Pročitaj mi članak
Мирјана Лилић, некадашњи члан Удружења естрадних уметника, напустила је пре петнаест година Београд, и већ петнаест година гајећи стоку, живи свој сан у складу с природом у планинском селу Лесковица које има само седам становника, нема продавницу, нити било каквих знакова цивилизације осим струје.
Одлуку да дође у постојбину предака и напусти милионску престоницу, где је, како каже тада радила и живела веома лепо, донела је из два разлога, један је здравствени, а други што је одмалена сањала да живи у складу са природом.
Да се поздрави са цивилизацијом, како је Лилић рекла Тањугу, допринела је и дијагноза васкуларне леукопеније коју су јој лекари поставили далеке 1999. године поргонозиравши јој тада још само три године живота.
Међутим, сви здравствени проблеми су убрзо нестали када се преселила у село Лесковицу, јер се испоставило да је њеном здрављу савршено одговарала планинска клима.
„Мој организам, изгледа, није хтео град, већ је тражио овакву климу. У Београду сам радила у Удружењу естрадних уметника, живела сам добро, бавила се певањем, дружила се са многим познатим и значајним личностима из области културе, имала дивне пријатеље“, присећа се Лилић времена када су јој лекари дијагностификовали тешко обољене и прогнозирали само три године живота.
Лилић је у изјави Тањугу истакла да се њен организам, чим је дошла у планинско село Лесковицу климатизовао, да се лепо осећа и да јој није нимало жао што је напустила живот у престоници.
Она је додала и да је за десетак година живота и рада у природи, на селу, успела да стигне до стада од неколико десетина оваца, коза и крава.
„Почела сам од једне краве, сад их имам десет, а имам и два телета. На почетку сам имала пет оваца, сад их имам педесет и тридесетак јагањаца, у почетку сам имала две козе које ми је оставио стриц, сад их имам педесетак“, наводи Мирјана Лилић додајући да је потребно пуно љубави и одрицања да би то стеко.
Она наглашава да сада “овде живи свој сан, као и да је од малена сањала да живим са стоком, а сада се тај сан остварује“.
Описујући свој живот у планинском селу, Мирјана Лилић каже – нема продавнице, треба се снаћи да заложиш ватру, треба преживети сурове планинске зиме, треба знати да живиш у складу са природом.
Она додаје да је такав начин живота непознат већини људи, да би неко умро да дође да живи негде овако, али да је она као дете живела на селу, па се лакше снашла.
Мирјана Лилић је спремна да, како је рекла Тањугу, у сарадњи са Удружењен жена „Лужничке рукотворине“, поклони пет оваца и две козе људима који живе на селу, а немају стоку.
Има много сиромашних људи, ја сам решила да помогнем онима којима је најтеже, јер знам да је тешко да се крене ни од чега.
Уз помоћ чланова удрузења „Лужничке рукотворине“ који на терену помажу сиромасним породицама у нашој опстини поклоњам пет оваца и две козе некоме коме би то помогло да прехрани себе и породицу, каже Лилић додајући да мисли да има много људи којима је помоћ потребна.
(Вечерње новости)
