Pročitaj mi članak
На данашњи дан, 20. октобар 2011. у Сирту је, под још увек неразјашњеним околностима, убијен Муамар Абу Мениар ел-Гадафи. Гадафи или једноставно Пуковник од 1969. нашао се на челу Либије. За Запад је био ексцентрични владар, апсолутиста, диктатор, већ како им је одговарало. У зависности од тога да ли им је била потребна његова финансијска подршка или су желели нафтна поља за себе. За “обичне смртнике” био је човек који је имао специфичан однос према свету, који је бринуо о свом народу и трудио се да од пустиње, каква је била Либија, створи најбогатију земљу арапског блиског истока. Како су године пролазиле постајао је све већи “трн у оку” тог “демократског, слободарског Запада”.
Последњи пут у Београду је био 1989. на Деветом самиту Покрета несврстаних. Остало је забележено да је у главни град стигао са великом свитом водећи са собом шест камила и два арапска ата. Уместо у хотелској соби боравио је у шатору разапетом у дворишту либијске резиденције. Говорили су да је ексцентрик и да је његов поступак само допринео томе да Београд и читава СФРЈ заиста личе на циркус.
Муамер ел Гадафи је био велики, проверени пријатељ СФРЈ, а кад се та земља распала пријатељство и наклоност је усмерио на Србију. Током периода ратова у којима нисмо учествовали, санкција и опште кризе у којој је била наша земља од ’90-тих на овамо увек је могла да рачуна на помоћ и подршку “Пуковник”. Да ли јавну или ону “испод жита” кад је конкретно помагао.
“Арапско пролеће”, је западни назив за талас демонстрација, протеста и побуна у превасходно арапским земљама, које су почеле 17. децембра 2010. Њихов начин, добро испланиран и координисан, за постављање својих марионета на најодговорнија места појединих држава арапског света. Први протести у децембру 2010. започели су у Тунису, у Египту се “закувало” већ почетком 2011. Зин ел Абидин бен Али, председник Туниса од 1987. морао је да се повуче 14. јануара 2011. Био је то први успех “револуционара”. Уследио је пад Мухамедa Хосни Мубаракa који је био председник Египта од 1981. Мубарак се са места првог човека повукао 11. фебруара 2011.
Талас “демократских промена” захватио је и Либију. Протести у Либији су почели у фебруару. Очекивало се да ћи и Гадафи лако отићи са власти, али Пуковнику ни на крај памети није пало да се преда без борбе. Уследио је грађански рат, побуњенике, револуционаре је подржао, а ко други него НАТО пакт. Кад је 17. марта Савет безбедности Уједињених нација усвојио резолуцију о забрани летења, то је био знак да НАТО почне своје “милосрдне часове демократије”. Бесомучно су авиони Алијансе бомбардовали градове који су били подршка Гадафију. Свака локација за коју су посумњали да је скровише лидера Либије постајала је легитимна мета. Снаге Прелазног националног савета су 21. августа заузеле Гадафијев главни комплекс у Триплоију и добиле међународно признање од Уједињених нација. Жестоки рат се водио до 20. октобра 2011. кад је, према званичним подацима, пресретнут конвој којим је Гадафи бежао из Сирта, он жив ухваћен, а потом убијен. Врло брзо револуционари су преузели контролу на већем делу либијске територије.
За неке то је била победа демократије. Пад тоталитарног режима.
За друге то је био још један злочин оних који су себи дали за право да буду кројачи судбине света.
( Инисвет, Србин.инфо )
