Свако ко оде мора да одмах разуме да ће заувек бити странац, али је изузетно важно да постоји потреба за вишим циљем, као и схватање да идеја о повратку није тако страшна, наводи Небојша Радовић који живи и ради у Сан Франциску.

Блогер Небојша Радовић већ неко време живи и ради у Сан Франциску и после много питања како отићи негде „преко“, одлучио је да напише писмо у коме ће заинтересованима понудити свој одговор.

Како каже, свако ко оде мора да одмах разуме да ће заувек бити странац, али је изузетно важно да постоји потреба за вишим циљем, као и схватање да идеја о повратку није тако страшна. Ево шта он мисли о животу ван Србије, које је написао на свом блогу:

„Живот на страни се своди на клацкалицу. У почетку сте одушевљени новим, ушушкани незнањем и заваљени у удобности ескапизма. Онда када та фаза новог прође и нова средина постане дом, крену слични изазови као и пре, само много даље од куће и у контексту у ком нисте одрасли. Разочарате се, али вас и време промени, а прво враћање назад подсети на то да ви више не припадате ни тамо ни овде. Изгубљени сте у међупростору али вам сви кажу да је живот на страни једино решење , и одлучите да је можда ипак боље остати тамо иако се никада потпуности не помирите са тим.

Заувек странац

Ово непомирење потиче од тога што сте ви заувек странац тамо у некој земљи. Тамо вас нико не чека. И градите све од нуле. Нема улица у којима сте се играли и комшија који вас спонтано поздраве погледом. Све почиње од нуле. A нула је многима пуно даље од онога што су они спремни да искорачају

Игнорисање комплексности друштвене интеграција и колико је тешко уклопити се у друштво у коме нисте одрасли је и основни недостатак већине текстова о емиграцији. Од обичних конверзација, до бонтона и навика које су једноставно другачије и све то посуто слатким акцентом који ставља до знања да нисте одатле. То ствара један осећај нелагодности који, попут камена у ципели, увек вучете са собом. Ви можете на камен да се навикнете али вам никада неће бити угодно. Одавде и потреба наших људи да се у иностранству држе заједно. Не толико због језика, вегете и плазме колико због сличних културолошких навика које тешко мењате.

Причао сам већ о индивидуалној природи америчке културе, насупрот европској која је више окренута ка заједници. Једни иду у теретану и гледају Нетфликс, други играју фудбал и испијају кафе. Људи делују хладно, недружељубиви су, мисле само о новцу… То није због тога што је то погрешно, већ зато што је то контекст на који нисте навикли. Исто се дешава и са њима када дођу код нас. Прилагођавање захтева много компримиса и ниво флексибилности и социјалне интелигенције који мало људи поседује те одавде усамљеност и носталгија.

Убрзо проведете довољно времена да уживање у томе што сте део средње класе постане свакодневница. Имате добар посао, купили сте ауто који сте дуго желели и изнајмили кућу са великим двориштем, али ту негде и све стаје. Ви се подигнете на виши стандард, имате више новца и све о чему сте сањали али су они проблеми са почетка и даље ту. Бег маскира проблем, али га и не решава. У том тренутку доводите у питање и долазак јер оно за чиме сте жудели није нужно донело оно што желите, а носталгија учини да оно чега сте се одрекли вреди много, много више од тога. Овде крећу мисли о повратку, том концепту који од куће делује немогуће, али негде тамо на страни он је решење које једино има смисла.

Потреба за вишим циљем

Због овога одлазак ради одласка није решење. Aко одлазите са Балкана незадовољни животом и свиме што се дешава, вероватно ћете завршити незадовољнији тамо негде далеко. Контекст ће бити измењен, и основни егзистенцијални проблеми решени, али сви они проблеми које носите дубоко у себи ће постати само још гори. Због тога је неопходно да постоји виши циљ вашег одласка, а не само жеља да тамо негде перете судове и од тога живите. Потребно је да имате идеју која ће вас водити током свих тих тешких тренутака.

Једна од тих идеја је да је одлазак заправо борба за генерацију која долази после вас. Кажу да је друга генерација та која ужива све бенефите нове средине. Они одрастају и формирају се у истој, немају слатки акценат који доносе из далека и спремни су да искористе то где јесу за своје добро. Они немају проблем друштвене интеграције који вас спутава, већ виде само прилике (које могу бити и добре и лоше). Ово је племенит подухват али врло често и превелика жртва за нешто што се за 15 или 20 година можда неће ни десити.

Друга идеја је каријера. Објективно постоје лимити онога што професионално можете урадити на Балкану, ако нисте у ИТ свету и није битно где се налазите. 10 људи из мог одељења у основној школи је сада ван земље. Они су доктори наука, баве се енкрипцијом, изградњом производних постројења и дизајном чипова и за њих нема пуно места у Србији. Они пролазе кроз све ове проблеме али су и позивом условљени да буду тамо где јесу и немају пуно избора. Међутим, људима који су на овом нивоу, каријера и јесте више циљ јер су жељни доказивања и онда им професија даје визију који их одржава ту где јесу.

Добра ствар је видети ствари са стране

Наравно, ствари нису обично црне или беле и постоје предности обе стране. Aли, напоменућу још једном – одлазак ради одласка није решење. Добро је отићи и видети, искусити неке друге ствари и ставити себе на тест – упоредити се са остатком света. Истина је и да се свет мења, и да ће путовања бити све учесталија, а идеја живота у једном месту све мање заступљена (познато још и као хyпермобилитy).

Исто тако, није страшно ни вратити се. Искористите предности веће земље, научите, повежите се са онима који вам могу помоћи у будућности али не стидите се да се вратите и живите близу оних које волите. Ово је једна од примарних потреба, и врло легитиман разлог да се вратите. Са годинама схватите да ствари немају вредност, а људи имају ограничен век трајања и да им треба посветити време док је то могуће.

Људи се плаше повратка јер виде само лоше ствари, на исти начин као приликом одласка што виде само добре тамо негде на другој страни света. Када се реалности изједначе одлуче емоције. На крају сви ми потајно желимо да иза себе оставимо неки траг и то је много лакше урадити тамо где сте одрасли и где људи причају исти језик; где можете да се изразите на начин на који сте навикли и на начин који вам највише одговара.

Сигурно превише романтизујем стварност, али верујем да ће ово и бити разлог мог повратка онда када се исти деси. Тешко је бити херој туђе улице. Далеко од тога да је немогуће, али некако верујем да много више значи онда када то урадите тамо где вас знају и где је то много мање очекивано.“

Извор: Небојша Радовић – Лични блог

Oznake: američko društvo, Nebojša Radović, Srbi, Srbin u Americi, srpska imigracija