Прочитај ми чланак„О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио, заборављена била и десница моја!“(Пс. 137:5). Ово није Псалам, ово је став, који јеврејски народ има, према својој земљи. И, баш зато, што се тај став није променио, Јевреји, који су били исељени из своје земље, и из свог града (135. после Христа), након две хиљаде година, добијају своју државу, и свој град (14.05.1948.).
„О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио, заборављена била и десница моја!“, ово није Псалам, него став, који је Јевреје враћао из сваког ропства, у њихову земљу, и у њихов град. Није било лако, ни мало, и никад, није било лако, али баш зато што није било лако, овај приступ јесте став! Став, којем је свако Јеврејско дете (било мушко или женско), одгајано, васпитано, па ма где то дете било рођено, и ма у каквим околностима, родитељи тог детета, живели. Схватате? Околности, нису те, које вајају ваш став, већ је став тај, који чини ваше околности! Зато су Јевреји, након неколико генерација живота у иностранству, на позив своје државе Израел, спремно дошли, и населили је, јер – „О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио, заборављена била и десница моја!“ – ово није био Псалам, него – став!
Пред саму зору, оснивања јеврејске државе Израел, чинило се да је цели свет против Јевреја! Њихове мецене, Британци, који су и покренули тај процес добијања државе, тада (1939.), у сусрету са претњом Хитлерове агресије, „пуштају низ воду“ Јевреје, јер су им Арапи били од веће користи. Штавише, донели су тзв Бели документ (1939.), по којем се одбацује свака идеја стварања јеврејске националне државе. Не морам уопште подсећати, шта се са Јеврејима дешавало у Европи, која је све више и више, постајала Хитлерова.
Међутим – „О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио, заборављена била и десница моја!“, није био тек Псалам, њихове националне историје, већ СТАВ, којим су подојени, и изграђени. Став, који је резултирао да, Јевреји, иако су имали огромне губитке (од 11 милиона, 6, и словима, шест, било је убијено у Холокаусту!), добију своју националну државу! Схватате? Не, државу свих грађана Израела, већ јеврејску државу – Израел! (Мала дигресија, на овом месту, чисто да би се дочарао ред величина, ми, рецимо, немамо националну државу, већ живимо у грађанској држави Србији, коју чине сви њени грађани. Али, не и Израел, који 2010-те године, додатним законским променама, допуњава свој став, да је Израел земља Јевреја, а сви становници морају полагати заглетву, којом признају ту чињеницу!)
И, баш тада, када је било време славља, за Израел је било време искушења! Њихове комшије су заратиле са њима, а у нади да ће скршити нову државу Јевреја, у сукоб су се умешале и армије, пет арапских земаља у окружењу. Међутим, „О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио, заборављена била и десница моја!“, Јевреји не само да се бране, већ и освајају још 26% територије. Јер, то није био тек Псалам, већ став! Став, по којем војску у Израелу, служе сви Јевреји (што мушко, 36 месеци, што женско, 21 месец.), а они који то нису, тек ако то и желе.
Зашто све ово пишем? Зашто дајем ово подсећање, да „Бој не бије свијетло оружије, већ бој бије срце у јунака“? Зашто? На жалост, морам ово да пишем. Морам, овом историјом ( А, историја је учитељица живота) да подсетим све вас, пошто ми, изгледа да имамо, неку недоумицу! Или, тако нам се жели то представити? Исто као, што и немамо своју државу, већ државу неких апстрактних грађана Србије? Који су ти грађани? Односно, ко је тачно, од тих „грађана“, био у рову са СРПСКОМ армијом (не армијом свих грађана Србије) семптембра 1918? Ипак, ми смо пљунули тим хероима у лице већ 1.12.1918. Све остало је било само питање времена. Данас, дочекујући 1.12.2018, имамо пред собом тзв НЕДОУМИЦУ? Да ли Косово, треба да буде део наше земље? Пре свега, морам написати, и то ме добро запамтите, да је само постављање тог питања, хула на Бога, и акт ИЗДАЈЕ!
Да ли је кнез Лазар, заштићен у свом Крушевцу граду, поставио себи то питање? Да ли је наша, СРПСКА армија (дакле, не армија свих грађана Србије), себи поставила то питање 1912? Не? Па, одакле право нама, да помислимо, да смемо, поставити то питање? Јел тежак живот? Тежи него Јеврејима у Варшави 1943? Због тога? Због тога што, већ друга генерација, наших гастоса, нема појма свој језик? А, долази и дотле, да и ми у матици, више се стидимо свог језика, него ли што њиме пишемо. Да ли су се Јевреји стидели себе у Аушвицу? Или, Матхаузену? Или, Дахауу? Или су и тада, и тамо, као и сада, и овде, знали једну просту истину – „О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио, заборављена била и десница моја!“
Иако, смо много млађи народ од Јевреја, ипак и ми имамо један Псалам (песму), која нас подсећа на то, какав одговор, поводом Косова, имамо дати!
„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!“
Мислите о томе!!!
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
