U javnosti Srbije i Crne Gore poslednjih nekoliko godina mogu se sresti učestali sadržaji koji osporavaju iskrenost i razmere ruske podrške i pomoći Srbiji i Crnoj Gori tokom istorije. Crnogorski novinar Igor Damjanović u svojoj kolumni specijalno za Russia Beyond analizira intervju crnogorskog istoričara, dr Bobana Batrićevića, koji tvrdi da je čak i sam Njegoš okrenuo leđa Rusiji i maštao da poseti SAD.
У јавности се у последње време све чешће сусрећемо са тврдњама да руска подршка Србији и Црној Гори никада није била озбиљна и искрена, те да је руска помоћ представљала само фасаду за империјалне интересе. У ову пропагандну акцију укључили су се и појединци са озбиљним академским титулама. Међу најистакнутијим носиоцима овог процеса у Црној Гори је и др Бобан Батрићевић. У свом интервјуу црногорском порталу Аналитика, насловљеном „Кад је велики Његош могао окренути леђа Русији, можемо и ми“, Батрићевић најављује да ће кроз два месеца објавити и књигу о политичкој злоупотреби Његоша.
У Црној Гори је одавно на сцени покушај прилагођавања историје дневно-политичким потребама. Раније се на удару налазила српска компонента црногорског идентитета, а од недавно се све чешће доводе у питање искреност и размере руске подршке Црној Гори током историје. Носиоци процеса негирања српске компоненте националног идентитета Црногораца своје дело градили су обично на принципу једностраног тумачења појединачног историјског извора, истовремено одбацујући и запостављајући десетине других једнако релевантних извора, који су одређено питање дефинисали на другачији начин. Међутим др Батрићевић иде корак даље, па за своју теорију о Његошевом наводном „окретању“ леђа Русији не наводи ниједан извор из живота последњег владике и господара Црне Горе, фокусира се на период читав век касније.
Да ли је Његош окренуо леђа Русији?
Да би поткрепио своје становиште овај млади доктор историјских наука одлази у период непосредно након Резолуције Информбироа и цитира говор црногорског комунистичког лидера Блажа Јовановића са обележавања 100-е годишњице Његошеве смрти 1951. године: „Говорећи на прослави (Батрићевић годишњицу Његошеве смрти карактерише као прославу – прим. аут) о Његошеву ставу према Русији, Јовановић тај однос слика у негативном контексту – наводи да је став руске дипломатије увијек био утилитаран, а помоћ Црној Гори увијек одмјерена и у складу с руским интересима. За сваки примљени рубаљ из Русије, каже Јовановић, слиједио је велики пријекор.“
Човек који политички мотивисан говор једног појединца, изречен читав век касније у крајње специфичним друштвено-околностима, наводи као једини конкретан доказ за тезу о Његошевом „окретању леђа“ Русији, даље тврди да се и кроз Његошеву поезију наслућује постепено разочарење Русијом: „Његош ће након почетне фасцинације Русијом све више исказивати критицизам према њој. У Горскоме вијенцу Русију и не помиње.“ Заиста је поражавајуће да доктор историјских наука превиђа чињеницу да се истрага потурица, о којој Његош говори у Горском вијенцу, догодила на самом крају 17. века, када се у Црној Гори практично и није знало о постојању Русије.
![](http://srbin.info/wp-content/uploads/2018/01/s-13.jpg)
Владика Данило
Целу деценију након истраге потурица, 1711. године на Цетиње долази руска делегација на челу са грофом Михаилом Милорадовичем, прадедом истоименог славног генерала и хероја рата са Наполеоном. У Црну Гору доносе глас да далеком северу постоји велико и моћно православно, словенско царство спремно да подржи и у заштиту узме своју балканску браћу. Приликом посете руских царских изасланика Владика Данило Петровић окупљеним Црногорцима између осталог је рекао: „Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи.
Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је он Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави.“ Наредне године црногорски владика одлази у Русију и тамо га прима цар Петар Велики.
Дакле, непомињање Русије у Горском вијенцу последица је Његошевог уважавања историјског контекста, а не како нам др Батрићевић сугерише посредно испољавање разочарења. „Моли се Богу и Русије се држи!“ – био је аманет који пред своју смрт Свети Петар Цетињски оставља свом наследнику Његошу. Млади владика Раде у потпуности је испоштовао последњу жељу свог стрица и 6. августа 1833. године у Спаско Преображенском манастиру у Петрограду био је рукоположен за епископа. У домовину се Његош враће са царском граматом, која садржи став цара Николаја Првог да ће територија Црне Горе бити брањена „одлучно као да је она једна од руских губернија”. У Његошево време руске субвенције су повећане, па црногорска војска први пут долази у посед топова, отвара се прва државна основна школа, библиотека и штампарија. Цар одобрава и ванредна средства за геолошка истраживања, а на Цетиње шаље инжењера Јегора Коваљевског. Током ових истраживања откривена је руда пирит, погодна за израду барута. Радионица за прераду пирита налазила се на Ријеци Црнојевића.
![](http://srbin.info/wp-content/uploads/2018/01/d-10.jpg)
Игор Дамјановић са портретом Петра II Петровића Његоша
Да ли је Његош маштао да посети Америку?
Батрићевићев интервју на крају добија и своју комичну ноту, тврдњом да се Његош наводно поверио Дубровчанину Матији Бану да жели да посети Америку: „Разочаран поступцима Русије и сит њене „помоћи“, он се, како је рекао другом приликом Матији Бану, озбиљно носи мишљу „да се превезе преко Атлантика“ и да посјети Америку, тада најнапреднију земљу либералне демократије, јер слободној Црној Гори – каже он Бану – приличи да само од слободне државе као што је Америка прима помоћ, кад већ не може без ње бити.“ Колико су САД у Његошево време биле напредна и демократска земља најбоље илуструје чињеница да је тамо ропство укинуто тек 15 година након Његошеве смрти, а расна сегрегација у јужним државама остала је на снази до друге половине двадесетог века.
Бобан Батрићевић се Русијом бавио и у мају прошле године изјавио за агенцију МИНА где је руску помоћ Црној Гори током историје оценио као „скупу“ и да то „Петровићи знају најбоље“. У истом тексту оценио је да је „Србија водила медијски рат против Црне Горе у другој половини 19. вијека“, а да тренутни усијани односи званичних власти Русије и Црне Горе „могли прерасти у много озбиљнији конфликт“. Да ли ћемо из његове нове књиге „сазнати“ да би Његош да је жив данас био за улазак у НАТО, остаје нам да сачекамо још најмање два месеца.