Pročitaj mi članakTomDispatch prenosi poglavlje iz autorove nove knjige: Ko upravlja svetom?, Metropolitan Books 2016.
TomDispatch преноси поглавље из ауторове нове књиге: Ко управља светом?, Metropolitan Books 2016.
У јануару 2015, Билтен атомских физичара је померио казаљке Сата судњег дана на три минута до поноћи, што је ниво опасности незабележен у последњих 30 година. У образложењу Билтена за ово померање наведене су две главне претње опстанку људске врсте: нуклеарно оружје и „неконтролисане климатске промене“. У саопштењу се осуђују светски лидери који „не делују довољно брзо и у обиму потребном да се грађани заштите од могуће катастрофе“, чиме се у опасност доводе „сва људска бића на планети, јер лидери не обављају своју најважнију дужност – обезбеђивање и очување здравља и виталности људске цивилизације“.
Догађаји који су потом следили дају повода да се казаљке помере још ближе часу судњег дана.
Крајем 2015, светски лидери су се окупили у Паризу на скупу посвећеном проблему „неконтролисаних климатских промена“. Готово да не прође дан а да се не појаве нови докази о томе колико је климатска криза озбиљна. Навешћу готово насумично одабран пример. Студија Лабораторије за млазни погон агенције НАСА објављена непосредно пред конференцију у Паризу изненадила је и узнемирила научнике који проучавају арктички ледени покривач.
Студија показује да је велики грендландски глечер Захарија Истром „2012. године изашао из фазе глациолошке стабилности и ушао у фазу убрзаног нестајања“, што је неочекиван и злослутан развој догађаја. У питању је глечер који садржи „довољно воде да, ако се отопи, глобално подигне ниво мора за 46 центиметара. Глечер у овој фази губи пет милијарди тона масе годишње. Сав тај лед завршава у водама северног Атлантика.“
Ипак, мало је оних који су поверовали да ће светски лидери у Паризу заиста „деловати довољно брзо и у обиму потребном да се грађани заштите од могуће катастрофе“. И да су неким чудом покушали да то учине, ефекти би били ограничени из разлога који су посебно забрињавајући.
Када је споразум у Паризу одобрен, француски министар спољних послова Лаурент Фабиус, домаћин овог сусрета, изјавио је да је то „правно обавезујући“ документ. Можемо се надати да је тако, али на путу му стоје многе препреке које треба подробније испитати.
Међу бројним медијским извештајима са конференције у Паризу можда најважнија запажања била су скривена на крају обимне анализе објављене у Њујорк тајмсу: „Преговарачи су покушали да донесу правно обавезујући споразум који би правну снагу стекао ратификацијом од стране влада земаља учесница. Али у овом случају то није могуће због САД. Споразум би пао већ на првој препреци на Капитол хилу, где му је потребна двотрећинска већина у Сенату који контролишу републиканци. Зато се уместо обавезујућих и одозго наметнутих циљева нуде препоруке и планови који би се добровољно извршавали“. А доборовољни планови су сигуран пут до неуспеха.
„Због САД“. Тачније, због Републиканске партије која постаје озбиљна претња опстанку људске врсте.
Слични закључци се понаваљају у једном другом чланку из Тајмса. На крају дугог текста у коме се хвале постигнућа скупа, аутор закључује да систем установљен на конференцији „у великој мери зависи од ставова будућих светских лидера који ће спроводити усвојене политике. У САД, потенцијални републикански кандидати за председничке изборе 2016. јавно оспоравају научна открића о климатским променама и критикују Обамине политике у тој области.
Вођа републиканаца у Сенату Мич Мек Конел, који је предводио напад на климатску агенду председника Обаме, изјавио је: ‘Пре него што отворе шампањац да прославе, његови партнери ван земље треба да знају да се њихов план не може спровести због домаћих планова енергетског развоја, због чињенице да је вероватно незаконит, да је половина држава већ покренула поступке на суду да га блокира и да је Конгрес гласао против’.“
У периоду експанзије неолиберализма у последњој генерацији, обе партије су се помериле удесно. Данашњи демократи личе на некадашње „умерене републиканце“. У међувремену, Републиканска партија се померила толико удесно да је практично нестала са политичког спектра и ушла у нешто што угледни конзервативни политички аналитичари Тхомас Манн и Норман Орнстеин описују као стање „радикалне побуне“, чиме је практично напустила поље уобичајене парламентарне политике.
Услед померања удесно, решеност Републиканске партије да заштити богатство и привилегије је толико екстремна да њен политички програм више не привлачи старе гласаче, па је она принуђена да потраже нову базу: евангелистичке хришћане који чекају други долазак Христа, нативисте који страхују да „они“ долазе да нам одузму земљу, нереформисане расисте, људе са великим животним проблемима који не схватају праве узроке тих проблема и друге сличне групе које су лак плен за демагоге и који се радо прикључују радикалној побуни.
Естаблишмент републиканске странке је неколико година успевао да сузбије гласове нове базе. Али то више није могуће. Већ крајем 2015. припадници партијског естаблишмента су очајавали јер су се републиканска база и њени гласови отели контроли.
Изабрани републикански званичници и потенцијални председнички кандидати су презрели париску иницијативу и одбили су да присуствују скупу. Тројица кандидата који су водили у испитивањима јавног мњења у време конференције – Доналд Трумп, Тед Круз и Бен Карсон – усвојили су став евангелистичке базе: људи не утичу на глобално загревање, а питање је да ли оно и постоји.
Остали кандидати се противе покушајима администрације да предузме нешто у вези са овим проблемом. Одмах после Обаминог говора у Паризу у којем се заложио да САД буду на челу иницијатива за глобално деловање, Конгрес под контролом републиканаца је блокирао изгласавање сета правила о емисији угљеника које је предложила Обамина Агенција за заштиту животне средине.
Као што су медији известили, била је то „јасна порука за више од 100 светских лидера у Паризу, порука да амерички председник нема подршку“. У међувремену, Ламар Смит, републикански шеф Одбора за науку, истраживање свемира и технологију у Представничком дому, наставља свети рат против научника у државној служби који се усуде да помену климатске промене.
Порука је јасна. На америчким грађанима је велика одговорност, пре свега за стање у сопственој земљи.
У још једном чланку у Њујорк тајмсу објављено је да „две трећине Американаца подржава улазак САД у обавезујуће међународне споразуме за смањивање емисије гасова који изазивају ефекат стаклене баште“. У односу од пет према три Американци сматрају да је клима важнија од економије. Али то није битно. Став јавности се игнорише. И то шаље јасну поруку Американцима. Зато је њихов први задатак да излече дисфункционалан политички систем у којем је мишљење већине маргинализовано. Разилажење државних политика и ставова јавности у овом случају има значајне импликације за судбину света.
Наравно, не треба гајити илузије о „добрим старим временима“. Али догађаји које смо описали заиста су последица велике промене. Поткопавање функционалне демократије је једна од тековина неолибералног напада на становништво света у последњој генерацији. И то се не догађа само у САД; у Европи су последице можда још теже.
Црни лабуд кога никада нећемо видети
Окренимо се другом (и традиционално шире познатом) извору брига атомских физичара који подешавају Сат судњег дана: нуклеарном оружју. Актуелна претња нуклеарног рата оправдала је њихову одлуку да у јануару 2015. помере казаљке сата апокалипсе за два минута ближе поноћи. Оно што се потом догађало још јасније указује на растућу претњу, проблем којем се, по мом мишљењу, не поклања довољно пажње.
Казаљке су последњи пут постављене на три минута до поноћи 1983, за време вежбе Вешти стрелац коју је организовала Реаганова администрација; за време вежбе симулиран је напад на Совјетски Савез да би се испитали његови одбрамбени системи. Недавно отварање руских архива је показало да су се Руси осећали угроженима и да су били спремни да одговоре на напад, што би значило само једно: крај.
Више детаља о тим ризичним вежбама и о томе колико је свет био близу катастрофе сазнали смо од америчког војног и обавештајног аналитичара Мелвина Гоодмана, некадашњег шефа једног одељења у ЦИА и вишег аналитичара у Кабинету за односе са Совјетским Савезом. „Поред мобилизације за војне вежбе које су узнемириле Кремљ“, пише Гоодман, „Реаган је одобрио необично агресивне вежбе у близини границе у којима је у неколико наврата нарушен територијални суверенитет Совјетског Савеза.
Ризични потези Пентагона су укључивали и слање америчких стратшких бомбардера преко Северног пола да би се тестирали совјетски радарски системи и поморске вежбе напада на Совјетски Савез у којима су бродови залазили тамо где никада раније нису. Изненадни поморски напади на Совјетски Савез су симулирани и у другим тајним операцијама.“
Знамо да је свет избегао вероватну нуклеарну катастрофу захваљујући одлуци руског официра Станислава Петрова да вишим официрима не пренесе обавештење аутоматизованог система за откривање напада на Совјетски Савез о регистрованом ракетном нападу. Тако Петров заузима почасно место, уз команданта руске подморнице Василија Архипова који је у пресудном тренутку Кубанске кризе 1962. одбио да испали нукеларна торпеда, када се подморница нашла на мети напада америчких разарача који су спроводили карантин.
Други недавно откривени примери допуњују ову застрашујућу историју. Експерт за нуклеарну безбедност Брус Блер извештава да су „САД биле на ивици одлуке о покретању стратешког напада 1979, када је видео снимак коришћен за обуку грешком емитован преко система за откривање напада. Саветник за националну безбедност Збигниеw Брзезински је примио два позива те ноћи и већ се спремао да подигне слушалицу да би убедио председника Цартера да одмах одобри одговор пуном снагом, када је телефон зазвонио трећи пут и када је стигло обавештење о лажној узбуни.“
Тај недавно објављен пример подсећа нас на инцидент из 1995, када се путања америчко-норвешке ракете са научном опремом поклопила са могућом путањом нуклеарне ракете. Обавештење је прослеђено председнику Борису Јељцину који је требало да одлучи да ли да одобри нуклеарни напад.
Блер наводи и друге примере из свог искуства. У једном случају, за време рата на Блиском истоку 1967, „посада носача авиона са нуклераним наоружањем је грешком добила наредбу за напад уместо наредбе за извођење вежбе“. Неколико година касније, почетком 70-их, Стратешка ваздушна команда у Омахи је „послала наредбу за вежбу… као наредбу за стварни ракетни напад“. У оба случаја шифре се нису поклопиле: људском интервенцијом напади су спречени. „Али разумете шта хоћу да кажем“, каже Блер. „Такве грешке су биле честе.“
Блер је навео ове примере реагујући на недавно објављен извештај ваздухопловца Јохна Борднеа. Бордне је био у америчкој војној бази на Окинави у октобру 1962, у време Кубанске кризе и великих напетости у Азији. Амерички систем узбуњивања у случају нуклеарног напада био је подигнут на ниво приправности ДЕФЦОН 2, једну степеницу испод нивоа ДЕФЦОН 1 који дозвољава тренутно лансирање ракета. На врхунцу кризе, 28. октобра, посада једне ракете је добила наредбу да лансира пројектил, поново грешком. Одлучили су да то ипак не ураде и спречили могући нуклеарни рат и тиме се придружили Петрову и Архипову у пантеону људи који су прекршили протокол и тако сачували свет.
Као што примећује Блер, инциденти такве врсте нису били ретки. У једној новијој експертској студији наведено је на десетине лажних узбуна у свакој години у разматраном периоду од 1977. до 1983; у студији се наводи да их је сваке године било од 43 до 255. Аутор истраживања Сет Баум долази до примереног закључка: „Нуклеарни рат је црни лабуд кога никада нећемо видети, осим у оном делићу секунде када нас буде убијао. Ако не учинимо ништа да отклонимо тај ризик, излажемо се великој опасности. Ово је прави тренутак да нешто предузмемо, тренутак док смо још живи.“
Ови извештаји, као и налази из књиге Ерика Шлосера Командовање и контрола, углавном се односе на системе у САД. Грешке у руским системима су сигурно још чешће. Да не помињемо опасности од система других држава, на пример Пакистана.
„Рат више није незамислив“
Понекад претње нису биле последица грешке, већ авантуризма, као у случају вежбе Вешти стрелац. Најекстремњи пример је Кубанска криза 1962, када је опасност од кататсрофе била веома стварна. Запањује начин на који се управљало том кризом, као и њена уобичајена историјска тумачења.
Имајући на уму ту застрашујућу предисторију, треба испитати и актуелне дебате о стратегији и стратешким плановима. Нарочито злослутно изгледа студија СТРАТЦОМ-а из Клинтонове ере објављена 1995, „Главни елементи одвраћања у периоду после Хладног рата“. Аутори се ту залажу да САД задрже право првог удара, чак и против земаља које нису нуклеарне силе. У студији се објашњава да се нукеларно оружје ионако непрестано користи, јер се „свака криза и сваки сукоб одвијају у његовој сенци“. Тако се учвршћује представа о ирационалности и осветољубивости којом се застрашује свет.
Актуелна доктрина је анализирана у водећем чланку у часопису Међународна безбедност, једном од главних форума за питања стратешке доктрине. Аутори објашњавају да САД желе да задрже „стратешки примат“ – то јест, да се заштите од узвратних удара. То је логика Обамине „нове тријаде“ (јачање флоте подморница и арсенала копнених ракета и стратешких бомбардера), уз развој дефанзивних ракетних система који треба да онемогуће узвратни удар.
Аутори упозоравају да би због инистирања САД на стратешком примату, Кина могла одлучити да одустане од политике „уздржавања од првог удара“ и да појача своје капацитете за одвраћање. Аутори верују да се то ипак неће догодити, али то није извесно. Очигледно је да садашња доктрина увећава ризик у регионима у којима има напетости и сукоба.
Исто важи за ширење НАТО капацитета на исток, чиме се крше усмена обећања дата Михаилу Горбачову после распада Совјетског Савеза, када је Горбачов пристао да уједињена Немачка постане чланица НАТО-а – што је заиста велики уступак, ако се има у виду историја прошлог века. НАТО се одмах проширио на територију Источне Немачке. У наредним годинама НАТО се проширио до саме граница Русије, а сада се разматра чак и укључивање Украјине, која је геостратешки веома важна за Русију. Можемо замислити како би реаговале САД да Варшавски пакт којим случајем још увек постоји и да му се већ придружио највећи део Јужне Америке, а сада се за чланство кандидују Мексико и Канада.
Осим тога, Русија врло добро зна, као и Кина (и амерички стратези), да су одбрамбени ракетни системи САД у близини руске границе заправо оруђа првог удара која треба да осигурају стратешки примат – безбедност од узвратног удара. Али мете тих система, наравно, не могу поуздано знати да ли су мете. А милитантне реакције Русије се у НАТО тумаче као претња Западу.
Један познати британски експерт за Украјину говори о „судбоносном географском парадоксу“: да НАТО постоји да би управљао ризицима које произведи својим постојањем.
Претње су тренутно веома стварне. На срећу, обарање руског авиона од стране турског Ф-16 у новембру 2015. није довело до међународног инцидента, а могло је. Авион је био у мисији бомбардовања циљева у Сирији. Изнад турске територије која се протеже у сиријско копно провео је свега 17 секунди, очигледно у прелету према Сирији, где се и срушен. Обарање овог авиона је било веома несмотрен и провокативан потез који није могао проћи без последица.
Русија је објавила да ће њене бомбардере убудуће пратити ловци и да ће у Сирији инсталирати систем против-ваздушне одбране последње генерације. Русија је такође упутила ракетну крстарицу Москва наоружану далекометним против-ваздушним ракетама у близину сиријске обале „да би могла да уништава ваздушне мете које представљају претњу нашим авионима“, изјавио је министар одбране Сергеј Шојгу. Све ово личи на припремање позорнице за могуће фаталне сукобе.
Тензије нарастају и на граници између НАТО-а и Русије, укључујући војне маневре на обе стране. Убрзо после померања казаљки Сата судњег дана ближе поноћи, амерички медији су објавили да су „борбена возила САД парадирала кроз естонски град који улази на територију Русије, што је симболичан чин који показује колико су улози обе стране високи у часу највеће напетости у односима између Запада и Русије од краја Хладног рата“. Нешто пре тога, један руски војни авион је био на неколико секунди од судара са данским цивилним авионом. Обе стране увежбавају брзу мобилизацију и упућивање снага на границу која дели НАТО и Русију. И обе стране „верују да рат више није незамислив“.
Изгледи за опстанак
Ако је тако, то значи да су обе стране изгубиле разум, јер рат може донети само тотално уништење. Већ деценијама је широко прихваћено мишљење да би први удар неке од нуклеарних суперсила вероватно уништио и нападача, чак и ако друга страна не би успела да узврати. За то би били довољни ефекти нуклеарне зиме.
Али то је свет у коме живимо већ 70 година. Резоновање које је довело до настанка таквог света је необично. Као што се види, безбедност најшире популације није на врху листе приоритета креатора политика. Тако је од најранијих дана нулеарног доба, када у центрима за развој политика није било покушаја – чак ни предлога – да се потенцијална нуклеарна претња елиминише, што је тада можда и било могуће. И то се наставља до нашег времена, као што смо управо видели.
То је свет у коме смо живели и у коме живимо. Нуклеарно оружје са собом носи непрекидну претњу тренутног самоуништења, али за њу бар начелно знамо како се контролише, а можда чак и елиминише, што је обавеза коју су нуклеарне силе прихватиле (и одмах занемариле) Споразумом о неширењу нуклераног наоружања. Претња глобалног отопљавања не делује тако брзо, али на дужи рок не обећава ништа добро и могуће је да ће нагло ескалирати. Не знамо да ли располажемо капацитетима потребним да изађемо на крај са овом претњом, али нема сумње да ће се даљим одлагањем проблем само увећавати.
Уколико не извршимо значајну промену курса, изгледи за дугорочни опстанак нису велики. Добили смо велику одговорност и велику шансу.
