Две скорашње конференције за штампу нам представише премијера Вучића (по сопственим речима) пољуљаног угледа али истрајног и достојанственог на путу који нам је зацртао.

Говори нам да га мрзе тамо неки посланици који би само да једу у скупштинском ресторану. Они га пожурују да састави владу чије формирање сам најављује и одгађа два-три пута. Ти посланици, каже, журе да се брчкају у мору и због тога га притискају да формира владу.  

Мрзе га и они што се буне због рушења Савамале, заједно са страним агентима и остали који желе украјински сценарио и много чега другог већ виђеног.

Мрзе га и сви мислећи стручни људи, аналитичари (од којих је паметнији). Мрзе га „ лудаци“, битанге и нерадници. Мрзе га мафијаши и преступници које је ухапсио. Мрзи га регион и свет који, како каже, хоће „у муљ и блато да га увуку“. Мрзе га неки новинари – постављају напријатна питања. Одговара им јасно, отресито. „Нећу да се фемкам да вас се плашим. Можете да пишете шта год  хоћете“. 

Добио је на изборима око четвртину од укупно уписаних бирача. Зацементиран је за фотељу још  три године и деведесет дана. Лепо је израчунао. Што год уради за то време, не могу му ништа. Неће ваљда да дозволи улици да га руши.

Народу више није потребна улица, већ избори за све спорне ситуације које ће се отварати у том дугом периоду владавине премијера. Огромна већина народа чезне да прошета улицама са својом породицом, уместо да ради по 12 сати дневно јер премијер Вучић подиже норме и себи и другима. Разлика је што су други гладни и гле апсурда – срећни ако у ретко слободно време уграбе да стоје у редовима пошта, банака (да затегну омчу око врата рефинансирајући кредите). Враћају се и по пет пута необављеног посла у општинама, код бирократске администрације, о домовима здравља и болницама и да не говоримо. 

„Научи да постиш, чекаш и мислиш“. Како се укорени ова максима у овом, некада дрчном народу. Вучић предводник је дрчан, храбар, радан, питање је да ли пости и чека.  Има и оних који читају између редова и обести и схватају све.

На жалост, неки су и прочитали Домановићевог „Вођу“, али у журби превидели да је слеп. И тако ходају по врлетима, надају се, верују.Неки који су га изабрали кажу и „немамо бољег“.

Зашто нисмо одгајили бољег? Имали смо времена, али тражили смо мане најбољима. Да ли не верујемо да би преживели у тражењу и препознавању бољег, па дај шта даш. Да ли смо га бирали јер смо потонули да ни сламку спаса не дотичемо? Да ли јуначење Вучића даје снагу онима који немају право гласа нигде осим на изборима? Да ли због тога што г-дин Вучић има одговор на све? Реторика без праксе и Потемкинова села. Бојим се да ће му деца у школи писати рецитације као председнику Северне Кореје Ким Џонг Уну, величајући му лик и дело, захвални за окречене тоалете.

Г-дин председник техничке Владе обраћа се Европској унији са тврдњом да је све учинио да се отворе нова поглавља и гле чуда, каже, „све смо угледнији у свету, а они нас мрзе и не цене труд“. Затим одлази у Париз на Конференцију балканских земаља, добија датум за отварање поглавља, газдарица фрау Меркел се смиловала. Шта је понудио за узврат?

Да је памети, ред би уводили себе ради, а не због поглавља.

Поглавље 23 односи се на „Правосуђе и основна права“, а поглавље 24 на „Правду, слободу и безбедност“.

Реформа судства је, и пре његове владавине, од стране бивших, уназадила правни поредак. То се не мења ни данас. Закони су лоши, а и такви се не примењују. Суђења трају по 10-15 година, предмети се затурају и застаревају. Код већине адвоката тарифе су астрономске. Суде се само богати против понижених, обесправљених, и зна се ко добија. Народ узима „правду у своје руке“ и сваки дан имамо убиства, пљачке, индивидиуалне и коруптивне, или „нека поравнавања“. Уставни суд ни за шта није надлежан. Како се не угледа на аустријско законодавство које поништава председничке изборе због лошег бројања и сабирања. Швајцарци и словенци  за сваку ситницу излазе на референдум.

Влада „Бриселским споразумом“ поклања територију Косова и Метохије албанцима – Уставни суд ћути.

У Србији не смеш ни да помислиш на демократско изјашњавање и да ти гори у дворишту. Зашто и би када имамо вођу који ће долетети свуда, неуморан и свезнајући и рећи  да је  то је мали
пламен, треба стрпљења. 

Ко год за било шта мисли другачије, частиће га епитетима нерадника, мрзитеља Србије.

Здравство је на ивици Хипократове заклетве. Одржава га мали број ентузијаста који губе битку јер немају средства, реагенсе, апарате. Прегледи и операције се заказују за годину дана. Много је болесних. Менаџмент болница, Министарство здравља и РФЗО им је понудио решење. Ако платиш, у тим истим болницама, лекари ће те примити без чекања. Да ли лекар-директор подлеже Хипократовој заклетви када му је важан пацијент који има кеш? Сви издвајају за здравствено осигурање али кеш прескаче редове и чекање.

Школство је у апатији, професори законски развлашћени и маргинализовани, са примањима у рангу средње стручне спреме. Образовање је за владу потрошња, а не инвестиција у будућност. Њој не треба образована нација, већ послушни робови у страним фирмама које су запоселе Србију. Земља чији ученици Математичке гимназије свуда освајају медаље, али и одлазе у свет да се докажу и тамо створе вредност, не може напредовати. Просвету воде неспособни и ислужени политичари. Србију у добром светлу представљају   спортисти који немају ни где да тренирају.

Већинска дипломатија одавно не ради ништа корисно, у много чему и штети угледу земље, а који углед и очекујемо када смо за премијера „лудаци, нерадници и кретени“.

Неуспешнима господин Вучић најављује прављење стадиона (куће фудбала), поред толико постојећих. Нема шта,  доследан је –био и остао страствени навијач. „Ајмо, ајде сви у напад.“

За Народни музеј нема новца ни код бивших, ни за владавине премијера, већ „добија на кашичицу“ тринаест година.

Вероватно се размишљало да поред „Фарми“, „Парова“, „Великог брата“ и других настраности Народни музеј и није потребан. Није потребан ни већинском профилу туриста који код нас долази, јер имамо богату понуду сплавова, добар ноћни провод сличан и ризичан као у ријалитијима, који је у већини земаља ускраћен, па га код нас разуздани конзумирају.

Пољопривреда је одавно уништена, са минорним субвенцијама, цела замрла.

Премијер не трепнувши рече да је за једну фирму дао девет пута више него за железару у Смедереву. Од кога је узео, ради чега је дао, коме је давањем ускратио и коме је дао? Да ли је оздравио ту фирму или бацио паре у бунар?  То не знамо. Знамо само да он све зна.

Два милиона људи који би протествовали против њега, како рече, би почастио пићем и храном и рекао: „Победите ме на изборима за три године и девет месеци“. Заборавио је да би тих два милиона  било више од броја његових гласача који су га подржали на европском путу. Ствари се мењају, а по Уставу сувереност потиче од грађана на референдуму и нико не може присвојити сувереност грађана. Њему два милиона људи нису важни, он је гадљив на улицу „после налажења врећа покрадених гласачких листића“. Гадљив је и на лежање на стиропору и штрајк глађу председника Николића, па чак и на сопствено лежање на бриселским даскама док је потписивао косовску независност де
факто.

Понеким храбрим новинарима, када му поставе право питање, разјарено одговара да то треба да питају бивше. Као да не види да је због много лоших бивших  испливао на површину, додуше са обећањима која је одмах погазио. На критике врло често одговара – баш ме брига. У чему је проблем? Биће да је у одговорима на конкретна питања.

О кречењу Прокопа, фабрици у Прибоју, уговору са железаром, Фијатом, кинезима, Београдом на води, све недокументовано и недоступно јавности – од уговора до исплативости, рокова и улагања. Искрено знамо да не може све од једном, али тада се не обећава и најављује да је скоро завршено, а није ни почело. Можемо тако бесконачно са списком лепих жеља. Уназадили су нас и прокоцкали многи бивши који се сада шлепају уз сваке оправдане протесте да их компромитују и оспоре.

Премијер треба да зна да оних 48% који нису изашли на изборе и оних 25% изашлих који нису гласали за њега јер нису веровали у бољитак не мрзе ову земљу. Имају децу, а немају снагу за промене. Најгори сценарио. Да се премијер само једном појавио у ТВ-дуелу, како је нудио пет на једнога (могло је ту да буде и аналитичара, професора универзитета и политичких кандидата) било би другачије. Депримирани народ би препознао да може искреније, културније и стручније. И Влада националног спаса би отворила многима очи.

Довољно је рећи да се премијер за 25 година бављења само политиком није научио културном дијалогу и уважавању противника, угледавши се на европске лидере (о Путину и да не говорим) којима тежи. Све смо то могли да видимо од његовог почетка на политичкој сцени. Својом реториком охрабрује потонуле да се на исти начин у безнађу обрачунавају. Шта ће остати од Србије увучене у шарену лажу за три године и девет месеци до избора?

Могу да радим шта год хоћу, не можете ми ништа – лоша је девиза. Питање је чак зашто га мрзе и они које хапси. Већина нема разлога. Одседеће мало у затворским апартманима, ништа им неће доказати, већина је радила по закону који су сами кројили и овај народ ће им плаћати милионске одштете. Бојим се да се и сами не понуде.

Треба хапсити, сваки дан хапсити, али претходно донети закон о пореклу имовине и имати стручне државне тужиоце. Зашто Вучића „мрзе“ они који другачије мисле, а чак нуде и решења? Зашто су они „лудаци“ и нерадници? Зашто  др Вучић поставља дијагнозе у изразито узбуђеној вољи?

Ако га, по његовом, мрзе протестанти због Савамале или Београда на води, не мрзи га стручна јавност по том питању. Рушење без налога суда, ноћу, и градња за државу непрофитабилних кула које руже Београд. Ако су у тим протестима, по његовом виђењу, и страни плаћеници, а вероватно и јесу, председник нам није одговорио (да се послужим његовом методом питања и одговора, шта му је саветовао Тони Блер и ко га је плаћао). На улицу може да изађе ко год хоће, у владу да уђе не може, или се варамо. Можда улази ногом отварајући врата. Страни плаћеници, службе и бивши политичари који су уништили земљу на улици руше сваки покушај народа у искреним реакцијама и опоменама власти. Тони Блер и други саветници руше државу. Бојимо се да дневнополитичко јуначење г-дина Вучића је за народ у Србији. У Европској унији је безгласан и сервилан, а прича нам шта им је рекао као у ловачким причама. Имамо право да не верујемо. Рекао је да је привредни раст добар, најбољи у Европи, зашто није  вратио део одузетих  плата и пензија,  већ то одгађа за 2018. годину. Плаши се ММФ-а. Спорост и опорост. Зашто се не дозвољава референдум за улазак у Европску унију када је она сваким даном све мање примамљива. Да не говоримо о Енглеском избављењу из ње и најави  и других. Да не говоримо о сиромаштву и задужености за њу маргиналних чланица.

Да не заборавим, зашто ни премијер ни председник Николић нису присуствовали откривању споменика кнезу Лазару на Видовдан 2016. године ако је већ влада платила његову израду? Био је у Сребреници, дао пет милиона евра – нека. Каменовали га – опростио. У Косовској Митровици био је само мали инцидент са обезбеђењем Марка Ђурића – „ситница“. Знају присутни о чему причам.

Г-дине Вучићу, да сте били увеличали бисте прославу. Овако, остаје горак укус. Све сте препустили Европској унији наспрам храбре, патриотске омладине и српских грађана Косова и Метохије окованих у својој земљи, под туђом чизмом. 

Треба да знате и Ви, и Ваши европски ментори и уцењивачи, да можете како хоћете али не и докле хоћете. „Бити спреман – то је све“, рече Хамлет. Ми смо спремни. А Ви?

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Александар Вучић, Миладинка Кнежевић, политичар, Србија