Svi dosadašnja nastojanja NATO stratega da preko lobista bitno promene stav većine srpskog naroda prema ovoj vojnoj alijansi ostali su na nivou traljavog pokušaja. Čak i da nije bilo zločinačkog bombardovanja i zasipanja osiromašenim uranijumom, raspoloženje srpskog naroda prema ovoj vojnoj alijansi, koja nikada nikome ništa dobro nije donela, bilo bi slično.

Нато лобисти у Србији више немају радикалне него ограничене циљеве

Сви досадашња настојања НАТО стратега да преко лобиста битно промене став већине српског народа према овој војној алијанси остали су на нивоу траљавог покушаја. Чак и да није било злочиначког бомбардовања и засипања осиромашеним уранијумом, расположење српског народа према овој војној алијанси, која никада никоме ништа добро није донела, било би слично.

Међутим, Алијанса, која није навикла на неуспех, не одустаје. Како да одустане када дозирањем силе може да сломи сваку средњу, а камоли малу земљу и када њихова пропагандна машинерија за неколико дана може убедити светску јавност да земља кружи око месеца.

Много труда и новца је уложено на лобисте у Србији, али то није дало очекиване резултате. Лобисти се труде и дају све од себе, али грешка је била у само старту због тога што су неспретно изабрани, јер немају угледа у српском народу. Став већине Срба је толико тврд да се не може тек тако мењати. Може само – а то су схватили и НАТО стратези – да се полако круни и нагриза. Тако је овај пут лобистима постављен ограничени циљ, за који је процењено да га могу остваритити, као прву фаза утицаја на јавно мнење. Није више циљ да промене српску јавност, него да је полако нагризају.

За разлику од, на пример, Јелене Милић, која иза себе име институцију (Центар за евроатлантске студије), генерал Благоје Граховац је слободан стрелац и делује самостално као проверени и доказани НАТО лобиста. Код нега се рачуна на традиционални углед и поштовање српског војника и спремност српског народа да му опрости и понеку грешку.

Не треба заборавити да Граховац иза себе има резултате које западњаци умеју да цене. Он је тај који је својевремено као саветник отворио очи црногорском руководству и наговорио их да покидају све везе са Србијом. Он им је објаснио да њихов пут у Европу не води преко Београда, него преко Дебелог бријега и Хрватске и да је НАТО једини спас и гаранција црногорске државности.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПЕРИШИЋА ГУРАО НА ЗАПАД

То што се Граховац хвали да је идеја о Црној Гори у НАТО његова можда и није тачно. Можда му је то само инструкција, јер он је тај који је међу првима успоставио јаке везе са НАТО официрима у Београду и Средоземљу. Он је тај, како се сам хвали, који је организовао тајни одлазак тадашњег начелника Генералштаба, генерала Момчила Перишића, хеликоптером црногорског МУП на НАТО брод у Јадрану, на супертајне договоре и преговоре.

Епилог те тајне операције српској јавности је добро познат – Перишићу се суди за шпијунажу због предаје тајних војних докумената дипломатама САД (Џону Дејвиду Нејбору) за новац. Да ли је у свему томе Граховац чист и поштен, како се редовно представља, ако их је он повезао и организовао сусрет, за сада само он зна.

Иако је његова претходна књига Гласови из глуве собе доживела потпуни неуспех, јер српско јавно мнење није померила ни за промил, Благоје је добио другу шансу да се докаже на свом стратешком послу ширења НАТО. У току је други покушај и друга књига – Бандитоси или убице држава.

Најава је помпезна, издавач реномиран, новинска кућа преко које ће се књига дистрибуирати, што подразумева продају на киосцима, међу најјачима, и све би то требало бити гаранција да српски народ овај пута нема шансе да се одупре и да ће му ова књига померити памет. Наравно, иза свега стоји нечији новац, на који се Благојеви саучесници на новом пропагандном пројекту лепе као муве на лепак.

Није случајно да је Благоје другу шансу добио у тренутку када Црна Гора улази у НАТО. Јер, ако Црна Гора може свечано да приступи овој војној алијанси без подршке већине Црногораца и без референдума, зашто не би могла и Србија? То је велики задатак писца нове књиге, где је он само део широког фронта за остварење коначног циља. Задатак је депримирајући јер се чини да је већим ангажовањем НАТО лобиста тај циљ даље него што је био на почетку, што је ван сваке логике дејства новца.

Нешто ћу признати: нисам прочитао нову књигу генерала Граховца, а ето, пишем о њој као да јесам, без ризика да нешто погрешим и погрешно проценим. Зашто бих је читао да бих разоткрио њену генералну сврху и начин пропагандног деловања ако већ знам како се прави дезинформација и шта су психолошко-пропагандна дејства. Али обећавам: прочитаћу је и разобличити сваки перфидни детаљ који треба да промени српско гледање на НАТО..

Ако сам својевремено као официр КОС могао да пратим и читам пропагандно деловање усташке емиграције, зашто не бих могао да прочитам и ову књигу. Додуше, има ту разлике, оно су били моји отворени непријатељи, а Благоје је мој бивши колега из Команде ратног ваздухопловства у Земуну, где смо у предратно време радили, он у Летачком одељењу, а ја у Одељењу безбедности и зато ми је је ова литература одвратнија за читање.

ЗАШТО ЈЕ ГРАХОВЧЕВ ПРИМЕР ОДВРАТАН?

Док држим његову нову књигу у руци и покушавам да наговорим себе да је прочитам, на РТС иде емисија Да можда не о јунацима са Кошара. Какав апсурд и какав контраст. Док гледам како су нам такорећи анонимни официри и војници одржали историјски час о патриотизму и части, о несебичном и храбром жртвовању младих официра и голобрадих војника у одбрани српског педља земље у некој вукојебини код Јуника, упоређујем то са „јуначким“ литерарним иступима нашег ванредно унапређиваног, награђиваног, усалонизованог и до небе уздизаног војника и стратега – генерала Благоја Граховца.

Треба ли Србима објашњавати ко је овде јунак – изгинули, израњавани и чудом преживели анонимци којима ова држава није ништа дала или генерал који је уредно и протоколарно добио све бенифиције и у време док се ратовало и касније, а рат је гледао само на телевизији.

Знам шта би он на то рекао и шта ће да каже – да су то неинформисани и заведени људи, жртвовани грешком или намером „бандитоса“. Да су погинули улудо и да зато све то није важно. Да се слушало њега, до тога не би дошло, јер би сада сви заједно били весели и загрљени под НАТО кишобраном. Цветала би наша љубав са Шиптарима, Хрватима и Бошњацима, и сви заједно би окренули цеви према Русији као највећем и једином непријатељу. Не може то проћи у земљи Србији. Јер – зна то сваки наш грађанин – ако има и стотину разлога да се не иде у рат, а само један за то да се иде – одбрана Србије, овај један увек превагне.

Граховчеви бандитоси су од раније лоше дефинисана и променљива категорија. Сасвим привремена ствар. Неке од њих је до јуче саветовао и примао за то новац. Тада су му били добри, а данас су криминалци и бандитоси. Уосталом, одакле Граховцу термин „бандитос“? То није српски термин? Вероватно је и ту реч и појам научио од својих ментора. Тако су Американци звали припаднике ослободилачких покрета у Јужној и Средњој Америци. За Граховца би и симбол слободарског света – Ернесто Че Гевара, био бандитос који није схватио вредности подчињавања Америци и НАТО и који је погинуо улудо.

Реч бандитос има још једну важну сврху – функцију да у комплетној његовој причи релативизује кривицу за распад Југославије, где је српска ипак највећа због српског хегемонизма. Његови бандитоси су истовремено и фашисти којих је Србија препуна, а у Хрватској их готово и нема. Тако, на пример, бандитос не може бити Месић иако је рекао: „Мој посао је завршен, Југославије више нема“.

Не може бити ни генерал Антон Тус, који је издао ЈНА и постао начелник главног стожера Хрватске војске. Не може бити ни Имра Аготић, који је издао све тајне КОС и постао генерал и командандант Хрватског зракопловства. То су Граховчеве колеге и пријатељи, са којима се виђао и саветовао и за време грађанског рата у Хрватској. Према некима од њих изражава отворено дивљење и поштује их као истомишљенике.

Он, који све зна, прави се да не зна да су то хрватски генерали, који су, уз генерала Стипетића, такође из ЈНА, изненадили и окореле усташе са Гојком Шушком на челу, када су инсистирали да се ЈНА и Срби у Хрватској нападну што пре војном силом и да се започне крвави грађански рат.

РУСИ КРИВИ ЗА РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ!?

Кроз најаву се види да је и у другој, као и у првој књизи, поред Србије, основна мета Русија. Психолошко-пропагандно деловање његовог писања провејава кроз основну и највећу дезинформацију у облику тезе и дефинитивног закључка: „Југославију је разбио КГБ“. Значи, нису је разбили ни усташки покрет, ни САД, ни Немачка, ни Ватикан, ни НАТО, како су то закључивали неинформисани Срби, него управо КГБ.

Тако би Срби требало да сагледају и схвате своју заблуду и закључе ко им је пријатељ, а ко непријтељ. Разбијања и сви проблеми у виду агресије и рушења сигурности и спокоја иду од Русије, а не са Запада. То је одавно схватио Граховац, а време је да то схвате и Срби. Тако испада да је једини спас за Србе искрено покајање и молба за место под НАТО кишобраном.

Да ћемо цеви окренути према новом непријатељу, за кога смо до јуче мислили да је пријатељ, то се подразумева. У овој причи је наиван само Граховац ако стварно мисли да Србима може сместити такву подвалу. Као некакав стручњак за ту област, сматрам да је ова дезинформација катастрофално лоше направљена јер ће се поново срушити, без обзира на све подупираче којима покушавају да је одрже он и НАТО пропагандисти.

Замена теза којом амнестира и хвали све оне који су стварно разбијали Југославију, а за њену пропаст криви оне који су је искрено бранили, одавно је проваљена. Чуди ме да је он, тако интелигентан и најпаметнији, поново употребљава као бумеранг. Претпостављам да генерали за које се зна да су тајно а касније јавно радили на разбијању Југославије као што су: Фрањо Туђман, Мартин Шпегељ, Јанко Бобетко, Антон Тус, Петар Стипетић, Имра Аготић, Давор Домазет Лошо и други, за њега нису бандитоси.

Не верујем да су за њега бандитоси припадници СДБ који су били обавезни да штите Југославију и да спрече илегално наоружавање Хрватске, а управо су они организовали илегалне канале за шверц оружја: Јосип Перковић, Здравко Мустаћ, Јосип Бољковац, Јосип Манолић и други. А они који су се свему томе супроставили, према Граховчевим критеријумима, јесу бандитоси.

Крађе и криминал сваке врсте Граховац користи као оружје против својих противника, па и против оних који немају никакве везе са криминалцима и криминалом. Злоупотребљава истините и тачне податке о криминалу да би у исти кош стрпао криминалце и оне који то нису. Тако поштене патриоте прља туђим блатом, са којим они никакве везе немају нити су када имали. Али Граховац јесте био у том блату и зато су му уста препуна приче о поштењу.

Да је црногорски врх у криминалу, приметио је тек када су га одбацили и када је од њих отишао. Док је примао њихов новац, није питао да ли је стечен криминалом и није приметио да саветује криминалце иако је сваки обичан грађанин и Србије и Црне горе то јасно видео. Да ли је Граховац можда вратио тај прљави новац, који је тако стекао, а да ми то и не знамо? Наравно да није.

Граховац се никада није питао да ли можда западњаци и са њим играју игре и да ли је и он производ обичне и смишљене оперативне комбинације западних тајних служби. Преусмерио је црногорску политику и шта ће више тамо. Тамо више нема шта да тражи, и за НАТО много је кориснији у Србији, где битка тек предстоји.

Можда су га Црногорци одбацили по директиви да би био тамо где данас јесте, на новом попришту битке за НАТО проширења. Морали су га преместити, јер таква два не постоје. Уосталом, Граховац прима српску пензију, станује у Београду и поново ужива све привилегије на које је навикао. То што је све време радио и ради против Србије и њених интереса – то је демократија.

ТРЕНД У СРБИЈИ ЗАБРИЊАВА НАТО ЛОБИ

Иако је нови циљ који Алијанса поставља лобистима у Србији сасвим ограничен и наизглед лак – да само круне тврдокорне ставове, ни тако ограничен за њих није остварив. Проблем је тренд. Иако су праве и трајне вредности друштва дуго биле потиснуте на рачун јунака из којекаквих лобија, невладиних организација и дезертера из кукуруза, ствари се полако враћају на своје место.

Није ово држава која може да развија и негује кукавичлук и полтронство. Не може у овој држави бити јунак онај који се храбро сакрио у кукуруз, а онај што је храбро и часно погинуо у одбрани Србије и српства заведена будала. Ако се за њихова јунаштва тренутно и не сазна, сазнаће се некада сигурно. Верујем да је такав тренд већ забринуо НАТО лобисте, јер он ће за њих бити нерешив проблем.

Ових дана у јавности је била Јованка Јањић Остојић, велика мајка још већег хероја. Њен син, мајор Горан Остојић, посмртно унапређен у потпуковника, погинуо је у борби за караулу Кошаре. Погинуо је на самој граници Србије са Албанијом. Не зна се чији га је рафал покосио, да ли шиптарски или НАТО агресора. Ако неко не зна, желим да му кажем да није било лако постати ни падобранац у 63. падобранској бригади, а камоли начелник штаба, што је Горан постигао.

Као такав, није имао обавезу да буде у првим редовима сем моралне – а он је био и погинуо. Треба ли сада да нам неки генерал Граховац каже да је то било улудо и да нас пита зашто је погинуо. Неко је пре шест стотина година одговорио на то питање: „Тек толико да се зна да Србија није шака зоби…“.

Младе генерације већ увиђају значај Горановог подвига и његове жртве за оно што се зове Србија. Ови људи су голим животом зауставили и збунили стоструко јачег непријатеља и натерали га да се повуче. Шта би младе генерације требало да знају и да памте ако не то? На чему треба да се уче патриотизму ако не на томе? Како да се храбро сакрију у кукуруз и избегну своју патриотску дужност?

Јованка, Горанова мајка, све је учинила да сачува успомену на свог сина и његове саборце, падобранце 63. падобранске. Никада није замерила сину што је изабрао такав пут, частан али погубан. Одлучила је да у својој 79. години скочи падобраном, као што је радио њен син. Привукла је медијску пажњу и побрала све симпатије, на жалост, НАТО лобиста. Посебно је добро и оно што охрабрује, што је привукла пажњу и Владе Србије.

Задивљен њеним гестом и борбом за незаборав мртвог сина, са њом је падобраном скочио и један министар. Симболичан гест, много говори о томе да се праве ствари враћају на право место. То је сигуран знак да ће војни стратези и аналитичари из луксузних салона и станова са незаслуженим бенефицијама отићи тамо где им је и место – на сметлиште историје.

P. S. Читаоцима остајем дужан анализу нове књиге генерала Граховца.

Izvor: standard.rs

Oznake: jelena milić, Jovanka Janjić Ostojić, Ljuban Karan, Blagoje Grahovac, Misija, NATO