Pročitaj mi članakČuvene anegdote koja ističe promućurnost Kneza Miloša u njegovom, navodnom, odnosu prema nezadovoljstvu i trpljenju raje, mnogi su se prisetili baš ovih godina Vučićeve samovolje i strahovlade. Tu asocijaciju hranila je nada da istinitost tvrdnje u anegdoti, vremenom, nije izvetrela i da je zlotvoru kraj na pomolu. No, čak i da je tako nekada bilo, danas je drugo vreme, drugi vakat, i drukčiji su ljudi – svikli na to da šta god da rade, čine to bez mere stida i morala, bez dostojanstva i obraza…
Како бисмо другачије објаснили феномен да од 3200 запослених људи у ваљевском „Крушику“ постоји само Један (Александар Обрадовић) с кичмом и образом?! Или, ако је макар само тај Један писмен и паметан да артикулише проблем и објави га, да ли је могуће да ни међу морем неписмених нема макар још Један који има прст образа и мрвицу солидарности и запита се шта га то окружује, а дави? Да ли је лоповлук мера привређивања, а терор над недужнима основно правило заједнице?! Има ли још ишта нормалног и људског у тој фабрици сем Обрадовића?..
Foto: Depositphotos / billiondigital
А та је фабрика парадигма Србије. И ти су радници слика и прилика тзв. грађана ове земље, а вајни директор „Крушика“ – слика и прилика власти која једино брине о личном, материјалном интересу, новцу и пљачкању, и традицији да разбојништвом новац отима од гладних и убогих. Зато безмало цела Србија сагиње главу и трпи радикално оргијање фашистоидних хорди који себе именују напредњацима. Зато Србија живот гледа кроз ружичасту оптику једног од најгорих тиранина који су владали овом земљом. Зато му се диви, иако су од његове владавине биле горе само владавине страних окупатора, и почеци бољшевичке диктатуре…
Од Косовског боја до данас било је толико много искоришћених прилика у којима је српски сој десеткован, али се он увек обнављао јер му је био очуван вредносни систем, тај вредносни универзум Србинов. Данас су хедонизам, конформизам, глад за профитом, похлепа и страст према новцу све то променили. Данас су тај етос и морални универзум готово искорењени. Данас се углавном Срби с царством небеским спрдају, а на Косово и Метохију гледају искључиво географски и то као на дефакто шиптарску земљу, јер све мере новцем, привилегијама, личним аршином и сопственом ћари.
Велика већина Срба већ годинама живи у уверењу да им је највећи непријатељ Небеска Србија и да их прошлост не обавезује ни на шта. Данас се баштини заумност да обавезе према прецима нема, да проливена крв предака не обавезује. Да је паметније побећи него не дати, јер су лична судбина и сопствена корист основни смисао живота.
Недавно је један наш владика, у запаженом интервјуу, цитирајући једног, како он каже, верника у Немачкој, говорећи о огромном одласку Срба у свет, објаснио да су „некада људи ишли ‘трбухом за крухом’, а да данас иду ‘мозгом за достојанством’.“ Реч је, дакако, о озбиљном проблему с којим се сусреће Србија, о масовном одливу млађег, радно способног и репродуктивног дела становништва на којем почива будућност сваке државе и друштва.
Тешко је овоме епископу приговорити, обично гледа дубље и види много даље, али овога пута није био на висини задатка. Изгледа да су га емоције и брига за дијаспором омеле да примети дубље ожиљке ове доскочице.
Могао је овај незнани народни мудрац да каже да је кренуо „срцем за достојанством“, али то не би била истина, јер је он ипак прорачунао (укључио мозак) и искалкулисао где му је боље у материјалном смислу. Зато сви који оду знају да су отишли јер им је тако наредио мозак, а не срце које су у тој ствари мало притисли и занемарили. А мозак зна шта је економичније. Он с(ш)пекулацијом прорачуна шта је корисније, исплативије и закључи да је паметније побећи што даље од невоље. Па кад несрећник обезбеди новац, стекне комфор и лагоднији живот, онда му мозак саопштава да је постигнуто достојанство?! Можда.
Међутим, добија ли се достојанство на поклон и зарађује ли се оно пуњењем жиро-рачуна? Односно, шта то смета многима, да пре било чега другог, покушају да достојанство одбране од оних који га газе? Но, одбрана тражи жртву с којом многи не желе да се суоче. Имају, пак, сву слободу да изаберу бег, и тако бирају. Па кад обезбеде животни стандард који у Србији нису имали, што и није нарочито тешко, онда им оно притиснуто и занемарено срце све време некако незгодно трепери, а мозак опет прилагођава стварност саздајући копрену о уживању достојанства.
А нама се чини да достојанство није постигнуто поседовањем хиљаду-две евра месечно више, и све друго, из тога произлазећег. Биће да је ипак реч о замени теза. Јер је ипак реч о субјективној и индивидуалној ствари. То није бирачко право или држављанство да припада општој категоризацији.
Достојанство живи у сфери етике и морала и детерминисано је угледом и чашћу појединца. Оно постоји кад околина узвраћа препознавањем и отпоздравом, а не непримећивањем или игнорисањем. Оно може да постоји и делимично, али никако у ксенофобији. И постоји уз чојство, у унутрашњем свету свакога појединца, у његовој моралној/хришћанској чистоти без обзира на признања околине.
Но, хиљаду-две евра месечно обрусе и отупе чула, па презир, нечовештво, неправда и неморал постају питкији и сварљивији. Тада смрад швапски или амерички, енглески или италијански постају сноснији, јер се мозак бави бројањем новца, а не разумевањем појава, друштва и људи.
И ти, као и сви други људи, имају слободу за свој избор. Имају право да бирају пут. Али не би требало веровати им на реч да је то онај уски, тешки пут који води до циља који је Цар Лазар први пут у српској историји дефинисао духовном вертикалом. А прича о достојанству је прича и о таквој духовности и универзалним вредностима. Од Косовског завета до данас нико никоме није поклонио достојанство, па неће то урадити ни Германи, Саксонци или (Афро)американци – Србима, још и Србима приде.
Не би требало, некритички, веровати људима на реч и тврдњу да достојанство нису могли да одбране, него су га потражили гдегод у свету, подсвесно учитавајући моралност у својство сопственог одласка. Ипак је нешто друго у томе превагу однело. Срце се некако бори за своје место и то је разумљиво, али оно и сада овако, ипак, само оправдава мозак. И још једном се огрешује о истину. Јер и тамо где су, имали би прилика и приликâ да се боре за достојанство, да то хоће, али бирају лојалност држави, послодавцу, хедонизму… – Лукративно.
Економски емигранти (то је њихова права дефиниција) вероватно нису имали времена да чекају, а још мање да учествују у „пуном размаху препорода“ у Србији јер су искрено сумњали да до њега уопште и може да дође. То се може разумети, као што се може разумети и ћутање и лојалност огромне већине овдашњих становника према окупатору. У таквом окружењу јако је тешко замислити промену власти јер власт генерише такво стање, а такво стање јој продужава живот. Вучић је овим злочином према Србима и будућности Србије направио монструозну геноцидну машину чији се узроци хране својим последицама, па је тешко утврдити шта је узрок, а шта последица, да ли је старије кокошка или јаје.
Међутим, што је власт ауторитарнија њена кварљивост тежи апсолутној кварљивости што јој доноси саморазарајући детонатор.
У неком тренутку, много раније него што се мисли, синергија унутрашњих односа унутар власти, односа изван власти и иностраних околности поломиће кичму Вучићевом поретку. А томе ће пресудно помоћи они који пробуђени овде, у Србији, буду бранили сопствено достојанство. Истинско.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
