Pročitaj mi članak
Тајна друштва не сачињавају суштину светских збивања; она су налик на таласе који се уздижу и спуштају изнад тајанственог тока историје
О тајним друштвима испредале су се и испредају се разне приче. Код нас је једно време постојао обичај да се скоро све националне и државне недаће објашњавају делатношћу тајних организација и њихових свемоћних вођа и планера. Настанак и пропаст заједничке државе, успон и пад комунизма, сеобе, ратови, сиромаштво, глад – све је то према овим схватањима унапред до детаља било замишљено и планирано и остало је само да га људске марионете спроведу у дело.
Истина је да тајна друштва постоје и да су увек постојала, у свим деловима света и свим историјским раздобљима. Али је, такође, истина да њихова моћ и утицај нису онолики колико се то често замишља; и њих су створили људи и у њима људска злоба и глупост делују исто као и на другим местима, и, исто као на њима, кваре и изопачавају првобитне замисли и почетне идеје. Тајна друштва, стога, не сачињавају суштину светских збивања; она су пре налик на таласе који се уздижу и спуштају изнад тајанственог и моћног тока историјског кретања.
Наравно, не треба их одбацити у потпуности као факторе који утичу на људско друштво и промене у њему. Њихова снага и домет најбоље се могу видети на појединачним примерима. Како су настајала, како су деловала, колики је био њихов утицај и значај, најбоље ће се видети ако укратко изложимо историјску судбину бар неких од ових друштава. Свакако, у оној мери у којој су нам доступни подаци о њима. Јер, тајна друштва и јесу тајна зато што се о њима никада не сазна све до краја. Увек остаје нешто, што, када су она у питању, људској машти даје крила.
Једно од најстаријих тајних друштава јесте немачка Света Фема. Познати социолог Георг Зимел писао је да тајна друштва настају у условима великих друштвених нереда и померања; онда када нестане закона и правде, кад у неком друштву завладају насиље и зло, кад се изгуби поверење у власт и њене установе, људи траже другачије путеве да задовоље своју потребу за правдом и слободом. Немачка XIII века пружала је слику велике пропасти и расула. У земљи, у којој скоро да није постојао ни траг централне власти, сву моћ су приграбили обласни господари и њихове слуге. Народ је остао без икаквих права, потпуно препуштен злој или доброј ћуди својих господара. Још у XIX веку један немачки емигрант је, хвалећи амерички устав и слободе рекао: А у нашој земљи ако кнез каже ‘једите сламу’- ми једемо. Кад је то било у XIX веку, који је за Европу био век слободе – можемо мислити како је то било у доба феудализма. Уз ово самовлашће, као његов редован и веран пратилац, ишао је и криминал. Лопови и убице остајали су некажњени; довољно је било да се, после извршеног злодела, склоне на територију суседног великана. Тамо су владали други закони и друга правда.
У таквим условима настао је тајни путујући суд, који је себе назвао Света Фема. О пореклу и правом значењу ове речи, а то је типично за тајна друштва, не зна се ништа поуздано. Једни га доводе у везу са познатом мученицом и светитељком из првих векова хришћанства, која се у сну указала једном племићу и наложила му да створи штит народа под њеним именом; други мисле да је оно деформисани облик латинске речи фама или слава; за треће оно има корен у арапском изразу фехм, што значи мудрост; а саму организацију основали су разочарани крсташи по повратку из Свете земље.
После Првог светског рата, у пораженој Немачкој, створен је читав низ тајних друштава. Једно, које се позивало на традиције Свете Феме, у јануару 1919. године, убило је два левичарска првака тога доба: Розу Луксембург и Карла Липкнехта. У својој борби за власт, Хитлер се врло вешто послужио овим друштвима и њиховим позивањем на вечну правду Свете Феме. Кад је постигао свој циљ, сурово се обрачунао са њима.
Задатак тајне организације био је да суди свима онима који крше Божје заповести и подсмевају се Његовој правди. Осим тога, на удару Свете Феме били су и они који се баве враџбинама, који скрнаве гробља и пљачкају цркве. Судило се свим одраслим члановима, а одраслим сматрао се свако онај ко има више од 12 година. Занимљиво је запазити како се и у XX веку баш ова старосна граница опет појавила у закону. Реч је, наиме, о Стаљиновом уставу из 1938. године, у коме је смртна казна била предвиђена и за децу, која имају више од 12 година старости. Историјске везе и сличности понекад су стварно ироничне; наорочито за оне који верују у идеју историјског напретка.
Чланство у Светој Феми била је најстроже чувана тајна. Нови чланови су се руком на исуканом мачу заклињали да ће тајну друштва крити од супруге и детета, од мајке и оца, сестре и брата, од ватре и ветра и од свега што греје сунце, на шта пада киша и што живи и дише између неба и земље… А за оне који се дрзну да оно што је тајно учине јавним и открију оно што је скривено, Света Фема је тражила да им се вежу руке, да им се преко очију стави повез и да им се, пре него што буду обешени, шест стопа више од лопова, ишчупа језик који је изговорио тајну.
За разлику од царске, власт Свете Феме била је раширена по целој Немачкој. На њеном челу се налазио велики судија, коме скоро нико није знао ни име ни лице, испод њега и њему подређени били су слободни судови. Са слободним судијама (слободним јер нису зависили од власти локалних господара; напротив!) ишли су и џелати; донета пресуда извршавана је одмах.
Света Фема је била путујући суд. Онда када судија и његови помоћници стигну у неко село или област, сви становници су били дужни да се скупе на унапред одређеном месту. Нико од њих није знао чија злодела су откривена, ко их је и када открио и каква је казна за њих. Сви су морали да седну на земљу и да, тако седећи, образују дуге правилне редове. Судија са белим штапом, у гробној тишини, испуњеној страхом и очекивањем, шетао је између редова. Онај кога би његов штап дотакао по ногама био је крив и осуђен. Света Фема је судила за сва дела; за њу нису постојали застарели греси; сваки је био млад, као и оног дана када је учињен. Право на жалбу није постојало, али је постојало право на бекство. Онај кога Света Фема осуди, имао је право 24 часа да бежи куд зна; после тог рока свако је био у обавези да га преда џелатима Свете Феме. Осуђеном нико није смео да укаже помоћ, пружи уточиште, или да храну. Понекад је позив на суд био личан; човек се будио и на својим вратима затицао позив за суд. Нико није смео да се не појави. За онога ко се ипак не појави, пресуда је била следећа: врат оптуженог осуђен је на конопац, а његово тело на плен птицама и зверима…Имовина му се одузима, а жена проглашава за удовицу… Онај ко се одазове приман је у затвореној просторији, испред стола на коме су били исукан мач и венац од врбовог лишћа – симбол смрти на вешалима.
(Вечерње Новости)
