. То ће бити проблем и то нећемо пустити да прође.“ (Спутњик, 10. август, 2018. г).
Аустријски дипломата, Волфганг Петрич је 11. августа сугерисао Србији да пристане на промену својих граница. Да се Власи не досете, употребио је израз „козметичка корекција“. Међутим, Србија није Бечка лорфа. Старија је и од Аустрије и од Немачке. „Свеобухватни споразум“, „правно обавезујући споразум“ и други еуфемизми скривани под бечким мустрама неће престати да буду оно што јесу: акти промене граница Србије на њену штету кршењем међународног права. Неће то бити ни „компромис“ ни „болно решење“, како говори председник Србије Александар Вучић; неће то бити ни „јединствени случај“, што је у Београду већ објаснила руска дипломаткиња. По свему судећи, европски Вучић под командом „Јуесејда“ неће увалити само Србију у проблем – увалиће и целу Европу у нешто много горе. То много горе је изазивање опасног тектонског померања комплетног безбедносног поретка Европе. Под Вучићевим руководством, Србија озбиљно ризикује да на сопствену штету сруши начело непроменљивости граница Европе.
ОЕБС је на Косову и Метохији међународна организација одавно сведена на немог сведока сепаратизма. Организација за европску безбедност и сарадњу морала би сада из све снаге да се упусти у борбу за непроменљивост европских граница. Међутим, уз аустријску дипломатију, на Везирцу је себе претворила у нешто још ништавније од немог сведока. Епизодом на Везирцу у Србији је ОЕБС свела своју улогу на сервис подилажења величанственом егу једног старца о себи, старцa који је својој умишљености дао историјску и цивилизацијску важност светских размера. Док се границе европоских држава померају на пољуљаном безбедносном поретку Европе, ОЕБС je на Верзирцу показао да је престрављена међународна безбедносна организација.
Да се не би бавио оним ради чега је створен, ОЕБС бежи од косовске стварности у дубоку европску прошлост – скрива се под скутима вечитог председника једне приградске месне заједнице у Србији. Да ли је европски безбедносни поредак прошлост? Да ли је непроменљивост граница у Европи шрошлост? Подсетимо се на речи српског писца Милоша Црњанског који је, пишући о потомцима оних који су се борили на Везирцу, забележио: „Прошлост је грозан мутан бездан: што у тај сумрак оде, не постоји више и није ни постојало“.
