Stoltenberg je najavio da će Gruzija postati članica NATO-a. Ali šta bi za SAD i ostatak sveta značio ulazak Gruzije u NATO?

Када се Доналд Трамп данас буде састао са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом (сусрет се одиграо другог априла; прим. прев), председник би требало да му упути јасну поруку:

Листа чланова НАТО-а је затворена. Заувек. Сједињене Државе више неће издавати ратне гаранције за борбу против Русије како би се осигурале границе дубоко у Источној Европи док је наша јужна граница у великој мери бушна. И нико не треба да чује ову поруку више од Столтенберга.

ГРУЗИЈА И ПРОВОЦИРАЊЕ ПУТИНА

У Тбилисију, у Грузији, 25. марта, Столтенберг је објавио свету: „Наших 29 савезника се јасно изјаснило да ће Грузија постати чланица НАТО-а.“ Што се тиче приговора Москве због придруживања Грузије НАТО-у, Столтенберг је Владимиру Путину бацио рукавицу у лице: „Ми не прихватамо да Русија, нити било која друга сила, може одлучивати шта чланице (НАТО-а) смеју чинити“.

Али шта би значио улазак Грузије у НАТО? САД би се одмах запетљале у сукоб са Русијом, што би асоцирало на сукобе 1938. и 1939. године око Судетске области и Данцига који су довели до Другог светског рата. Мислећи да иза себе има Сједињене Државе, Грузија је 2008. године брзоплето послала своју војску у Јужну Осетију, малу провинцију која се годинама пре тога отцепила.

У тој грузијској инвазији убијени су руски мировњаци, па је Путин одговорио слањем руске војске у Јужну Осетију како би истерали Грузијце. Онда је напао и саму Грузију. „Данас смо сви Грузијци!“, заурлао је убер интервенциониста Џон Мекејн. Али Џорџ В. Буш, тада већ мудрији човек, није учинио ништа.

Да је Грузија била НАТО чланица 2008. године, САД су могле бити на ивици рата са Русијом због спорне и минорне енклаве Јужна Осетија, за коју је мали број Американаца уопште чуо. Зашто бисмо сада прихватали Грузију у НАТО, када Тбилиси и даље полаже право на две отцепљене покрајине – Јужну Осетију и Абхазију – које Москва контролише и штити?

Зар већ нисмо увучени у довољан број свађа које би могле довести до нових ратова – са Ираном у Заливу, Кином у Јужном кинеском мору, Северном Корејом, Русијом око Балтика и Црног мора, Венецуелом у нашој хемисфери, да и не помињемо Ирак, Сирију, Јемен, Авганистан и Сомалију где већ ратујемо?

Међу неоконзервативним и републиканским интервенционистима, дуго је постојала гласна подршка уласку Украјине у НАТО. Заиста, промене у републиканској платформи у Кливленду о америчкој политици према Украјини биле су, како је речено, доказ Трамповог дослуха са Кремљом. Али увлачење Украјине у НАТО била би још већа манифестација лудила од увлачења Грузије.

Русија је анектирала Крим. Она је подржала прорурске побуњенике у Донбасу који се издвојио када је изабрани председник, којег су подржали, свргнут у кијевском државном удару пре пет година. Недавни покушај Кијева да уђе у Азовско море, пловећи без формалног обавештења испод Путиновог моста у Керчком мореузу који повезује Русију и Крим, показао се као дебакл. Украјински морнари су и даље у притвору.

Без обзира на то колико подржавамо Украјину, не можемо да се обавежемо овој земљи да ћемо ући у рат са Русијом због њеног територијалног интегритета. Ниједан председник у Хладном рату од Трумана до Џорџа Буша Старијег не би ни сањао да уради такву ствар. Буш први је мислио да Украјина треба да остане везана за Русију, а да је украјински покрет за независност рођен захваљујући „самоубилачком национализму“.

СТВАР ЈЕ У РИЗИКУ, НЕ У НОВЦУ

Трамп је с правом захтевао да Европљани почну плаћати свој део трошкова за НАТО. Али озбиљније питање од уложеног новца јесу ризици који су укључени. Од завршетка Хладног рата, НАТО-у је приступило 13 земаља: Чешка Република, Словачка, Пољска, Мађарска, балтичке земље – Естонија, Литванија и Летонија и шест балканских земаља – Бугарска, Румунија, Словенија, Хрватска, Албанија и Црна Гора.

Такође, на НАТО скупу у Тбилисију пре недељу дана присутне су биле и Шведска, Финска и Азербејџан. Да ли су ове три земље такође кандидати за америчке ратне гаранције? Што НАТО постаје већи и што се више шири према истоку, то је већа вероватноћа од избијања војног сукоба који би могао довести до Трећег светског рата.

Ипак, ниједна од земаља које су примљене у НАТО у протекле две деценије није сматрана вредном за покретање рата са Русијом од стране било ког америчког председника током Хладног рата. Када је осигурање суверенитета и граница ових држава одједном постала ствар од виталног интереса за Сједињене Државе?

А ако то нису витални интереси, зашто смо се обавезали да ћемо због њих ратовати са нуклеарном силом каква је Русија, када је избегавање таквог рата било од највећег значаја за наших осам председника током Хладног рата? Путинова Русија, која се понадала новом односу са САД под Трампом, изгледа да одустаје од Американаца и окреће се Кини.

Прошле недеље, стотину руских војника стигло је у Каракас. Због тога је Волстрит џорнал завапио: Истерајте их из нашег „дворишта“. Монроова доктрина то захтева. Па ипак, ко се већ 20 година креће по руском дворишту?

Као што је Скотсман написао, највећи дар који нам богови могу дати јесте да видимо себе онако како нас виде други.

ДРАГАНА ТРИФКОВИЋ: Да ли је Вучић (ипак) увео санкције Русији? https://t.co/vHbeMagJPz

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 3, 2019

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Izvor: Buchanan.org

Oznake: analiza, NATO, Patrik Bjukenen