Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
Миодраг Станојевић из Београда завештао је Општини Савски венац своја два стана на Сењаку, површине 230 квадрата. У тестаменту који је отворен непосредно после његове смрти у јесен 2011. навео је: „Желим да ова моја имовина буде на корист другима. Онима којима је најпотребнија.“
А, некако у то време Клиничко-болничком центру Србије је зафалило 53 милиона динара да заврше „Родитељску кућу“, за боравак деце оболеле од канцера, која долазе на терапију из унутрашњости Србије.
Представници Савског венца су одлучили да продају станове које је Миодраг оставио на дар својој општини и новац уложили у реконструкцију „Родитељске куће“. Њена укупна површина је 868 квадратних метара, а предвиђено је да има десет апартмана.
И као што каже народна изрека да дукат добија на сјају ако је у задужбини, тако је и Миодрагов „дукат“ остао да служи добру. Пријатељима је испричао да је одлучио да иметак дарује за добро других после племенитог геста пензионера Петра Срнића. Овај Чачанин решио је да све што је стекао током многих деценија остави младима. Београдском универзитету завештао је своја три стана у Београду вредна око пола милиона евра. Сав новац од изнајмљивања, навео је у опоруци, намењује стипендирању студената који желе да остану у земљи.
ВИСОКИ ДЕЧАНИ
Највећи задужбинар у српском роду био је краљ Милутин. Оставио је више од 40 цркава и манастира. Милутиново дело наставио је његов син Стефан Дечански, а потом и унук цар Душан. Они су своме роду завештали манастир. Ово раскошно место утехе и молитве подигли су испод Проклетија у Метохији. Манастир је грађен од 1327. до 1335, а живописан од 1335. до 1350. године. Високи Дечани су једна од највећих и најраскошнијих српских цркава средњег века посвећена Вазнесењу Господњем.
– Желели смо, супруга, ћерка и ја, да се одужимо Универзитету на коме смо се школовали. Али, и мом родном Моравичком округу, па је моја једина жеља била да предност при добијању стипендија имају студенти из овог краја – рекао је за наш лист Петар Срнић чији су гест „Новости“ наградиле плакетом за племенитост.
Миодраг и Петар, сасвим обични до тада у јавности непознати људи, нису и једини добротвори које је покренула морална потреба да врате друштву део иметка – за добро другима. Али, јесу делом заслужни што је култ задужбинарства поново оживео у Србији, у којој се некад, вековима, доброчинство неговало као традиција. О њима се зна захваљујући институцијама које су даровали својом имовином. Али, после њих, било је и анонимних доброчинитеља који су несебично поделили део свог богатства.
Међу ововремене задужбинаре убраја се и неколицина успешних привредника, али се они могу на прсте пребројати. Тако се међу српске мецене сврставају Мадлена Цептер, Миодраг Костић и „Делта фондација“ Мирослава Мишковића. Поставља се, међутим, питање ко се од њих може заиста титулисати задужбинаром?
Да ли је њихово доброчинство у духу традиције, као што је некада било родољубива обавеза која је мотивисала некадашње задужбинаре: Текелију, Анастасијевића, Коларца, Спасића? Или је то питање престижа, личне афирмације? Да ли су модерни задужбинари, као и у свему другом, и у „давању“ нашли свој интерес? Можда би их било и више да им држава пореским олакшицама иде наруку. Бар тако тврде поједини привредници који би за умањени порез на добит, радо ставили печат на својој задужбини.
Истина, Мадлена Цептер, супруга бизнисмена Филипа Цептера, међу првима је наставила српску традицију задужбинарства после више деценија затишја. У корист српске културе и уметности уложила је више од 30 милиона евра. Опера и позориште „Мадленијанум“, синоним су за доброчинство госпође Цептер. Али, не треба заборавити да су и театар и опера у згради бившег земунског позоришта које је издато на коришћење италијанској камерној опери „Мадленијанум“.
„Делта фондација“ саградила је дечји и омладински центар на Бежанијској коси у Београду у који је уложила 2,3 милиона евра. Дом није, међутим, у трајном власништву Београда, већ је само дат на коришћење.
Миодраг Костић, власник „МК групе“, крајем протекле године инвестирао је 200.000 евра у кућу у којој ће живети петнаесторо деце без родитеља. Дом који је саграђен од овог новца поклоњен је СОС дечјем селу у Краљеву.
– Верујем да је свако, у односу на сопствене могућности, дужан да део вредности које је стекао током своје каријере врати друштвеној заједници на начин који доликује – каже Костић за „Новости“. – Било би на корист државе да лепа традиција српског задужбинарства поново оживи.
Традиционална Србија, која доброчинство познаје као родуљубиву обавезу, изнедрила је истинске задужбинаре и хуманисте. Оне који су свој иметак остављали отечеству и роду. А шта, онда, фали савременој Србији?
– Савремена Србија и њена будућност суочени су са важним задатком: изградњом друштвене свести да је давање најлепше примање – каже др Марија Алексић која изучава задужбине културе Србије. – Уз јачање духа задужбинарства, такође, треба учврстити и законе као трајне гаранте филантропије у овој области. Тако ниједан облик власти, ни промене владајућих гарнитура, не би угрозили право располагања задужбинском имовином.
МОЋНА СРЕДСТВА
Колико је култ задужбинарства био узвишен у Срба најречитије говори податак да је задужбина Николе Спасића у своје време имала средстава колико и – Нобелова.
Између осталог, Спасићева задужбина је поседовала зграде у Кнез Михаиловој 19, 33, 47. Његовим новцем финансирана је изградња Градске болнице на Звездари, болнице у Крупњу и Куманову, као и дома за изнемогле у Књажевцу.
