Pročitaj mi članak
Некада давно, иза седам гора на далеком северу живео је стари цар Бусије у дворцу који се звао Дремљ (свака сличност са правим именима је намерна. То је било тако давно да се више нико не сећа имена старог цара иако су имена његових синова и данас позната.
Стари цар је у својој младости, као што обично бива, био снажан и импулсиван и иако је желео добро свом народу (чему га је научио отац као што ће и он своје синове учити) није успевао да постигне шта је желео. Није имао довољно искуства. Више би се он посветио овом питању али није имао ни времена јер је стално био под претњом западних царстава која су желела богатства Бусије. Дуге године владавине и искуство проистекло из њих су му помогли да схвати где је грешио али је снага неповретно исцурела из његовог тела. Више није био спреман да води свој народ, да се одупре све јачим непријатељима па је одлучио да власт препусти синовима. Позвао их је да им саопшти одлуку и да их упути у оно што им је ваљало чинити.
„Драга моја децо, дошло је време да ви на своја леђа преузмете терет одговорности за свој народ. Ја сам стар и више нисам у стању да доносим важне одлуке, ви сте сада разборитији и спремнији да се ухватите у коштац са новим временом. Сада знам да сам грешио, да западна царства нису тако зла као што сам мислио и да су спремна да вам помогну у грађењу савремене државе. Прихватите ту помоћ и учините ову земљу поново славном. Од овог тренутка ће Гордачов водити земљу а Жељцин и Ћутин ће му помагати колико год могу.“
Можда стари цар није довољно добро познавао свој народ али је поступке синова могао да погоди до детаља. Тачно је знао да ће амбициозни али лакомислени Гордачов буквално схватити савет. Знао је да ће западни цареви попустити притисак који је гушио земљу покушавајући да докажу Бусима „добре намере“ небили се Буси одлучили на „њихове вредности“.
Знао је стари цар да Жељцин исувише жели власт да би дозволио брату да толико дуго влада да западни цареви успеју у свом науму али и да је довољно лукав да би одмах започео конфронтацију већ да ће максимално искористити новонастало „пријатељство“ као би извукао што већу корист.
Можда је то био превелики ризик али старог цара је тешила мисао да ће једног дана на трон сести Ћутин у кога је полагао све наде. Био је свестан да Ћутин савршено добро зна намере западних царева (због интелигенције коју је показао још у младим данима послао га је на школовање што ближе западним царствима како би их што боље упознао), да познаје душу свог народа, као и да зна зашто је рекао то што је рекао при предаји власти.
Било је тачно као што је стари цар планирао: Жељцин је брзо сменио Гордачова и омогућио земљи да не уђе у нову конфронтацију а ипак не изгуби оно што не може надокнадити. Ћутин се мудро држао по страни. Када се Жељцин уморио и ослабио од глуме и удовољавања својим жељама предао је власт Ћутину баш као што је то учинио и његов отац.
Немојте мислити да је земља била у добром стању када ју је преузео Ћутин. Тачно је да је ситуација била знатно боља од оне када је Гордачов постао цар али су се сада јавили нови проблеми. Гордачов је дао део власти кнежевима а Жељцин чак дозволио неким покрајинама да се одвоје као и многим властелинима да распродају благо земље и тако се обогате и стекну већу моћ. Иако је то био део плана ипак су западни цареви схватили да не могу да уђу у Бусију како су желели па су почела да освајају земље око Бусије покушавајући да је потпуно окруже. Све је то Ћутин успео да превазиђе и, уз помоћ верних саветника свога оца, да ојача земљу и задобије велико поверење свог народа.
Дуги низ година је Ћутин владао Бусијом али још увек је осећао да није испунио очеву жељу. Сада му је земља била тако јака да ни један непријатељ није могао да је освоји, Бусија је сваким даном била све богатија, а Буси све боље живели и постали оптимистичнији него икад – поносни на своју земљу и свог цара и спремни да се за њих жртвују. Али постојала је шанса да кнежеви и властелини у некој будућности направе савез са западним царевима и угрозе оно чему је цео живот посветио. Био је то врло осетљив моменат: потребно је свести моћ кнежева и властелина на најмању могућу меру, а не изазвати превелики гнев западних царева јер иако се Бусија могла одбранити Ћутин није хтео да дозволи било какву патњу свог народа.
Тада Ћутин доноси одлуку да, пошто његов народ потврди његову власт, донесе проглас којим позива све Бусе да предложе план организације Бусије о коме ће сви заједно расправљати и усвојити онај за кога заједно одлуче да ће им омогућити најбољи живот. То западни цареви нису смели превише да критикују јер и сами инсистирају на власти народа (иако не да народ директно влада већ преко кнежева и властелина али то не смеју јавно да кажу ;). Наравно, Буси су направили одличан план и захваљујући њему од тада живе у срећи и весељу (да није тако ово не би била бајка, а западни цареви се разбољевају и умиру од болести изазване стресом.
Да је у овој бајци Ћутину и Бусима намењена негативна улога била би увршћена у школско градиво свих западних царстава. Овако ће били сврстана у „лажне бајке“ и они који је буду причали ће морати да клече на кукурузу.
