Pročitaj mi članakSve ono što nisu uspeli brojni okupatori i osvajači učinili su tzv. oslobodioci. I to u ime ideologije. Zajednički cilj im je bio lomljenje kičme srpskom narodu. Da ostane trajno nesposoban za svaku pobunu, da se krik slobode više nikada ne čuje jasno na ovim prostorima. Komunisti su gotovo do savršenstva doveli to lomljenje kičme tako da vremenom niko nije ni primetio, da smo malo po malo, ostajali bez nje. Prvo su slamali istaknute pojedince, a posle je na red dolazio običan narod. Oni koji bi pretekli ili su glavom bez obzira bežali u inostranstvo ili su u sopstvenom ćutanju pronalazili spas. Praveći se i hvaleći kako ni oni zapravo nemaju kičmu. Tradicionalno slavsko lomljenje kolača pretvoreno je u duhovno i nacionalno lomljenje kičme po diktatu vladajuće partije. Crkvi, narodu, svakome ko bi se usudio da kaže koju reč protiv.
Можда најилустративнији пример јавног ломљења кичме је случај Бранка Ћопића изузетно омиљеног писца, посебно код деце и омладине. Ако је ико на прави начин приближио деци и омладини народноослободилачку борбу онда је то сигурно био Ћопић. Па, ипак, у „Књижевним новинама“ (бр.34) од 22. августа 1950. године објавио је једну сатиричну причу под насловом „Јеретичка прича“ у којој је представио људе из високог друштвеног слоја који летују у ограђеним и привилегованим одмаралиштима и то све са свастикама, нерадо се одричући погодности које су стекли за време „баћушкиног курса“.
Колики је стварни одјек имала ова прича можда најбоље говори оштар напад Јосипа Броза Тита на Ћопића и његово писање. На Трећем конгресу АФЖ-а, одржаном 20. октобра 1950. године у Загребу Тито је између осталог рекао: „А шта то значи кад се у једној сатири узму људи од министра, генерала и помоћника министра до ударника, кад се такорећи обухвати читаво наше руководство државе и привреде. Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доље, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Не треба се бојати да ћемо га ми због тога што је покушао ухапсити. Не, њему треба јавно одговорити и казати једанпут заувјек да непријатељске сатире које иду за тим да разбију наше јединство не могу да се трпе код нас“.
Избор је пао, на кога другог, него на Скендера Куленовића, великог Ћопићевог пријатеља и ратног друга. Куленовић је, такође у „Књижевним новинама“ у тексту под насловом „Истина и слобода“ тврдио како се понашање Ћопићевих јунака не поклапа са стварношћу и да је реч о ауторовој злоупотреби слободе стваралаштва! Касније ће се на Ћопићевој „Јеретичкој причи“ и многи други „вежбати“ попут Михајла Лалића, Ото Бихаљи Мерина, Велибора Глигорића… Ћопић је имао и ту посебну част да га због поменуте приче саслушава и Ђилас лично. Милован, наравно.
На поменутом конгресу жена Тито је Ћопића назвао и издајником! Оно што је мање познато то је да је на том скупу били присутна и Бранкова мајка. Још у дубокој црнини за сином, Бранковим старијим братом кога су убили фашисти, према неким сведочењима пришла је Титу и рекла: „О мом Бранку можеш говорити и ово и оно, али да је издајник, немој то да сам више чула!“
Осећајући какав би суноврат могао да уследи и сам Иво Андрић је саветовао Ћопића да се мане прича и да крене да пише књиге и романе, уз образложење да то нико не чита! Но, стрела је већ била одапета. У годинама које су пролазиле Ћопић је полако остајао без пријатеља и ангажмана, изопштен од партијских структура као писац, маргинализован скроз као човек и уметник. На крају као првоборац и носилац споменице је и истеран из Партије. Ћопићево недвосмислено народносолободилачко уверење је и на овај начин доведено у питање. Схвативши много пре свих да ће земљу својом бахатошћу растурити „другови“ који су је стварали, одлучио се за самоубиство скоком са моста, 26. марта 1984. године.
Практично јавно стрељан и погубљен много деценија раније Ћопић је можда веровао да ће овај његов злосрећни чин бити опомињући и отрежњујући. Но, тадашња штампа је врло штуро и готово при дну страна објавила вест о трагичној смрти једног од најтиражнијих и најомиљенијих писаца послератне Југославије. Смрт човека који је успевао свакога да насмеје и дирне, никога нажалост није дирнула. Бар не јавно. Чудном игром судбине највећи део свог живота Ћопић је провео у београдској улици Маршала Тита, а за свој последњи чин изабрао је мост који се и данас колоквијално зове Бранков. И то не по њему.
Док се ми тренутно замајавамо узалудним расправама о промени београдских улица или изградњи споменика Стефану Немањи суштина нам промиче испред очију. Дакле, потпуно је небитно да ли споменик Немањи стоји на јајету, чији крст носи, да ли је висок 32 или 100 метара, право питање за ову власт је одакле вама право да подижете споменик једном Немањи. Ко вас је за то овластио. Да случајно хоћете да подигнете споменик Тијани Ајфон то би било скроз разумљиво. Она је природни део вашег стваралаштва и културе. То је ваш ниво у сваком смислу. Али на Стефана Немању немате право. Ви који сте овај народ толико деградирали и понизили као ниједна власт до сада. И изградњом баш оваквог споменика јавно се спрдате са његовом историјом. Слично је и са именима улица. Могу се звати како хоће ако смо дозволили да Београд више не буде препознатљив и наш, да њиме управљају и о његовом изгледу одлучују суманути сељобери и никоговићи. Исто важи и за Србију. Суштина је да су нам и град и државу напредњаци потпуно девастирали, а истовремено нам бацају коску да се до судњег дана међусобно расправљамо о, у овако разваљеној земљи, потпуно небитним стварима.
Управо тога се ужасавао и сам Ћопић. И због тога се као доказани револуционар залагао за еволуцију. Нама је еволуција данас потребнија него икада. Као неопходан доказ да, ипак, имамо кичму и да нас нису скроз згазили. Потребан је само мали напор да се поново усправимо. Ћопић нас је научио да орлови рано лете, али ако дозволимо да им се и даље вештачки поткресују крила никада неће полетети. Наш нагон и потреба за усправљањем остаће тако без потребног одјека, као глуви барут у башти сљезове боје.
