Прочитај ми чланак

НЕКАДА ПОСЛЕДЊИ БРАНИОЦИ КОМУНИЗМА, данас последњи браниоци ЕУ!

0

Још од 1918. године, српски народ, предвођен политичком елитом, иде из грешке у грешку, са повезом преко очију бежимо од сопствених интереса и додворавамо се свима и свакоме. Скоро милион и по жртава у Првом светском рату није било довољно да погледамо сопствени интерес, те жртве нису представљале светионик који би осветљавао наш пут у тмурним временима. Није било довољно ни то што смо изгубили 55% мушке популације.

r

Проглашење Краљевине СХС

 

Још од 1918. године, српски народ, предвођен политичком елитом, иде из грешке у грешку, са повезом преко очију бежимо од сопствених интереса и додворавамо се свима и свакоме. Скоро милион и по жртава у Првом светском рату није било довољно да погледамо сопствени интерес, те жртве нису представљале светионик који би осветљавао наш пут у тмурним временима. Није било довољно ни то што смо изгубили 55% мушке популације.

Иако мала, Србија је имала важну улогу у коначном исходу Првог светског рата. Била је то једина држава на овим просторима која се борила тада на исправној страни. Све то није било довољно, па уместо да створимо своју државу, тачније задржимо државу уз одређена проширења сходно заслугама у рату (јер за разлику од неких имамо своју државотворну историју), ми одлучисмо да створимо наказу у виду Југославије.

Занемарили смо чињеницу да су они које смо примили чинили тешке злочине у Мачви као припадници аустро-угарске војске, а непосредно после атентата у Сарајеву и Гавриловог пуцња слободе који је представљао спој беса, пркоса и поноса, Србе шиканирали где год су могли.

t

Дочек Немаца у Загребу

Тако, аустроугарски официри који су били на супротној страни одједном су се прешалтали у војску Краљевине СХС, добивши чинове за награду, док су српски официри и солунци просили испред Скупштине. Оно највредније било је жртвовано у корист једне нове промашене идеје познате под називом „братство и јединство“. Тој идеји су се тада ударили први темељи. Онолико колика је била наша жртва толико је та идеја привидно била јака а заправо празна као огроман балон напуњен ваздухом. За ту шупљину сви су знали од самог почетка, али не и ми.

Није много прошло а да се нису видели први показатељи да та идеја заправо стоји на стакленим ногама. Хрватски политички представници нису пропуштали да искористе сваку прилику која им се укаже да покажу своју мржњу према Србима. Прво су добили прст, па су након тога тражили руку. Добили су је. Обе руке. И више од тога. Док су наше главешине правдале уступке који су рађени у корист Хрвата, дотле су Хрвати на сав глас говорили о „великосрпској хегемонији“ и Југославији која је наклоњена једино српском народу.

Усташка идеја, која је иначе стара колико и модерна хрватска нација, почела је да тиња. Своју верност Југославији показали су одмах на почетку Другог светског рата. Заједно са Словенцима, војсци Краљевине Југославије забили су нож у леђа чим је Немац ударио. Немци су у Загребу дочекани као ослободиоци, према сведочењу немачких официра био је то један од најбољих дочека који им је приређен, толико је био јак да се могао упоређивати само са дочеком Хитлера у његовом родном граду у Аустрији. Створена је НДХ и брзином светлости почео је да се спроводи геноцид над српским народом.

Због те заслепљености „братством и јединством“, наш народ је геноцид дочекао попут оваца које су ишле на клање. Све до пред крај рата хрватски народ верно је подржавао Хитлера. Логори и јаме су се сваког дана множили, злочини над нејачем били су све монструознији. Толико су били крволочни да су се и сами Немци згрожавали. Италијани су улазали и са Немцима у клинч због усташког пира. Хрватски народ био је за Хитлера све до краја рата, када су на њима својствен начин окренули плочу и постали комунисти.

Након тога ми ускачемо у нови југословенски пројекат заснован на већ подигнутим темељима краља Александра Карађорђевића, само што је овога пута он имао много дебљу антисрпску црту. По други пут нам је сервирано братство и јединство које оберучке прихватамо и за које ћемо се у наредним година грчевито борити. Још једном пристајемо да се играмо руског рулета са до краја напуњеним револвером. Сви ти ранији догађаји уместо да нам коначно отворе очи, они нас потпуно заслепљују.

Опијени југословенством, не примећујемо да нам се затире траг и убија национални идентитет. Због лагодног живота који је био само привремена фатаморгана, лажног осећаја сигурности, свињских полутки из предузећа и плаћених летовања, нисмо приметили да тонемо у пропаст. Док смо се „давили“ полуткама и брчкали на мору, дотле су водећи комунисти на челу са зликовцем Јосипом Брозом правили план решавања „српског питања“. Ни уставне промене из 1974. године којима је држава подељена на шест федералних јединица нису утицале на отрежњење.

Свако нормалан би видео да то представља окидач за будући распад државе, али не и ми. Срби су настављали да верују у лажно братство и јединство, док су сви остали чекали тренутак да разбију државу. Тако је Тито једном приликом при посети једном мањем месту у Војводини пред локалним комунистичким представницима рекао да је Србе решио за сва времена. Крлежа је отворено гледао на Југославију као прелазно решење, као „златну кобилу“ коју су им Срби дали а који ће за узврат добити рагу.

Пад Берлинског зида за разлику од осталих народа који су били под комунизмом није имао утицаја на нас – преспавали смо га. Док су се се хрватски сепаратисти наоружавали а Југославија урушавала ми смо пуним плућима живели нашу фатаморгану. А након тога, БУМ! Зачули су се први пуцњи, прво се цепа Словенија а потом и Хрватска и Босна и Херцеговина, гезећи Устав из 1974. Срби поново затечени.

Епилог: Губитак територија које су одувек биле наше и протеривање 200 000 људи из Крајине и 200 000 људи из Сарајева, стварање нове НДХ, али овога пута без Срба. Потпуно етнички очишћене. После свега, и данас има оних који плачу за Југославијом, криве сами себе у аутошовинистичком маниру и маштају о некој новој Југославији.

z

Ти који повремено слине за некадашњим неуспешним експериментом жељно ишчекују да постанемо део новог експеримента званог Европска унија. Велики југоносталгичари баштине идеју „Европа нема алтернативу“, баш као што се некада баштинила идеја братства и јединства. У дану када је Велика Британије, досадашњи носилац ЕУ одлучила да исту напусти, а Холандија земља оснивач ЕУ најавила могући референдум, српски политички представници потрчали су да кажу како Србија наставља „ЕУропски пут“.

Не, нисмо се запитали ни једном да ли се налазимо на погрешном курсу. Пуних шеснаест година ми тапкамо у месту. За то време народ је све сиромашнији, држава опустошена, привреда ојађена, пљачкашим приватизацијама разбијена на комадиће. Економски потчињени, без икакве производње, у дужничком ропству, попут изнемоглог наркомана, молимо светске зеленаше – ММФ и Светску банку да нам узајме још један кредит. А после, баш као што то наркомани иначе раде, иде правдање „још само овај кредит и престајемо са зајмовима“, уз већ чувену реченицу „живећемо боље“.

Од последњих браниоца комунизма, постајемо последњици браниоца Европске уније. Цео свет види да та „европска породица“ не зна где удара, пуца по шавовима, Велика Британија јој је задала јак и одлучујући ударац који ће на крају бити смртоносан. Пример који ће да следе и остале чланице, а такву могућност је чак и Холандија најавила. Жеља за отцепљењем постоји и у Шведској, Мађарској, Италији, Француској (у којој се буни национализам Шарла де Гола), Бугарској, Румунији…Мало ли је?!

o

Брегзит

Министар правде у техничкој влади, Никола Селаковић је изјавио како треба да гледамо себе а не Велику Британију. Слажем се, увек себе треба гледати. Међутим ова изјава би била прикладна када је не би изјавио неко ко гура кола у провалију из петних жила, низ брдо, како би брже склизнули доле.

Европска унија представља једну шарену лажу о бољем животу коју пласирају баш такви политички фићфирићи и млакоње попут Селаковића, Неше Стефановића, Александра Вучића, раније Бориса Тадића, Чеде Јовановића, Вука Јеремића и многих других политичких пробисвета који на тај начин прикривају и правдају крађу и лоповлук.

Попут идеје братства и јединства, сервирана нам је идеја да „Европа нема алтернативу“. Обећава се да ћемо тамо живети боље, да ће наше тмурно небо обасјати еври, да ћемо бити уређена и организована земља. И народ по ко зна који пут до сада пада на испиту и прелази из једне у другу фатаморгану. Лакше је веровати да ће нам неке европске бирократе уредити државу а не да ми сами морамо да засучемо рукаве. Народе жао ми је, сређена држава можемо и морамо сами постати независно од било какве уније, било Европске, Евроазијске или Марсовске. Једино тако, никако другачије.

У Југославији је био битан само тренутни осећај, та лажна и привремена сигурност док су се јеле свињсе полутке уз гашење националног кода а уз пуњење затвора онима који нису пристајали на лажи и преваре. Данас је све то подигнуто на један нови ниво, савремен – да не кажем европски…

Нема полутки, тањири су одавно празни, нема ни те лажне и привремене сигурности, а нема ни репресије каква је постојала у некадашњим тоталитарним условима. Оно мало противника новог поретка се баци на маргину, максимално се игноришу и ствара се ситуација као да не постоје. На сцени се јавља привидно једноумље, кључну улогу играју медији, наравно…

Постоје различити телевизијски програми којима се испира мозак становништву, гледају се ријалити емисије које од нације праве полу-дебилне зависнике од лошег програма. Народу као да није битно што нема да једе, важно је испратити све оно што се сервира на телевизији а свакако незаобилазне су и кулинарске емисије у којима се све прелива од хране. Ваљда се тако бежи из стварности, непријатна музика коју свирају црева у стомаку неутралисана је маштом да ће се тако јести и живети када се уђе у ЕУ. А дотле, ко жив-ко мртав.

Старије генерације су изгубиле сваку критичку мисао, ако су је икада и имале. Новим генерацијама та критика настоји да се неутралише кроз лажни систем вредности који се намеће. Па тако уместо да се боре, ако ништа бар за бољи образовни систем на којем би имали и личну корист, пошто их за општу није брига. Али тако су научени. Од младих стварају се саможиве јединке које би требало само себе да гледају. Само материјални успех се цени, а средства која се при томе користе нису битна.

Енергија се троши у изласцима, уз велике количине алкохола. Последњих година у порасту је и коришћење дрога, нарочито оних којим се називају лакшим иако дрога је дрога, као што је зло-зло. Ни једно ни друго се не ставља на вагу, нити зло може бити мање, нити дрога може бити лакша. Међутим, тако је најједноставније побећи од стварности у неки другачији свет. Промовише се криминал, лоповлук, проституција, куповина лажних факултетских дипома, успех преко ноћи.

Зашто би се млада девојка посветила образовању када може да заради новац тако што ће ширити ноге богатим клијентима, а уз то ако је клијент пласира на естраду тим боље. Зашто би млад човек трошио време на државном факултету и градио себе као личност, када може стећи диплому на експресан начин на приватним факултетима а уз то и ући у политичку странку па доћи до министарске фотеље, неког управног одбора, директорског места неког јавног предузећа и слично.

u

Све у свему, скоро сто година живимо у лажи. На то смо пристали. Тако је лакше. Гледамо се у очи и лажемо. Пошто вечито правимо грешке, скоро на свим пољима, понављам ону реченицу која је у овој ситуацији најприкладнија и која ће се у сваком мом тексту налазити:

Ако нас преваре једном срам их било, ако нас преваре више пута срам нас било!