Pročitaj mi članakNeko se posle 17 godina setio kako su bageri oko crkve zakopavali Albance – ništa nije pronađeno, ali je vest o tome ostavila prazninu u kojoj će se nastaviti napadi na svetinju.
Црква у Приштини где су недавно обављана ископавања због сумње да се ту налази масовна гробница Албанаца (Фото Живојин Ракочевић)
Неко се после 17 година сетио како су багери око цркве закопавали Албанце – ништа није пронађено, али је вест о томе оставила празнину у којој ће се наставити напади на светињу.
Померање граница бизарности у етничким односима према другима, њиховим вредностима и симболима постало је толико присутно и креативно да просечан становник овог простора пречесто изговара реченицу: од овога нема горе! Само ретки, или светитељи или нихилисти, овде нису изговарали ту чемерну флоскулу. Парадоксално, она се, уз разна друга непочинства, готово органски повезала и с једном црквом, храмом Христа Спаса, у центру једног великог урбаног центра, тик поред Народне библиотеке и Универзитета у Приштини.
Мржња према тој грађевини, делу архитекте Спасоја Крунића, поприма такве облике, да увек стоји питање: шта је следеће? Неуспели покушај рушења 1999. године, па предлог да се претвори у меморијални музеј Албанаца, онда гола певачица Ера Истрефи која у њој игра и представља је у споту као пакао. Затим, подстакнута сиротиња која је овде живела и у храму вршила нужду, изјава Хашима Тачија да је храм ужасно дело Слободана Милошевића, безбројни покушаји Универзитета да се са „њиховог земљишта“ уклони црква. Опет, алпинисти који се пентрају по њој, па натписи најпогрдније садржине на њеној куполи, испод златног крста…
На крају овог непотпуног списка изронила је „чињеница, сведочење, сумња“ да се ту налази масовна гробница Албанаца које су Срби побили и закопали током 1999. Тако је настала главна вест: масовна гробница код цркве у Приштини, негде са знаком питања, а негде и без њега, дневни извештаји и очекивања несрећних породица, стручњака и комисија. Неко се после 17 година сетио како су багери закопавали Албанце око храма и то сећање било је повод за муњевиту акцију свих надлежних институција. Та брзина реакције у директној је вези са непрестаним покушајима да се уништи храм Христа Спаса у Приштини. Дошле су машине, представници Албанаца и Срба, Српске православне цркве, Еулекса и кренуло је раскопавање.
С јужне стране, поред храма, тамо где је неко већ прокопао канал, којим је годинама текла канализација и одакле се ширио јак смрад, сада стоји преорана земља и шут, а на северној страни вире покидани комади бодљикаве жице, анкери од монтажних објеката које је овде постављала британска војска. Западни, главни улаз у цркву, црни се јер је неко спалио смеће и шикару која се ту накупила, а једна шипка на гвозденим вратима је одваљена, па се у унутрашњост поново може ући. У дну дворишта, уз саму ограду ректората, раскопана је трећа локација у потрази за остацима тела, подигнут тротоар, заштићен водовод, разапете траке, постављен мрзовољни старији полицајац да све то чува…
На крају ништа није пронађено, нема никаквих резултата, а вест није, онако ударно и громогласно, објављена у свим медијима. Провукла се тихо и за собом оставила празнину у којој ће се, вероватно, наставити напади на храм Христа Спаса у Приштини. Већина мрзитеља и „активиста“ који га скрнаве вест неће чути, или неће желети да је чују. Штета је направљена, бес и стереотипи су потврђени, остаје само питања: има ли горе од овога, шта је следеће и коме треба овај златни крст изнад Приштине?
Српски политичари су, још пре ове претраге, уверени да је вест о масовној гробници лажна, најавили да се, коначно, мора прекинути кампања против цркве и кренути у њену обнову. Сада и они ћуте, док по храму расте дрвеће и маховина. Нестанак храма најпре би погодио двадесет троје приштинских Срба, преосталих од оних 40.000 колико их је овде било 1999. године. Они су толико маргинализовани да се сматра да не постоје.
Међутим, постоји нешто што дубоко тресе једно етнократско друштво и говори му шта, већ две деценије, мора да ради једном од ретких симбола претеклог иза оних који су нестали. Како год да се узме и шта год се радило том објекту, он ће бити опомена и подсетник савести – једнима што га не обнављају, а другима што и овакав стоји над бившим, каквим-таквим, животом.
