Pročitaj mi članakSvi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast pobunu Vagnera iskoristiti da, što bi rekao Lenjin, „malo pročisti mangupe u sopstvenim redovima”
Руска историје обилује побуњеницима и самозванцима који су често убирали симпатије народа због критике бирократије, корупције и окрутности које су власт и моћни појединци пречесто испољавали. Ипак, ти побуњеници или самозванци по правилу, бар код оних који су имали више успеха, нису деловали без нечије подршке, унутрашње или спољашње, без мотива који се крије у међусобним односима и интересима владајућих структура, и свакако не без оних који посматрају и чекају исход покренутих догађаја, како би остварили највећу добит за себе.
Незахвално је, нарочито овако рано, говорити о мотивима који су навели Пригожина и његове сараднике на очигледно ирационалан чин оружане побуне против руске државе, и то у јеку рата у Украјини, чак под непосредном претњом започете украјинске контраофанзиве. Председник Путин није једини који је подсетио да је Русија већ имала овакве тренутке у историји, такође у јеку рата, и када је, макар наизглед, била пред значајним ратним успесима, посебно издвојивши 1917. годину.
Али ако ту годину имамо на уму, умесније је претпоставити да је руски председник мислио на фебруар, а не октобар 1917. Јасно је да Пригожин нема идеолошку платформу која би се могла и приближно поредити са бољшевичком, тачније нема никакву идеолошку платформу, осим неке врсте антибирократског популизма. Такође, када је октобар у питању, Лењину се приписују речи како је власт једноставна ваљала улицама, и он и његови саборци су били први коју су се сетили да је покупе. И поред све слабости савремене руске државе, тешко да се, бар за сада, власт вуче по улицама, спремна да се пода првом ко покаже минимум интересовања и способности.
Кад је фебруар 1917. у питању, ту можда има више паралела. Настао је као резултат исцрпљености ратом, незадовољства корупцијом, бирократијом, обесправљеношћу читавих маса и свакако субверзивних утицаја споља. И такође, фебруар је, пре него револуција, био државни удар, у основи промена „одозго”, извршена од стране делова управљачких и безбедносних структура.
Сукоб унутар елита
Поред тога што се већини људи у Русији чини да рат већ предуго траје и да су перспективе даљег развоја земље и њеног историјског пута прилично непредвидљиве и неизвесне, поред огромног притиска Запада и објективних системских проблема пред којима би се нашла свака држава у ситуацији сличној руској, основни проблем данашње Русије јесте сукоб унутар њених елита, управљачких, финансијских и безбедносних, који није наиван, нити траје од јуче. А ваљда је јасно да Пригожин не би ушао у овакву авантуру да није имао подршку и подстицај дела тих елита. Да ли су у то и у којој мери умешане стране обавештајне службе у овом тренутку је немогуће тврдити, али је извесно да интереси одређених структура унутар саме Руске Федерације били довољно јаки да тињајући и закулисни сукоб претворе у нешто опипљивије.
Ко зна и разуме у каквој је ситуацији Русија била 1990-их, до ког нивоа економски, политички, безбедносно, социјално и морално девастирана, није ни могао очекивати да ће тек две деценије касније бити кадра да сукоб интензитета какав је овај око Украјине поднесе без великих тешкоћа. Не само на терену, него пре свега у смислу одржања фукционалности државног и друштвеног система. Мера премрежености државних органа и руководећих структура различитим спољашњом и унутрашњим интересима је дошла до изражаја посебно започињањем тзв. Специјалне војне операције, чији неуспеси се у многим случајевима могу приписати не само инертности и неспособности надлежних, него и директним субверзивним делатностима унутар самих државних структура.
Руска држава и друштво прожети су различитим и сукобљеним интересима и уверењима и то се свакако морало одразити и у односу према рату у Украјини. Против тзв. СВО нису у том смислу само мање или више отворени западњачки агенти, него и они чији су пословни интереси витално угрожени прекидом или ограничењем сарадње са земљама Запада, као и они који једноставно не мисле да дуготрајнији и драстичнији раскол са Западом преставља добар пут за Русију. Не заборавимо да је Русија велика земља у којој појединци и групе могу поседовати богатство и моћ какви су нама у Србији тешко замисливи, и да њихов утицај свакако није мали и занемарљив, као ни потенцијални апетити.
Системске слабости
Ако смо текст већ почели са историјским паралелама, можемо са извесном резервом рећи да је ситуација у којој се данас налазе Владимир Путин и државни врх у неку руку сличнија оној у којој се налазио на пример Иван Грозни, него било који император после Петра Великог. При тиме, имамо на уму готово феудалну испарцелисаност интереса и моћи која карактерише руску државну структуру, која чини да улога власти више личи на улогу балансера, помиритеља и арбитра између потенцијално сукобљених страна, него на јаку централну власт која диктира даље правце развоја. Како сада стоје ствари, Путин и његово окружење учинили су озбиљне пропусте у правовременом амортизовању потенцијалних сукоба, јер онима који боље познају руске прилике сасвим је јасно да није могло ни да се рачуна на моћ и вољу државног врха да наметне чврст курс којима би све потенцијално сукобљене групе морале потпуно да се повинују.
Имајући све у виду, изгледа да Пригожинов чин, какве год последице имао, а тренутно изгледа да следи деескалација и повлачње „Вагнерових” јединица у базе, означава нову фазу у сукобу руских елита, што пред државу ставља тренутно највећи изазов. Не треба искључити могућност да се иза свега крије намера ка озбиљнијој и трајнијој дестабилизацији државе, као и да је неко поверовао да одметнута војна јединица може да покрене шири отпор и изврши неку врсту преврата, али реалније је да неко рачуна на то да ће системске слабости (које су показане овом побуном) довести до промене односа моћи унутар државног врха и да ће одређене визије даљег развоја Русије добити примат у односу на неке друге, оне сада актуелне или оне које би могле да превагну у скорије време. Да, на пример, превагну они који сматрају да рат у Украјини што пре, или макар у догледно време ваља окончати, уз неизбежне компромисе, али и без очигледног пораза, уз очување каквих-таквих односа са Западом и перспективом њиховог побољшања.
Ако следимо Дугинову троделну поделу елита на основу њиховог односа према текућем рату, на „победа нашисте”, компромисере и капитуланте, односно на оне који сматрају да се по сваку цену мора победити уз чак пожељну могућност коначног или макар дуготрајног раскола за Западом, на оне који држе до независности и суверенитета Русије, али сматрају да постоје могућности за компромис и наставак сарадње и, најзад, оне који сматрају да је окупација од стране Запада најбоља опција за Русију, дрско предлажем да потенцијалне инспираторе или макар навијаче текуће побуне треба тражити у овим средњима. Уз, на основу историјског искуства, врло вероватан исход у томе да би њихов успех само отворио пут за победу оних трећих, за које се бојим да нипошто не би био у интересу Русије и руског народа.
А сви они којима је стало до Русије требало би да се надају да ће њена власт ово искористити на најбољи начин, како би, да парафразирам већ поменутог Лењина, „мало прочистила мангупе у сопственим редовима, уз спремност на промену системских бољки које много њих чини незадовољним системом у целини”.
После овог рата и после Путина, кад год то било, за Русију би морала да почне нова епоха, која ће постсосвјетски период, који управо прилази свом крају, видети тек као једну међуфазу, кроз коју се можда морало проћи, али из које је најбоље изаћи што пре и ићи што даље, у неко боље доба за све нас, даље од колонијалне потчињености, мазохизма и самомржње, од гулага, безбожништва и капитализма, као и сваког облика деспотизма и империјалне надмености. Али за сада, док топови још грме, најважније је преживети, не само физички, него и културно и духовно. Тек тако је могуће очекивати препород, нови живот Русије, који од њеног освита представља једину праву и истинску идеологију ове државе, и њену истинску тајну.
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књига „Хришћанство и филм” и „”авни интерес у култури: теоријске основе и полазни критеријуми вредновања”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Вербалне детонације: Како су западни медији извештавали о покушају државног удараhttps://t.co/tSdtJ0eL63
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 25, 2023
