Pročitaj mi članak
Ово је исповест коју је са читаоцима лондонског „Гардијана“ поделио Крис Ернејд, доктор физике који је 20 година радио на Вол Стриту, да би затим почео да фотографише бескућнике и зависнике од дроге и да ради са њима. Ево како су они пољуљали његову чврсту веру у атеизам.
Текст преносимо са минималним скраћењима, а опрема је редакцијска:
Почетак: Завршићеш у паклу!
„Молили су се кад год су имали 15 минута слободног времена. Човек кога сам звао ‘Проповедник’ читао је из Библије, са малим, округлим наочарима на носу. То је била једина књига коју је икад прочитао. Десетак људи га је слушало, тихо се молећи уз бројанице, док су седели на голим мадрацима, стешњени у напола окреченој спаваоници.
Ја сам ту био неко споља, 16-годишњак запослен у екипи која је преко лета сређивала и одржавала колеџ. Штедео сам новац како бих могао да одем из родног града. Остали запослени, њих тридесетак, радили су да се прехране, да прехране своју децу, да плате алиментацију и да обезбеде основне животне потрепштине. Био сам једини белац међу њима, сви остали су били Црнци.
Проповедник је покушао да ме наведе да се придружим овим молитвеним састанцима, звао ме је скоро свакодневно. Одбијао сам, а мале паузе током рада више сам волео да проводим са другим момцима из екипе. За то време бисмо нешто на брзину попили, или бисмо попушили џоинт.
– У шта верујеш? – питао ме је проповедник, а ја сам из учтивости одбијао да одговорим.
Пошто ме је притискао, на крају сам признао:
– Атеиста сам. Не верујем у Бога. Не верујем да је свет стар само 5.000 година. Не верујем да су се Каин и Авељ оженили својим сестрама.
Проповедникове очи су се сузиле. Упро је прстом у мене и рекао:
-Ти си МАЈМУНИСТА. МАЈ-МУ-НИСТА! Водићеш грешан живот и завршићеш у паклу!
Библију сам доживљавао као слабашног противника
Три године касније, отишао сам из родног града, да бих на крају докторирао физику, а затим 20 година радио на Вол Стриту. Живот сам посветио рационалној мисли, бројевима и паметним аргументима. Брз на аргументима, тежак на емоцијама, добар у логици, способан да погледам ма коју идеологију или мисаони процес и да уочим недоследности – тако сам видео себе. А Библију сам доживљавао као слабашног противника за некога ко хоће да ојача своје научне ‘мишиће’.
Напослетку сам напустио свој посао на Вол Стриту и почео сам да радим са бескућницима зависним од дроге у Јужном Бронксу и да их фотографишем. Када сам први пут ушао у Бронкс, веровао сам да ћу тамо затећи исти цинизам према судбини.
Ако је ико изгледао као савршен кандидат за атеизам, то су били ти људи, који су свакодневно гледали како непоштен, неправедан и зао свет уме да буде.
Али нико од њих није био атеиста. Мађу њима сам нашао неке од најватренијих верника које сам икада срео, а вера им се састојала у комбинацији Библије, сујеверја и фолклора.
Први зависник од дроге кога сам упознао била је Такиша. Стајала је у близини високог зида Манастира Тела Христовог. Пре него што сам је фотографисао разговарали смо скоро читав сат. Кад смо завршили, питао сам је како би хтела да је опишем. Без размишљања је одговорила:
– Као оно што јесам: проститутка, мајка шесторо деце, дете Божије.
Кад јој је било 11 година, Такишу је силовао рођак. У 13. години, у уличну проституцију ју је увела њена мајка, и сама проститутка, и тим послом се бави протеклих 30 година.
– Жалосно је кад је то твоја мајка, којој верујеш, а она је била тамо са мном, али знаш ште ме је све време одржавало? Бог. Кад год бих ушла у неки аутомобил и Бог је улазио са мном.
Жртве бруталности грабљивог економског система
Соња и Ерик, зависници од хероина и бескућници, са собом носе слику Тајне вечере. Висила је на зиду напуштене зграде, у подруму у који се излива канализација, а сада је наслоњена на стуб у малом простору испод метроа у ком живе.
Сара, која је 15 година на улици, око врата носи крст. Увек. Мајкл, који на улици живи 30 година, у џепу носи бројанице. Увек. У свакој пушионици крека, у свакој напуштеној згради без икаквог намештаја, може се наћи отрцана Библија међу употребљеним иглама, лулама за крек и другом опремом за конзумирање дроге.
Такиша и други бескућници зависни од дроге жртве су бруталности једног система кој покреће грабљиви економски рационализам. Јавност и скоро сви остали на њих гледају као на губитнике. Они су само “проститутке и наркомани” који живе у напуштеним зградама.
Своју веру имају јер верују да им она не суди. Ко сам ја да им кажем да су им веровања ирационална? Ко сам ја да им кажем да је једина ствар која им даје наду и допушта им да нађу неку лепоту у једном ужасном свету заправо недоследна? Не могу да им кажем да осим овог физичког живота нема ничега. То би било бесмислено и сурово.
Живот није рационалан, сви грешимо
Током ове три године, од како сам изашао са места за својим компјутером, све ме подсећа да живот није рационалан и да сви грешимо. Односно, да се изразим библијским рачником, да смо сви грешни. Сви смо ми грешни. Зависници од дроге који живе на улици, са својом свакодневном борбом за преживљавање и увек тако близу смрти, то разумеју дословно.
Многи успешни људи не разумеју. Њихов осећај да на све имају права и емотивна дистанца отупели су им осећај колико смо као људи подложни грешкама. Ускоро сам свој атеизам видео као оно што заиста јесте: интелектуално веровање најдоступније онима којима добро иде.
Кад погледам у прошлост, себе као 16-годишњака, онда Проповедника и његове слушаоце, видим у другачијем светлу. При погледу на крхку жену која се моли видим мајку која за минималну надницу ради посао на одржавању и покушава да сама подигне своје троје деце, док отац њене деце негде лежи пијан.
При погледу на тинејџерку која стеже свој крстић видим младу жену коју злоставља отац зависник, од чега год, и која покушава да нађе тренутак мира. Погледао бих и самог проповедника, који живи у оронулој колиби без струје, очајнички се трудећи да остане чист, очајнички се трудећи да нађе неки смисао у свету који му је толико мало дао.
Наду су нашли тамо где су могли.
(Блиц)
