Pročitaj mi članakSmrt je jedina konstanta u tridesetogodišnjoj političkoj praksi Aleksandra Vučića. Iza njegovih ratnih avantura ostalo je nekoliko desetina hiljada grobova, a toliko je iskopano i u poslednje dve godine, usled pandemije korona virusa. Osim značajnog doprinosa kolektivnim tragedijama, Vučić se istakao vođenjem smrtonosnih hajki na pojedince poput Ćuruvije, Ivanovića, Cvijana i drugih političkih, medijskih i privatnih protivnika. Sve što Vučić danas radi dokazuje da s njim nema neizvesnosti. Ko nije umro u ratu, umreće od Kovida 19 ili neke druge bolesti, od gladi, tuge i očajanja. Slučajno preživele žrtve Vučićevih morbidnih eksperimenata moraju hitno da izaberu: ili u grob s njim na vlasti ili u život dostojan čoveka, s njim iza rešetaka.
Глумац Љуба Тадић, у последњем интервјуу за НИН, рекао је да се нада да ће у посмртном говору неко цитирати једног његовог позоришног јунака: „Време је да кренемо. Ја у смрт, ви даље кроз живот. Ко од нас иде у боље, то нико не зна.” Тачно, не зна се где је Тадић отишао с овог света, али зна се да су сви који су га наџивели ушли у трагично време владавине Александра Вучића.
Од почетка своје политичке каријере, Вучић и смрт иду руку под руку. Не зна се број жртава, које су заједничким снагама покосили за ових тридесет година. Списак је све дужи. На њему се налазе страдалници из 1992, које је Вучић хушкао на рат, да убијају и гину. Међу 360 погинулих добровољаца Српске радикалне странке било је 126 млађих од 25 година, колико данас има његов син Данило.
Вучић је њих соколио паролама попут оне од 21. јуна 1995, коју је изговорио у Скупштини, кад је позвао на убиство сто муслимана за једног Србина. Три недеље касније та идеја је спроведена у пракси у Сребреници. Ипак, треба признати да Вучић своје покојнике не дели по националној и верској основи. Никад се није извинио породицама радикала, које је испратио на стратишта, али отишао је у Сребреницу да се поклони жртвама масакра, који је сам предлагао.
Као министар информисања и шеф ратне пропаганде, Вучић је призивао НАТО бомбардовање. Тонија Блера, тадашњег британског премијера, називао је педофилом и педером. Герхарду Шредеру је поручивао да пошаље више авиона, него што је то Адолф Хитлер урадио 1941. „Нека нас Немци нападну, моја жеља је да им лично оборим макар један бомбардер, после тога могу да ме убију”, заклињао се Вучић. Та патетика му је послужила и да оправда то што је од државе, усред НАТО агресије, добио на поклон луксузан стан у „Ју бизнис центру”.
„Мислио сам да ћу погинути у борби против непријатеља, па сам узео стан, да ми породица не остане на улици после моје смрти”, причао је тај јунак, који није видео фронта, могао је да умре само од страха. Кад су НАТО „томахавци” погодили зграду Радио-телевизије Србије и убили 16 радника, Вучић је тврдио да је то био атентат на њега. Убиство је наручио Бил Клинтон. Замку је припремио Лери Кинг, легендарни водитељ ЦНН-а, који је Вучићу заказао интервју баш у време кад су ракете удариле у зграду у Абердаревој улици.
У знак захвалности што је преживео и из рата изашао скућен, богат и весео, Вучић је касније џелатима опростио злочине. Блера је узео за саветника, Шредера за пословног партнера, а Клинтону је поклонио два милиона евра из буџета Србије.
Вучић без проблема подноси туђе трагедије. Сваку коментарише на исти начин: „Па шта?” Кад су Стефан Дабетић и Александар Шимунов погинули, падом кроз оплату на 22. спрату недовршене зграде у „Београду на води”, Вучић је рекао: „Па шта, и у Америци сваких десет секунди падне и погине један перач прозора”. „Па шта, и у Белгији се срушио хеликоптер, погинуло је 17 људи, несреће се дешавају свуда…” – тврдио је Вучић после удеса војног хеликоптера у Сурчину, кад је животе изгубило седморо пилота, официра и лекара, као и једно новорођенче.
Пилоту Омеру Мехићу и сапутницима смртна пресуда је изречена кад је наређено да, без обзира на временске непогоде, иду на сурчински аеродром, како би министар Златибор Лончар могао да се слика док из хеликоптера износи болесно дете.
„Па шта, нек гладују до смрти”, рекао је Вучић кад су Дејан Љутић и Иван Радојчић, два новинара његовог дневног листа Правда, крајем 2009. године, почели штрајк глађу због неисплаћених пет месечних плата. Уз претње осветом, љут што га брукају у јавности, ругао им се: „То је фарса! Чуј, штрајкују глађу, а толико су сиромашни да и иначе немају шта да једу.”
Са шешељевским афинитетом према црном хумору, Вучић се ругао и са најзвучнијим именима са свог списка покојника. Кад је нестао Иван Стамболић, тадашњи министар информисања је одбијао да коменарише случај: „Нисам надлежан за то, не знам шта се догодило Стамболићу. Знам да је критиковао власт због несташице зејтина. Можда га је жена послала по зејтин, па чека у реду”, говорио је Вучић. Тако се спрдао и с убиством Славка Ћурувије.
– Министарство за информисање није министарство унутрашњих послова. Када се деси убиство кошаркаша или фудбалера, министарство спорта о томе не зна ништа. У овом случају, министарство за информације Републике Србије нема никакве податке о истрази убиства Славка Ћурувије. Ако ме питате да ли бих волео да се открију починиоци тог злочина, да се открију убице, наравно да бих волео. Али ја нисам полицајац, ја нисам министар унутрашњих послова да бих могао давати одговоре на таква питања. Чини ми се да су поједини медији претерали злоупотребљавајући то, покушавајући то да узму као симбол слободе јавне речи, а да при свему томе не знају мотив и не знају разлоге због чега је све то могло да се догоди. Чини ми се да та нагађања и оптужбе на било чији рачун не само што су противправне, већ су заиста дубоко морално неукусне. Знате, кад имате све доказе да је неко извршио убиство, морате спровести комплетан кривични поступак, не на основу никаквих индиција, а камоли доказа, неко је некога почео да оптужује за убиство – говорио је Вучић на конференцији за новинаре 22. октобра 1999. године.
У годинама које су претходиле убиству Ћурувије, управо је Вучић у медијима откривао могуће мотиве и разлоге за тај злочин. Наравно, мотиви и разлози су били Вучићеви.
– У Дневном телеграфу се појавила слика моје наводне куће, моје наводне виле у коју треба ја да се уселим. Појма нисам имао, нисам ни знао да таква кућа постоји, ни где је, ни коме је намењена, ни било шта. Чак сам био ван Београда када су ми то јавили, био сам у Бајиној Башти. Јавили су ми да су такве новине изашле, и кажу ми: “Да честитамо што се сад усељаваш у кућу, баш лепо за тебе и за супругу”. То је отишло, и пола Србије мисли како ја лепо живим, колика ми је кућа, колика је вила. Како сада ја некоме да објасним да живим као подстанар у 20 и неколико квадрата, да ту живим са женом и дететом, кад он мисли како ја живим као Карингтон из оне америчке серије “Династија”, зато што су му новине тако написале? Толико су увреда и толико клевета написали на мој рачун… – рекао је Вучић 8. децембра 1998. године у интервјуу за нишку телевизију Пет.
Дневни телеграф је објавио фотографију бесправно изграђене куће у Јајинцима. Вучић је порицао да је тај замак његов, а успут је просуо патетичне лажи о подстанарским мукама. Док је кмечао о томе како се злопати у 20 квадрата, већ је имао решење о додели стана од 117 квадрата у елитном насељу на обали Дунава, у коме и данас живи његова прва супруга Ксенија. Но, вест из Дневног телеграфа је била мотив и разлог да Вучић отворено прети Ћурувији: “Осветићу му се кад-тад”.
Обећање је испуњено на Ускрс 1999. године.
Кад год се постави питање – ко је убио Ћурувију, сви погледају према Вучићу. Иста реакција прати питање – ко је убио Оливера Ивановића. Вучић је месецима водио политичку и медијску хајку на Ивановића, којом су припремљени услови за испаљивање шест метака у леђа тог политичког противника. Истог дана, 16. јануара 2018, Вучић је одржао конференцију за медије на којој је обећао да ће у року од две недеље бити откривено ко су налогодавци и извршиоци атентата. Увече, кад је правио стратегију за контролу политичке штете, није могао да се уздржи од спрдања са жртвом: “Сахраните га у Београду, у Алеји заслужних грађана. Заслужио је то, толико храбро и искрено је бранио Косово да је у Београду купио 23 стана.” Вучић је мртвог Ивановића понижавао и тако што је присвојио његову незваничну веселу удовицу Милену Поповић, којој је дао посланички мандат, статус, новац и све што воле млади.
Ивановић је сахрањен недалеко од Зорана Ђинђића, против кога је Вучић такође водио политичку и медијску хајку, све са паролама “Ђинђића и Коштуницу, убићемо обојицу” и најавом коначног обрачуна, коју је дао на опроштајном митингу пред Шешељев одлазак у Хаг: “Ђинђића треба истребити као губу из тора”.
Истребљење, као метод политичког и приватног обрачуна, Александар Вучић користи и данас. На сваком покојнику, на сваком гробу, Вучић је остваривао неку врсту зараде. Кад је хушкао на ратове, из сваке националне трагедије, пунећи стратишта од Вировитице до Призрена, извлачио је политичку и финансијску корист. Као манекен смрти стицао је министарске, посланичке и директорске функције, станове и аутомобиле, а и новац. Много новца. Покушавао је да сакрије трагове својих злочина, али истина увек исплива на површину. Као и тело Владимира Цвијана.
Као радикал, Вучић је стекао ауторитет врхунског хадонисте, стручњака за свет мртвих. Касније, после трансформације у напредњака, постао је и хедониста. По доласку на власт, у рекордном року постао је најбогатији политикант у Европи. Ипак, ни згртање туђе имовине и пуњење својих сефова и рачуна није га омело у старим навикама да шири несрећу свуда око себе. Напротив, апсолутну власт је искористио за изазивање апсолутне трагедије.
За личне потребе и приватни бизнис, Вучић је основао и користио услуге неколико криминалних кланова. Група Вељка Беливука обављала је прљаве послове за Вучића, а заузврат добијала полицијску и правосудну заштиту. Не зна се колико људи је убила Беливукова екипа, али јасно је да то не би могла да уради, нарочито не некажњено, без подршке владара. Сарадња би трајала и данас, али умешали су се страни фактори. Да америчке службе нису одлучиле да разбију тзв. Кавачки клан и пресеку тај ланац трговине наркотицима, машина за млевење меса у Ритопеку још би радила, Беливукови криминалци би пребијали нормалне грађане, оргијали с Данилом Вучићем и згртали милионе на диловању дроге.
Ако су тачне информације да је Беливук на криминалу стекао имовину вредну 60 милиона евра, Предраг Колувија, власник плантаже марихуане “Јовањица”, око 110 милиона евра, а Звонко Веселиновић чак 400 милиона евра, може само да се претпостави коликим богатством располаже њихов шеф Александар Вучић. За разлику од командира својих криминалних одреда, Вучић није само узимао ушур од нарко-трафикинга и послова с државом. Вођен набујалом похлепом, он је приграбио милијарде евра, углавном из комбинација у којима су, опет, другима уништавани животи. Без имало емпатије, Вучић је искористио пандемију корона вируса.
“Рат против невидљивог непријатеља” власт је искористила да очерупа буџет. Само у првих шест месеци, од марта до септембра 2020, нестало је 4,2 милијарде евра. Наводно, тај новац је потрошен за набавку заштитне и медицинске опреме. До данас нису објављени подаци ко је, по којој цени и од кога куповао респираторе, маске, рукавице и осталу опрему. Власт сакрива и информације о последицама те профитерске акције. Према званичним подацима, у Србији је до сада преминуло 13.400 инфицираних Ковидом 19. Међутим, Завод за статистику је недавно објавио да је само прошле године умрло 30.000 људи више него у истом периоду 2020. Државни врх, у сарадњи са “струком” из Кризног штаба, лажира и податке о смрти лекара.
У Србији је од корона вируса преминуло 146 лекара и здравствених радника, процентуално највише у Европи. Тачно пре годину дана, кад је Синдикат лекара и фармацеута Србије објавио податак да је од короне умрло 89 лекара, 13 стоматолога и два фармацеута, Вучић је серијом лажи демантова те чињенице. Поновио је тврдњу да “лекари морају да ризикују живот, за то су се школовали и обучавали, морају као војници да изађу на фронт, иако има и оних који се као бабе скривају, иду на боловање и измишљају сто начина да побегну…”
Поред тога, оптужио је и поједине лекаре да намерно “фалсификују” податке и лажу о стопи смртности. Где је Вучић стао, наставио је његов министар здравља Златибор Лончар, познат по сурчинском надимку Доктор Смрт.
– Преминуло је 13-14 лекара, који су стварно радили у ковид зони, који су имали комуникацију и боравили у црвеним зонама. Сви остали лекари нису имали додирне тачке са ковид системом. Велика већина преминулих су људи преко 70 година, који су у пензији, који нису радили у здравственом систему, већ на другим местима, били на неким боловањима, нису прилазили ту. То је једини тачан и проверен податак и молим Србију да то зна – рекао је Лончар у интервјуу на РТС-у, свесно манипулишући чињеницама.
Подела на “црвену” и “зелену” зону постоји само у Београду. У остатку Србије, сви лекари раде у обе зоне, а сви који раде у приватним клиникама долазе у контакт с инфицираним пацијентима. Такође, од 120 преминулих лекара само 19 је било у пензији. Остали су радили у државним установама и у приватном здравственом сектору. Више од 60 одсто преминулих лекара имало је од 50 до 70 година. Но, лекари, као што каже др Славица Плавшић, немају ВИП третман у лечењу, за разлику од политичара и чланова њихових породица.
У породици Вучић сви су по два пута инфицирани Ковидом. Син Данило, родитељи Ангелина и Анђелко, брат Андреј, сви су се без по муке опоравили. Само алфа-мужјак, ако тако може да се назове, Александар Вучић званично није заражен короном. Уместо тог, заражен је вирусом похлепе. Симптоми се виде и по томе што је смислио начин да двапут очерупа буџет у исти мах, по једном пројекту.
Србија је пре две године изградила ковид болнице у Батајници и Крушевцу. Вучић је 1. августа 2020. најавио да ће “само за изградњу болнице у Батајници бити уложено 27 до 28 милиона евра”, а два месеца касније подигао је цифру на 34 милиона евра. Премијерка Ана Брнабић је рекла да болница у Крушевцу кошта државу око 14,5 милиона евра. Не зна се колику провизију су узели Вучић и остали чланови његовог картела, чије фирме су укључене у изградњу болница и набавку медицинске опреме. Не зна се ни колико ће се уградити у продају тих болница страним купцима. Засад, незваничне информације из Владе Србије упућују на то да је једна турска компанија заинтересована да купи болнице у Батајници и Крушевцу. Кад се обави та трансакција Вучић ће доказати да је шампион у черупању буџета. Нико пре њега није успео да се двапут овајди на једном мегаломанском пројекту.
Док он распродаје болнице и прославља силне победе над корона вирусом, људи не умиру само у болничким креветима, него и на улици, док у редовима чекају на тестирање. У Београду је недавно двоје људи преминуло пред ковид-амбулантама. Много више је преживело вишечасовно смрзавање на које их је осудио Вучић, који није дозволио да се у јануару оспособи једна хала на Сајму с пунктовима за тестирање.
У свом морбидном стилу Александар Вучић објашњава и логику трагичних последица, које ће по људе изазвати стране комапније, којима распродаје Србију.
– Па шта ако у је Смедереву и Бору порастао број оболелих од карцинома, то је ризик који мора да се прихвати ако желимо индустријски развој – рекао је Вучић, коментаришући акцију грађанске иницијативе “Црвени беџеви”, која је у центру Смедерева организовала протестни перформанс.
На улици су постављена 223 пара ципела, као подсећање на стравичан податак да сваке године у Смедереву умре 223. људи од последица загађења. Републичка и локална власт ни не покушавају да принуде кинеску компанију Хистил да поштује еколошке законе и смањи емисију штетних материја. Напротив, напредњачка власт свесно учествује у прикривању злочина, пошто не допушта постављање семафора загађења у граду. Иако би такви семафори помогли грађанима, упозорили их на опасност која стиже из димњака Железаре, то би послужило као доказ како Кинези трују Смедерево и цео регион. По Вучићевој логици – па шта, нека људи умиру, важно је да кинески пословни партнери остварују зараду.
– У центру града имамо 12 котларница на мазут, гориво које је забрањено у Европској унији. Што се тиче Железаре, она је озбиљан загађивач, као и термо-електране. Нико не доводи у питање рад Железаре, али она мора да ради по стандардима. Ако сад тамо одете, тамо је еколошка катастрофа. Људи који живе око Железаре не могу да отворе прозор, црвена прашина је на њиховим аутомобилима, тако је сваког дана и то мора хитно да се решава – тврди Наташа Рашковић из удружења Про-ток 21, које је покренуло иницијативу “Црвени беџеви”.
Вучић увек исто реагује кад се суочи с таквим захтевом грађана. Експресно сакрије трагове злочина над становништвом. То је покушао и прикривањем извештаја “Унапређење управљања контаминираним локалитетима у Србији”, у чијој изради су учествовали експерти министарстава здравља и заштите животне средине и Институт за јавно здравље “Батут”. У студији се наводи да грађани Бора имају већи ризик од бољевања и умирања од свих малигних болести, не само од тумора коже већ и од респираторних, дигестивних и кардиоваскуларних обољења. Стручњаци из “Батута”, који плату добијају да би штитили јавно здравље, учинили су све што су могли како би, у интересу напредњачке власти, сакрили извештај о правом стању ствари. На захтев невладине организације Асоцијације за развој општине Бор, тек након инсистирања на Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, “Батут” је дао ту студију, али без прилога у коме се налазе подаци о угрожености здравља грађана Бора.
-Забележена је концентрација сумпор-диоксида опасна по здравље људи, као и прекорачење циљне вредности концентрације тешких метала, при чему је концентрација арсена и кадмијума на једној станици била 46 пута већа од циљне вредности. У случају Бора и Смедерава не говоримо више о заштити животне средине, већ о заштити здравља становништва од кривичних дела која врше загађивачи под патронатом државе, која је дозволила такво поступање компанија – каже Мирко Поповић из еколошке организације РЕРИ, који истиче да “преко три милиона грађана Србије и званично дише прекомерно загађен ваздух”.
Према “Батутовој” студији, контаминирани су локалитети код рудника бакра у Бору и Мајданпеку, површински копови Колубаре, рудник лигнита Костолац, рудник олова и цинка код Љубовије, као и цементаре Беочин, Косјерић, Поповац и петрохемијски комплекс у Новом Саду и Панчеву.
Пре два месеца, кад су грађани широм Србије устали у одбрану од Рио Тинта, Вучић је случајно, игром подсвести, на конференцији за медије показао искрен однос према туђим судбинама.
– Немамо право да уништавамо животе већег броја људи, него што је то било предвиђено првобитним плановима – рекао је Вучић.
Опозиционари, независни критичари и остали наивци одмах су поставили реторичко питање – колико живота је Вучић првобитно планирао да уништи. Ко зна историју његове болести, нема дилеме, зна да тачан одговор гласи – све! Вучићу сви животи у Србији, а и шире, не значе ништа, сви су планирани за уништење ако сметају његовим пословним комбинацијама.
Вучић већ тридесет година спроводи план о уништењу живота у Србији. Према људским животима односи се као према псећим, а себи је приписао улогу главног шинтера. Кога није успео да физички сахрани, изложио је политичком, правосудном и медијском стрељању. Свакодневном тортуром преко својих телевизијских и штампаних ескадрона уништава животе нормалних људи. Бруталним хајкама су изложени сви појединци који сметају диктатору, а остале становнике, чак и оне који га подржавају, преко РТС-а, Пинка и Хепија трује као стронцијумом. Зато треба подржати предлог Срђана Шкора, новинара и председничког кандидата на следећим изборима.
– После смене власти, Пинку треба одузети националну фреквенцију, а у његовој згради Пинка направити „Музеј жртава медијског насиља у Србији”. Тамо ће стајати слике људи који су вршили то насиље и ширили медијски мрак, као и снимци онога шта су причали о људима које су прогонили. У тај музеј треба водити децу, ђачке екскурзије, да виде шта се дешавало – каже Шкоро.
Александра Вучића и остале врховнике из картела око Српске напредне странке треба спаковати у пожаревачки музеј криминала, у Забелу. После фер и поштеног судског поступка, Вучићу треба омогућити да се, у тами ћелије, суочи са Ђинђићем, Ћурувијом, Цвијаном и осталим сенкама из гробова, које је напунио својим политичким и криминалним авантурама. Док се то не деси, Србија неће бити правна држава, него масовна гробница у коју ће се сахрањивати режимске жртве, по распореду који одређује поремећени диктатор.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 4, 2022
