Ono što bi moglo biti najkorisnije za razumevanje procesa koji su usledili posle moje službene posete Azerbejdžanu 1999, Hejdar Alijev je, kao neku vrstu zaključka i recepta, ostavio za kraj našeg razgovora

Пошто је, колоквијално речено, Азербејџан „завршио посао” у Нагорном Карабаху и успоставио пуну контролу над целином своје државне територије, разумљиво је да су се у вези са овим вишеструко значајаним догађајем у медијима одмах почели јављати коментари, са различито усмереним анализама његовог смисла, а пре свега саме могућности да до таквог расплета дође, јер су коначна (бар за дуго време) решења оваквих и сличних вишедеценијских, па и вишестолетних сукоба изузетно ретка. Обично су то „процеси дугог трајања”, који се вуку меандрима историје, уз повремене дуже или краће бурне пропламсаје и/или пожаре, да би потом појавно (и привидно) утихнули и сишли са осветљене позорнице светске политичке коњунктуре – а још више површне и дириговане, односно сензационалистичке медијске пажње – док, по правилу, такве паузе и потискивања доносе велике патње и очајање тзв. „обичних људи”, најнедужнијим жртвама сукобљавања која геополитички теку високо изнад њихових глава, а на главе им се свакодневно и немилосрдно обрушава. Ко данас говори о Јемену, Авганистану, Судану, Сомалији, па чак и Сирији?

Оно што се, као извесна константа и карактеристично обележје може запазити у поплави коментара поводом најновијих збивања у вези са Нагорним Карабахом јесте изразита склоност ка указивању на лекције које се из њих могу извући, при чему се оне пречесто изводе искључиво на основу крајњег – за Јермене поражавајућег исхода – без узимања у обзир дијахронијске димензије ове дуготрајне кризе и са произвољно селективним односом према неким несамерљивим својствима и потенцијалима њених главних протагониста – Азербејџанаца/Азербејџана и Јермена/Јерменије. Стручњаци и „стручњаци”, експерти и „експерти”, од којих су многи аналитичари опште праксе и, колико је јавности познато, никада се нису усредсређеније и продубљеније бавили проблематиком Нагорног Карабаха и азербејџанско-јерменским односима, а још мање сложеном кавкаском слагалицом, размахали су се извлачењем поука и давањем лекција онима који се суочавају – или би се могли суочити са изазовима, по њиховом суду аналогним – с муком са којом су се деценијама рвали Баку и Јереван.

Медијски одјеци

Парадигматичан је, у овом квазианалитичком парадирању, на пример, коментар који је, под насловом „Прича о тајмингу: Зашто је тријумфирао Азербајџан и због чега је пропао ‘устанак’ Срба на Косову” у загребачком Јутарњем листу од 28. септембра, који је писао Жељко Тркањец. Са бесмисленошћу и усиљеношћу ове „контрастивне” анализе мерити се могу само њена антисрпска злонамерност и злурадост. Може ли ико озбиљан помислити, па још и објавити, да има икакве сазнајне носивости поређење „тајминга” једног још увек нерасветљеног окршаја између мање групе наоружаних Срба ( за аутора „устанка”?!) и косовских снага безбедности са завршним чином једног вишедеценијског међудржавног одмеравања снага, у коме је једна, победничка страна годинама изграђивала и спроводила осмишљену поливалентну и мултивекторску тактику, ради остваривања стратегијског, заветног националног циља?

Када треба ударити по Србима и тиме код одређене циљне групе корисника информација подићи свој коментаторски рејтинг све је дозвољено – па чак и оваква претенциозна глупост. За просечну интелигенцију, она би морала бити контрапродуктивна. Али, оставимо ми Жељка Тркањеца, и њему сличне у суседним „пријатељским” срединама, да уживају у свом одапињању тупих псеудоаналитичких стрела ка Београду – жижној тачки својих непреболних фрустрација. Неупоредиво су, са више разлога, индикативнији и за нас овде занимљивији примери извођења сличних, подједнако површних и несувислих, а не мање злурадих закључака о наводним лекцијама које азербејџанска победа, а још више јерменски пораз, треба да буду за Србе – наравно, у вези са „косовским питањем” и начином на који се према њему до сада односило и како би се ваљало односити.

Нетачно би и некоректно било рећи да међу медијским одјецима расплета у Нагорном Карабаху није било и понешто озбиљних и корисних, као што је рецимо веома информативан и продубљен оглед који је на порталу „Нови Стандард” потписао Зоран Чворовић, а који је, штавише, насловљен баш „Јерменска лекција за Србе”. Раније је исти аутор извукао и молдавску лекцију… Иако сматрам да би Јермени – и да нису кренули политичким и духовним путем за који Чворовић аргументовано указује да је био погрешан и идентитетски погубан – ипак на крају неминовно изгубили Нагорни Карабах, управо су ме неке реченице (нпр. „Утолико је Јерменија морала бити неуспешна у конфликту са режимом који се руководи националним интересом или добро усклађеним интересима владајуће елите и нације”) из овог текста подстакле да се огласим, не полемишући са Чворовићевим чврсто утемељеним ставовима, већ за жељом да онима који се занимају за проблематику азербејџанско-јерменских односа и њиховог ширег контекста понудим лично сведочење, које би им можда могло бити од неке мале сазнајне и оријентационе ползе.

(Не)подударност са КиМ

Заправо, намера ми није да било кога убеђујем да је у криву, чак ни оне за које сам дубоко убеђен да јесу и да су им аналитичка полазишта и инструменти погрешно и површно набаждарени, а извођење закључка о наводним поукама и лекцијама новонастале ситуације усиљени и у бити сазнајно ирелевантни, па и заблудно заводљиви. Наиме, иоле исцрпнија и свеобухватнија расправа о целокупној дијахронији и синхронији азербејџанско-јерменског конфликта око Нагорног Карабаха (Арцаха) изискивала би знатно ширу студију од једног просторно и наменски омеђеног коментара, а питање је и да ли је потписник ових редова за њу довољно компетентан. Због тога што ми је намера да сведочим, а не да се упуштам у теоријско или примењено политиколшко промишљање илити, пак, некакво експертско аналитичко-коментаторско „мудровање” о предмету, пре него што проговорим о сећању на један сусрет од пре 20-ак година дозволићу себи само неколико једноставних уводних констатација.

Категоријално, једина подударност између проблема Нагорног Карабаха и Косова и Метохије (била) је у томе што је у оба случаја, Југославији/Србији и Азербејџану, противправно и насилно одузет део државне територије. И ту аналогија престаје, јер је Азербејџану део територије освајачки отела и окупирала једна суседна држава, а Југославији/Србији илегалном агресијом 19 чланица најснажније војне алијансе на свету. Околност која се на другом нивоу посматрања још једина може сматрати подударном јесте већинска припадност Азербејџанаца и Албанаца исламској, а Јермена и Срба хришћанској вероисповести. Све остало је различито – и то битно различито, како по врсти тако и по димензијама феномена у игри која никада није била само билатерално, већ и регионално, па и глобално детерминисана.

Из више разлога, симпатије већинског јавног мњења у Србији разумљиво су биле (и остале) на страни Јермена који су своје захтеве да им се врати област Арцах образлагали историјским правом и надали се да ће распад СССР-а донети прилику да се исправи неправда која им је учињена у бољшевичком периоду Стаљинове методологије, наводно лењинског решавања националног питања. Да су се за то припремали још док је СССР постојао, али се и почео озбиљно љуљати, сведочи и „Историјски приручник Нагорни Карабах”, који је 1988. године издала Академија наука Јерменске совјетске републике. Била је то, ваља рећи, веома уверљива и научно заснована брошура програмског карактера. Азербејџански покушаји да се на терену историјских чињеница парира јерменској аргументацији били су без озбиљних изгледа, али је на њиховој страни, допадало се то некоме или не, било међународно право и чињеница да је Азербејџан, као независна држава, 1991. године признат са облашћу Нагорног Карабаха као интегралним делом своје државне територије.

После периода унутрашњих потреса, међурепубличког натезања и трвења, који су карактерисали последње, Горбачовљеве године тзв. „перестројке”, од распада СССР-а наовамо ривалство Азербејџана и Јерменије постепено је клизило ка отвореном ратном сукобу. Искористивши тадашњу повољнију коњунктуру и подршку Русије – Јерменија не само да је почетком 1990-их година (1993-1994) заузела Арцах, већ и седам суседних округа, укупно око 20% азербејџанске територије. Тек после 20 година, Азербејџан је успео да ту окупирану територију војном силом поврати. У међувремену се догађало свашта, било је много покушаја да се проблем реши дипломатским средствима, била је формирана чак и једна Минска група која није била боље среће од потоње за Украјину, активирао се и механизам ОЕБС-а, у више наврата се размењивала ватра и долазило до окршаја већих размера у пограничним подручјима, страдало је становништво обе нације, али је на крају све, ипак, из два пута, разрешено успешном азербејџанском војном акцијом. Почело је оружјем – њиме се и завршило. Тако би се укратко, за ову прилику и потребу, могла сажети панорама азербејџанско-јерменског сучељавања и сукобљавања око суверенитета над Нагорном Карабахом.

Моје сведочанство

Стижемо тако до сведочанства које бих, као мали лични допринос, без амбиција да из њега изводим било какав закључак, а понајмање „лекцију”, изрекао онима који би заиста желели да схвате како је и зашто, после две деценије од догађаја који ћу испричати, расплет био управо овакав какав се недавно одиграо пред нашим очима.

Било је то 1999. године. Као први југословенски амбасадор у независном Азербејџану, на позицији коју сам на нерезидентној основи „покривао” из Анкаре, отпутовао сам у Баку да тадашњем председнику Хејдару Алијеву предам акредитиве. Алијев (1923-2003), родом из аутономне области Нахичевана, високи функционер из комунистичког периода, својевремено председник азербејџанске филијале КГБ-а и истински творац савременог Азербејџана, после бурних превирања 1993. године сменио је недовољно способног и у већој мери исламистички-оријентисаног Абулфаза Елчибеја на месту председника државе која је у то време била у прилично јадном стању. Нешто пре мог доласка, Алијев је био подвргнут кардиолошкој хируршкој интервенцији, што се донекле одражавало на његов физички изглед, али је ментално био потпуно свеж и луцидан.

Пошто сам му, уз кратку пригодну беседу, у складу са протоколом, предао акредитиве, Алијев ми је одговорио исказом дужим од очекиваног, вероватно због присуства новинара овом отвореном делу церемоније. Изразио је задовољство успостављањем дипломатских односа између наших земаља и, посебно, жељу да Југославија успешно одбрани свој територијални интегритет и превазиђе изазове којима је у том погледу изложена. Затим је говорио о настојањима Азербејџана да се избори са јерменском окупацијом дела националне територије, наглашавајући да је то апсолутни политички приоритет Бакуа. И даље уз присуство представника „седме силе”, председник ме позива да седнем на тросед у дну велике дворане. Иако се у том погледу већ јавно изјаснио, занимао се за развој ситуације на КиМ, а након мојих разјашњења појединих њених аспеката, инсистирао је на неприхватљивости формалног поштовања територијалног интегритета без остваривања пуног државног суверенитета над неком територијом. Три пута је понављао да је нужно да се поштује и очува територијални интегритет и суверенитет Југославије и Србије, нагласивши да је то начелно азербејџанско спољнополитичко, али и правно и етичко полазиште.

Алијев затим отпушта новинаре, а ми настављамо разговор. Такви, махом куртоазни, разговори после предаје акредитива обично трају највише 20-ак минута, а ја сам остао читав сат, јер се Алијев детаљно занимао за све димензије проблема Косова и Метохије, што је – с обзиром на проблем окупираног Нагорног Карабаха – било и очекивано. Испољио је одлично познавање и суштинско разумевање ситуације. Уопште, оставио је на мене снажан утисак проницљивошћу, способношћу сагледавања целине проблематике о којој смо разговарали и, показало се доцније, задивљујућом јасноћом предвиђања тока догађаја. Располагао је ненаметљивом харизмом. Упамтио сам га као једног од најинтелигентнијих званичника са којима сам имао прилику да се сретенем током свог дипломатског службовања и као правог државника, а не само изабраног председника државе. Ове редове записујем на двадесетогодишњицу његове смрти, па их доживљавам и као скромни хоммаге тој изузетној личности. За разлику од многих Београђана, нарочито либералних и тзв. „прозападних” интелектуалаца (никада ми није било јасно шта то одређење тачно треба да значи), драго ми је што се на Ташмајдану може проћи поред споменика овом азербејџанском лидеру.

Током једносатног разговора у Алијевљевој председничкој палати, који се у целини односио на проблеме КиМ и Нагорног Карабаха, изречено је, наравно, првенствено са домаћинове стране, много занимљивих мисли, закључака и тврдњи, а ја ћу се потрудити да од заборава сачувам оно што ми се – и из садашње и из трајне перспективе – чини најбитније. Иначе, занимљиво је било да се азербејџански председник мени све време обраћао на турском, односно азерију, док је са својим присутним сарадницима, министром иностраних послова Зулфигаровим и саветником за спољну политику, повремено размењивао коментаре на руском. Кад се то неколико пута поновило, дискретно сам запитао дипломату који ми је био додељен као пратња током боравка у Бакуу не би ли председнику можда више одговарало да се разговор води на руском, на шта је овај готово завапио: „Никако! Само Ви наставите на турском, а код њега је то моћ навике.”

Алијев је почео констатацијом да нису могуће две државе у једној, стога да косовскометохијским Албанцима и Јерменима у Нагорном Карабаху никако не би требало дозволити да формирају другу националну државу отимањем туђе територије. Рекао је да је Азербејџан спреман да Нагорном Карабаху да највећу могућу аутономију – али никада државу. Занимао се за логику накарадног принципа одлучивања без преседана „консензус минус један”, примењеног у КЕБС-у ради суспендовања Југославије. Сарадници му објашљавају о чему је ту реч, а он шеретски пита зашто тај исти механизам није примењен на Јерменију. Сарадници му објашњавају да је постојала таква идеја, али да су се супротставиле Русија и Француска. „За вас очито није било никога да се заузме. Запамтите то”, коментарише Алијев. Још неколико пута понавља: „Аутономија – да, независност – нипошто!”. Додаје и: „Питајте Русе зашто нису дали независност Чеченима, већ је тамо вођен разоран рат, са ко зна колико жртава”. Није му до краја било ни јасно где је Американцима и Енглезима толики интерес на Косову и Метохији па подржавају албански сепаратизам. „Можда зато што сте ви Срби Словени…”, гласно размишља. У наставку разговора Алијев је евоцирао успомене на своје посете Југославији, које су му остале у лепој успомени, износећи разне појединости које, међутим, није битно данас помињати.

Оно, пак, што судим да би могло бити најкорисније за разумевање процеса који су уследили после моје службене посете Азербејџану, све до тренутка кад је Баку вратио Нагорни Карабах под своју пуну контролу, Алијев је, као неку врсту закључка, али, условно речено, и рецепта, оставио за крај нашег разговора. Укратко, садржина онога што је рекао била је следећа: Азербејџану је приоритет спољне политике и целокупне државно-националне стратегије ослобађање Нагорног Карабаха. Да би се то једног дана остварило – нужно је пуно јединство народа и елите, односно једнодушност у уверењу да је то заветни национални циљ. Затим, ваља истрајно тактички настојати да се односи ни са једном великом силом не покваре до мере која би је учинила изразито несклоном или чак непријатељском према Азербејџану. Уз пуну свест о томе да велике силе имају неподударне, па и супротстављене интересе на Кавказу – самим тим и у његовој земљи – Алијев је истакао да он има стално успостављену „црвену телефонску линију” и са Москвом и са Вашингтоном.

Остваривање заветног приоритета

Програм привредног јачања Азербејџана од суштинског и далекосежног је значаја, а постојање значајних енергетских ресурса (нафте и гаса) поуздани је темељ економског планирања. Без јаке привреде немогуће је остварити, а камоли повратити суверенитет над националном територијом. Усмеравајући цеви нафтовода ка Западу и уговарајући дугорочне послове, не сме се дозволити да се у Москви то доживи као издаја Истока, тим пре што руска (пост)совјетска номенклатура у почетку није имала много симпатија за бившег председника Нахичевана. Азербејџан је стога и приступио Заједници независних држава, а односе са ЕУ је систематски унапређивао без идеје о учлањењу у овај европски клуб.

За сваку државу, а посебно за ону која има неки велики и болни, отворени проблем, нарочито је важно да одржава што боље и складније односе са суседима, при чему је од капиталног значаја за остваривање заветног приоритета ослобађања окупираних територија сигурна и снажна подршка бар једне регионално утицајне државе. За Азербејџан је то била и остала Турска, па је Алијев као председник похитао да са Сулејманом Демирелом васпостави братство донекле угрожено претходним турским намигивањем његовом претходнику Абулфазу Елчибеју. И најзад, војска: без јаке, добро организоване и модерно опремљене војске није могуће решити ниједно озбиљно територијално питање. Азербејџан ће доследно радити и кретати се максималном могућом брзином свим побројаним колосецима, уз пуну свест о томе да му предстоји дуго путовање ка мети, путовање које се мери деценијама, али чије се одредиште и магистрална траса неће мењати. Трајало је нешто више од две деценије.

Тако је 19. фебруара 1999. године говорио Хејдар Алијев, ја све помно у дневник забележио и покушао да овде што верније пренесем. Анализу и закључке препуштам онима који воле да се баве аналогијама, поукама и, нарочито, лекцијама, односно „лекцијама”. Можда ће у овом сведочанственом ретроспективном времеплову пронаћи понешто инспиративно.

ИЗРАЕЛ ПРОТИВ ХАМАСА: Какав је однос снага у бројности и наоружању?https://t.co/Es7xtQNaFQ

— СРБИН инфо (@srbininfo) October 12, 2023

Izvor: novi standard

Oznake: azerbejdžan, KIM, Nagorno Karabah, Hajdar Alijev