Pročitaj mi članak
Српски војник је међу првима у свету користио сиво-маслинасту униформу, са собом је носио пушку с бајонетом, бомбе и прибор за личну хигијену…
Српска војска је била састављена од јединица I позива (мушкарци узраста од 21 до 31 године), II позива (мушкарци узраста од 32 до 37 година) и III позива (мушкарци од 38 до 45 година).
Од 1908. године, српска војска почела је, међу првима у свету, да се опрема сиво-маслинастим униформама, које су више одговарале терену на којем су се одигравала ратна дејства.
Осим камуфлажних предности, према речима кустоса музеја Бојане Илић, врло важан је био и економски аспект, јер је на тај начин унифицирано и појефтињено одевање војске.
Униформа обичног војника, редова, наиме, готово да се и није разликовала од униформе официра, осим у неким детаљима, попут сакривеног копчања на официрској блузи. Ознаке родова налазиле су се на јакама – крагнама блуза.
Сваки војник са собом је носио и класичну вунену торбицу Чутура се носила на ремену преко рамена, док су у војничкој торбици ношене остале војничке потрепштине
Подаци о набавкама униформи нису сачувани, али се верује да су их кројили војни мајстори, док је чоја углавном набављана у Аустрији, Енглеској, Немачкој. Сиво-маслинасте униформе Н.1908 биле су резервисане за војнике I позива. Други позив најчешће је носио стари модел униформе М.1900, лако препознатљив на старим фотографијама по дугачком плавом шињелу. Трећепозивци, практично, нису ни имали униформу, већ су ратовали у ономе што су сами носили. У најбољем случају, добили би шајкачу и шињел.
Једини сачувани оригинал шињела и блузе српског пешадинца с почетка Великог рата
Готово све наоружање и опрема коју је српска војска користила у Првом светском рату произвођена је у иностранству. Набавка је, како каже кустос Војног музеја Вук Обрадовић, ишла преко лифераната који су склапали уговор с Министарством војним. Неки делови униформе или обуће могли су бити произведени и у земљи, али их је министарство ипак набављало преко лифераната.
Оружје српске војске добијено од савезника на Солунском фронту
Шлем АДРИАНА М15, Карабини Лебел, пушкомитраљез Fusil-Mitrailleur Mle 1915 ЦСРГ,Револвер Лебел
Слично вреди и за официре. Они су, наиме, били дужни да се сами снабдеју униформом и оружјем. Млади потпоручник, на пример, по завршетку школовања и пред ступање у службу одлазио је код неког од лифераната и најчешће преко кредита Официрске задруге набављао све што му је било потребно; оружје и униформу. Официри су били наоружани прописаним моделом сабље М.1895, која се производила у Немачкој, и револвером М.1891 система Наган белгијске производње.
Сувенири Војници су често са собом носили и предмете које су понели од куће, попут металне чашице за ракију, табакере или металне кутије за шибице. Они су им касније служили и као својеврсни сувенири јер су на њих урезивали битке кроз које су прошли и године када су се оне одиграле.
Због различитих потреба, разне јединице биле су и различито наоружане. Тако су војници који су служили у пешадији дужили пешадијске пушке, док су коњаници, артиљерци и митраљеска одељења носили коњичке карабине М.1908, који су били знатно краћи. Наоружање и опрема војника I, II и III позива се знатно разликовала, објашњава Обрадовић. Како су кадровске и јединице И позива биле најбоље и најспремније, то су и добијали најбоље наоружање, односно пешадијске пушке М.1899/07 и М.1910 (произведене у немачкој фабрици „Маузер“ и аустријском „Штајеру“).
Тек када се у потпуности наоружају и опреме јединице I позива, оно што претекне од најбоље опреме додељивано је другом позиву. Трећи позив, као и јединице последње одбране, најчешће су били наоружани увелико застарелим пушкама једнометкама М.1880 система Маузер-Миловановић и М.1870 система Бердан.
(Блиц)
