Pročitaj mi članakKada su u pitanju predizborna nadmetanja, verovatno su najduža ona u Americi. Predsednička predizborna kampanja traje najmanje godinu do godinu i po dana.
Када су у питању предизборна надметања, вероватно су најдужа она у Америци. Председничка предизборна кампања траје најмање годину до годину и по дана.
Исцрпљујуће је за кандидате и за јавно мњење, посебно за два кандидата које изаберу демократска и републиканска странка на својим конвенцијама односно конгресима током јула месеца. Након тога остаје још готово четири месеца до 8. новембра када је изборни дан, увек уторком у САД.
Америчко предизборно такмичење прати цео свет због чињенице да су САД и даље најмоћнија држава на свету, мада не више на онај начин на који су то били у неким ранијим раздобљима. Данас у свему што Америка чини на међународном плану, слагали се или не са оним како делује, увек то чини заједно са другима. Или су то такозване добровољне коалиције као на пример у Авганистану, или непосредне упоредне акције као ова војна у Сирији, где се заједно са Русијом и другим актерима упоредо тражи и политичко решење, или пак мултилатерални напори као у случају постизања договора са Ираном око њиховог нуклеарног програма.
Кампања у САД се разликује у понечему од свих других. Јасно је, и то је посвуда заједнички именитељ, да се као и другде све усредсређује на домаћу политику, на питања која највише брину грађане и грађанке а то су егзистенцијална питања везана пре свега за стандард, плате, запосленост односно страх од незапослености.
Као и у деловима Европе, тако је и у Америци данас чињеница да већ неколицину деценија постепено расте неједнакост у друштву, да се богати све више богате, да зараде средње класе односно куповна моћ у најбољу руку стагнира или пада, и да је сиромаштво у деловима земље и даље присутно. Неизвесност коју људи због тога осећају довела је до ситуације да први пут у анкетама јавног мњења већ две три године у САД испитаници говоре да њихова деца неће живети боље него што су они живели. То је за амерички начин живота потресна чињеница, и неизвесност за сутрашњицу коју то ствара подгрева популистичка стремљења.
САД упркос свему томе остају и даље земља где намеравају или сањају да оду они који чезну за бољим животом, који желе да избегну по живот опасна, ратна окружења, или да оду из оних где нема перспективе за налажење посла који омогућава нормалан живот заснован на адекватној заради. Америчка привреда се релативно брзо опоравила, мада не у потпуности од економске кризе настале 2008, незапосленост је са високих 10 одсто у октобру 2009, сада у јулу пала на 4,9 одсто. Предузетнички дух, на западној обали пре свега, оличен именима Аппле, Гоогле, Тесла, итд, привлачи мноштво младих талената.
Главна разлика између предизборне кампање у САД и другим земљама је у огромној количини новца која се у њу улаже, у подршку кандидатима. У кампањи 2012. када је Барак Обама победио Мита Ромнија потрошили су први 737 милиона долара, а други 624 милиона долара. Укупно те изборне 2012. за све изборе, део сената и цео доњи представнички дом итд, уз председничке потрошено је више од шест милијарди долара. Ове суме новца су додатно омогућене учешћем корпорација у предизборној кампањи дозвољено одлуком врховног суда САД јануара 2010. године. Велике се расправе воде у САД о томе колико је ово штетно или добро за свеукупан политички процес, и сигурно је да ће се још дуго о томе расправљати, па и настојања неких да пред врховни суд ставе захтев за укидање одлуке из 2010.
У овој изборној години се додатно догодило велико изненађење а то је да је у републиканској странци, током примарних избора за кандидате дошло до потпуно, ни од кога предвиђеног развоја догађаја, да је изабран неко ко уопште није био „предвиђен“, наиме Доналд Трамп као потпуни аутсајдер. Током целог тог раздобља крајем прошле и почетком ове године, политичари, експерти, новинари су рекли да је почетни успех Трампа пролазан и да ће на челну позицију републиканске странке избити неко ко попут ДЖеба Буша. У политици као и у животу увек треба очекивати неочекивано.
Избор Трампа наметнуо је многа питања у свим срединама, пре свега у самој Америци, па и широм света, наиме каква ће бити његова политика домаћа и међународна уколико победи, да ли ће ватрена реторика о подизању зида на граници са Мексиком, о забрани уласка муслиманима у САД итд, остати за њим кад и ако заузме фотељу у Белој кући. Неки угледни новинари попут Карла Бернстина (познат по разоткривању афере Вотергејт) рекли су за Трампа да је „патолошки лажљивац“ и „неофашиста“. Угледан републиканац Роберт Каган је рекао „да смо направили Франкенштајна“ унутар странке. Републиканска странка га је озваничила као њеног кандидата на Конвенцији у Кливленду у јулу месецу, и стала иза његове кандидатуре, мада су неки сенатори и конгресмени „издвојили мишљење“ и не подржавају га или то чине половично.
Кандидаткиња демократске странке, много боље позната у круговима политике, Хилари Клинтон, има такође значајни изазов јер како кажу они који мере јавно мњење њен проблем је што има незанемарљив број људи „који јој не верују“, нико јој не оспорава стручност и искуство с обзиром да је била сенатор осам година, а потом државна секретарка 2009-2013, и наравно прва дама 1993-2001. Уколико Хилари Клинтон победи била би то прва жена на том месту у САД, након првог афроамеричког председника Обаме. То су симболички веома значајни тренуци у животу једне државе и имају своју тежину у тренутку уласка на бирачко место.
У овом тренутку збирне анкете говоре у прилог предности коју Клинтон има у односу на Трампа. Далеко је међутим 8. новембар за било каква сигурна предвиђања.
Предстоје наредних недеља три ТВ расправе између два главна кандидата.
Питање спољне политике као у свим изборима кажу сви они који се тиме баве можда заокупља, зависно од тренутка између пет и 10 одсто интереса бирача – сви гледају и занима их с правом оно од чега се живи.
Међутим, спољна политика је и те како тема, ако ни због чега другог а оно због тога што је Доналд Трамп изнео многа виђења и мишљења која се не слажу са уобичајеним ставовима претходних па ни са ставовима ове америчке администрације: намере да НАТО мења своју улогу, позитиван став према председнику Русије, однос према Мексику и избеглицама, однос према муслиманима и муслиманским државама, став према нуклеарном наоружању.
У ово време великих изазова у свету са бројним кризним жариштима с правом се дакле свет па и Америка питају какву ће спољну политику водити нови председник или председница.
Усредсређујући се овде пре свега на наш део света Европу и онда наш регион Балканског полуострва треба одмах истаћи да не треба очекивати никакве битније промене у односу на претходну администрацију, без обзира на изјаве кандидата републиканске странке.
Трансатлантски однос, однос Европе и САД представља незаменљив однос. Након толико често истицаног заједничког и трајног залагања за исти вредносни систем створен после Другог светског рата (од Повеље Уједињених нација па надаље) заснован на демократским начелима, владавини права, људским правима, довољно је погледати обим размене између две обале Атлантика. Америчка улагања у ЕУ су три пута већа него у све азијске земље. ЕУ инвестиције у САД су осам пута веће него у Кину и Индију. Управо су те међусобне инвестиције „ваздух“ помоћу којег дишу привреде у САД и Европи. Број радних места и привредни раст који те инвестиције генеришу представљају жилу куцавицу због које једни не могу без других. И то се неће мењати. Привреде САД и ЕУ представљају отприлике половину светског бруто производа.
Наш регион је део Европе и све земље стреме ка циљу придруживања са ЕУ. САД снажно подржавају то усмерење што је још једном потврђено недавном посетом потпредседника Бајдена. САД су с правом, здраворазумски, ако ни због чега другог онда због географије схватили да је ЕУ та која је стајно место, лука, мировни политички пројекат где земље Западног Балкана па дакле и Србија треба да нађу своје сидриште, да се придруже Унији која још увек броји пола милијарде људи и 28 земаља чланица до изласка Велике Британије, без обзира на све изазове унутрашње и спољне са којима се суочава.
САД су стратешки заинтересоване за стабилну и снажну ЕУ и Европу, због горе речене привредне међузависности, због веровања у исти вредносни и политички демократски систем, због чињенице да у безбедносним питањима у изазовним временима могу да рачунају једни на друге, због савезништва у НАТО.
Када се погледа дубина и интензитет свеколиких односа које Србија има са ЕУ види се да вишеструко надмашује односе са свим другим земљама и актерима. Посете ЕУ званичника током свих ових година од демократских промена 2000. су такође с разлогом много бројније.
Све то међутим не значи да САД нису присутне, напротив. Од прве посете америчког дипломате ДЖејмса О’Брајена након 5 октобра 2000. до ове последње потпредседника САД, било је низ важних посета: Хиларy Клинтон два пута као државна секретарка 2010. и 2012. Сам Бајден је био као сенатор раније 1993, у региону 2001. и 2015. на самиту председника у Загребу, па у Србији 2009. и сад опет недавно. Увек су званичници долазили са истом поруком: подршка европском путу и демократском реформском процесу, подршка процесима помирења. Стратешки интерес САД као и ЕУ је мир и стабилност у региону, а то значи јачање демократских установа и владавине права, поштовање тежа и равнотежа установа, друштва и државе, људских права.
САД су као држава од 2001. уложиле око 728 милиона долара на разне развојне пројекте, америчке компаније су у истом раздобљу инвестирале око 3,8 милијарди долара и помогле да се тиме отвори око 16.000 радних места у Србији.
Ове године се такође у новембру обележава десет година од када је Србија заједно са Босном и Херцеговином и Црном Гором постала чланица Партнерства за мир, НАТО-а на самиту у Риги, у Летонији. Данас Србија има Индивидуални акциони план о партнерству, што је највиши облик сарадње пре захтева за чланство, односно пре Акционог плана за чланство. Војска Србије има десет пута више разних активности са НАТО него са било којом другом појединачном земљом. Учествује у мировним мисијама УН и ЕУ, а партнер у САД јој је Национална гарда државе Охајо.
Ма ко да буде изабран на место председника САД тешко је замислити да ће се нешто битно мењати у политици према овом делу света. И пре пада Берлинског зида интерес САД, што се види не само из посета америчких председника у раздобљу након Другог светског рата, о чему је овде с разлогом писано, јесте био да Југославија буде стабилна земља између два хладноратовска блока. Веома значајна средства су стизала, посебно након разлаза са Совјетским Савезом 1948, из САД и из међународних финансијских институција како би Југославија задржала стабилност и положај, па и углед који је имала у свету.
У другим историјским приликама на почетку турбулентног 21. века континуитет у тој политици, данас према Србији и региону постоји.
