Kada sam saznao da postoji Slobodni univerzitet, čija se predavanja odvijaju po podrumima oko Kalenića i Bajlonija, kao da su mi se ispunili snovi. Odlučio sam da napustim fakultet i odmah upišem postdiplomske studije grupe za književnost na Slobodnom univerzitetu kod Ilije Moljkovića, Gogoljevog šegrta.

Придружио сам им се верујући да сам најзад међу својима.

Међу људима који су спремни да се боре за Идеју.
Значење Идеје није ми било увек јасно, али ми се посебно допадало што су сви о њој говорили јер ме је више занимала борба него Идеја.
Нарочито сам волео да слушам другове Имшировића и Олују.
У подруму није било грејања и сви су се збијали око увек укљученог решоа.

Дабоме, бивало је ту другова који су располагали средствима, али се на Слободном универзитету сматрало да полазници треба да се челиче; да је важније бити него имати како се не би убуђала револуционарна свест.
Пошто нико од станара подрума у Улици Коче Капетана није имао редовне принадлежности, ја сам преко ноћи експроприсао по гајбу млека с пијаце.
У лонцу за веш сваки дан сам сирио млеко.

У креветском чаршаву везаном за лустер цедио се сир, којим су се прехрањивали припадници тог политичког подземља.
Издржавао сам се од продаје забрањених приступних беседа и чланака по ноћним кафанама у подножју Теразијског гребена и око Штајге.
Док је покојни председник узимао зајам по белом свету, ја сам прибирао зајам испред драгстора у Нушићевој.
Други су искали од пролазника у џинсу, од генерације, кинту, ситниш. Ја сам пословао само с краватама.

Наиђе кравата, а ја кажем:
„Опростите, домаћине, могу ли нешто да вас питам?”
„Изволите””, каже кравата.
„Да ли можете да ми позајмите десет динара под условом да вам их никада не вратим?”
Од сваке пете кравате добијао сам позајмицу. Понекад и од сваке треће.

Због тога су ме високо ценили и Саша Драгстор и Јаков Гробаров.
„Солидарност међу људима постоји једино тамо где нико нема ништа”, проповедао сам окупљеним маторим алкосима у три ујутру пред драгстором. Они су ме слушали док сам плаћао пиће.
Ту сам бирао кадрове спремне да учествују у великом послу рушења новог светског поретка.
Они су долазили кад год је имало шта да се попије. Предавања су одржавана средом, петком и понедељком. Ше’сетосмаши су долазили петком, средом студенти, а понедељком професори.

Са Слободног универзитета избачен сам због тропске рибице.
Веселинка је имала рибицу коју је узгајала у стакленој тегли од три киле.
Господин Гробаров и ја нисмо могли да поднесемо да у том дому, где је владао дух Црвене комуне, ми пијемо, а да рибица гледа. И ћути.

Сипали смо и њој вињак.
Кад се напила, рибица је ударила главом о зид тегле и извршила самоубиство.
Тако је прекинуто моје школовање. Веселинка ме је оставила због златне рибице и Бориса Тадића.
Као и сви прави револуционари, ја сам те зиме од влаге и потхрањености зарадио туберкулозу.

Отишао сам у Бијело Поље да се лечим козјим млеком.
Полиција је у то време упала на предавање у Кнез Милетину и похапсила двадесет и осам курсиста Слободног универзитета.
Предавача Милована Ђиласа љубазно су оставили да седи, а курсисти су са уздигнутим рукама стајали испред уперених полицијских пиштоља.
Професори су за рацију на време сазнали. Били су оправдано одсутни.

Оптужница је подигнута против шесторице: Владе Мијановића званог Влада Револуција, Милана Николића, мужа Соње Лихт, Павлушке Имшировића, Миће Доктора, Друга Олује и Гордана Јовановића.
У Бијелом Пољу су ме и пронашли другови из Службе.
Шесточлана банда је оптужена јер се удружила ради непријатељске делатности.
Мени је задато да кажем како је тамо било речи о оснивању групе.

„Је ли тамо, друже Јеврићу, било говора о оснивању групе?”, питао је тужибабац Нановић у препуној судници.
„Јес, како није.”
„А када је то било?”
„Четрнаестог децембра у деветнаест и тридесет.”
„А како је то било?”, улагивао се тужибабац.
„Те вечери предавање је држала Бранислава. Пили смо неко добро вино.”
„А о чему је, друже Јеврићу, било то предавање?”

„О чему!? Како о чему? О улози групног вођења љубави у светској револуцији. Тада је предложено да се оснује група, али је предлог од мушког дела дружине одбијен.”
Преко два реда милиције, жена оптуженог Павлушке Имшировића успела је да несрећног мужа закачи кишобраном.
„За Пертлу Кели сам ти опростила, али ово ћеш ми платити.”
Пертла Кели је као посланица Зелених у Бундестагу долазила у Београд да брани шесточлану банду.
„А ко је тамо долазио?”
„Како ко? Саша Драгстор, Вера Курва, Мира Кречана, Јаков Гробаров, ја…”
„А шта је вас и ваше пријатеље ту највише занимало?”
„Политичка и текућа питања!”
„Која текућа питања?”
„Коњак, вињак, углавном шприцери.”
Када су одустали од даљег испитивања сведока, ја нисам хтео да изађем из суднице.
„А паре?”
„Какве паре?”
„Паре које сте ми ви обећали, друже судија, да бих сведочио.”

Судија Зоки, текући демократа српски, зноји се и црвени. У судници смех.
Судија прети да ће испразнити судницу.
Седамдесет белосветских новинара хитро записује у нотесе.

Ја сам на суђење допутовао из Бијелог Поља и судија је обећао да ће ми платити путне трошкове и дневнице за дангубу.
Мом ментору Илији Мољковићу моје сведочење се много допало.
Наставио сам да долазим код њега у Павиљоне све док ми није рекао да сам сад Гогољев калфа и умро.

Izvor: ekspres.net

Oznake: analiza, Nebojša Jevrić