Прочитај ми чланакАлександар Вучић жели да на свом контрамитингу покуша да још једном сазна чији је и коме припада: себи, својим слепим следбеницима, Европи, Азији, брату и кумовима. Својој прошлости која га прати као сабласт и излази из њега свакога часа. Поход на бунтовни Београд је најављен као судбинско освајање остатака моћи.
Председник Србије најавио је да ће 26. маја организовати „највећи скуп икада одржан у Србији“ испред Народне скупштине или на Тргу Републике. Наводи да је једини циљ опозиције да се на силу преузме власт и да се Србија уведе у хаос, нестабилност, немире и нереде.
Тако ће режим показати да има више родољубивих глава од својих противника. Поход на пробуђени Београд је најављен као судбинско освајање остатака моћи. Патетични ход по мртвој земљи кренуће сигурно са „захвалног и богатог“ југа Србије. Ако оставимо по страни Вучићеву такмичарску опсесију, мало је теже прогутати његову осветољубивост која иде до коске и праћком погађа у главу. Мора да се рачуна и то да ће људи на контрамитинг доћи углавном под морање. Они су уцењени радним местом, неким другим бенефитом или напросто страхом, и зато бројке немају исто значење.
Не могу се бројке „под морање“ поредити са бројем грађана који су на скуп против насиља дошли слободном вољом, без икакве принуде. Човече, деца су била у питању, побијена. Али, Александра Вучића нимало не занима народ а ни његова патња, већ само његова власт. И зато јесте најважније да се велики народ слегне на његов (контра) митинг под морање. Вучић своју власт не гради ни на праву, ни на слободној вољи и слободном избору, него на чистој моћи. Тачније, са намером да се онај други понаша по твојој вољи. Док она функционише, односно док функционише реч морање, он ће да влада. И, што је најгоре, њему се то свиђа.
Његова опака филозофија је једноставна: један учесник на скупу опозиције није једнак једном учеснику манифестације подршке председнику. Ко је бољи, то ће решити држава, која је у овом часу састављена само од њега. Без много полемисања. Контрамитинг је у овом случају привилегија наоружаних моћника, али и њихова највећа слабост. Опака мржња према Београду треба да се реализује 26. маја као његово поништавање, одузимање свега што ваља. Али, шта ако је близу час када напросто неће бити толико људи које власти могу да мобилишу.
Вучић жели да на свом контрамитингу покуша да још једном сазна чији је и коме припада: себи, својим слепим следбеницима, Европи, Азији, брату и кумовима. Својој прошлости која га прати као сабласт и излази из њега свакога часа. И, шта уопште значи то бусање бројкама? Ако стотинак хиљада на његовом скупу значи јединство Србије, да ли би и стотинак хиљада на протестима такође значило да је Србија јединствена у жељи да смени власт?
На крају крајева и Слободан Милошевић је на Газиместану имао још и бројнију публику, али његова одбрана пред кривичним и судом јавности свеједно није могла да се заснива на томе да је, бројношћу на митингу, Србија показала јединство и самим тим аминовала све његове будуће потезе. Али, председник Србије због мржње не примећује бунт околине. Види само оно што му је најважније: подршку да остане ту где јесте.
И да на свом ђубришту историје чини што му је воља. Још само мало.
Присилно самоубиство: Разоружан народ је стока за присилно вакцинисање и клањеhttps://t.co/R8rlkTQrB7
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 12, 2023
