Zašto je Crna Gora krivotvorila istinu o samoubistvu oficira JNA 1991. i šta je on zaista napisao? Podgorica pokušala da izmeni svoju nedavnu istoriju i približi se Zapadu zloupotrebljavajući tragediju na Visu.

Зашто је Црна Гора кривотворила истину о самоубиству официра ЈНА 1991. и шта је он заиста написао? Подгорица покушала да измени своју недавну историју и приближи се Западу злоупотребљавајући трагедију на Вису.

Опроштајно писмо адмирала ЈНА Владимира Баровића из септембра 1991, које је послужило црногорским властима да се у последњем тренутку дистанцирају од наводних злочина бивше заједничке армије и приближе Западу, чист је фалсификат! Нема у њему ни помена о „агресији ЈНА на Хрватску противној части Црногорца“ или о „прљавом рату“.

Како „Новости“ сазнају, опроштајно писмо које је адмирал саставио пре самоубиства на Вису било је потпуно другачије.

Наш извор, који засада инсистира на анонимности, а на Вису је био блиски колега адмирала Баровића, износи:

– Лажно писмо објавила је у то време „Слободна Далмација“ и одмах је здушно преузето у Подгорици ради манипулације и адмиралом и историјском истином. Несрећни Баровић јесте иза себе оставио две простопроширене реченице на папиру – личне природе, а од колега је тражио да га сахране на острву Вису, тада за официре Југословенске ратне морнарице симболу одбране Јадрана и слободе…

Пре него што је повукао ороз, адмирал је сат и четрдесет пет минута разговарао телефоном са супругом Радмилом и она је то записала у своју свеску. Јула ове године, када је Филип Вујановић посмртно одликовао адмирала Баровића, на предлог НВО „Грађанска алијанса“ и СУБНОР-а и Антифашиста Црне Горе, образложен цитатима из „Слободне Далмације“, супруга Радмила орден за храброст није хтела да прихвати.

Извор „Новости“, високи официр ЈНА у пензији, огорчен је што се злоупотребом имена покојног адмирала прекраја и савремена историја Црне Горе. Он је у рукама држао спорно писмо и тврди да у две реченице аутентичног писма покојног адмирала не стоји да је агресија ЈНА на Хрватску за њега била чин противан части Црногорца и да неће да се бори да би уништио људе и народ који му ништа зло нису учинили, како се данас наводи.

Није тачан ни наводни други разлог зашто је дигао руку на себе – да „не може да поднесе околности да не може ништа учинити да спаси часнике и морнаре у Пули од ангажирања против хрватског народа и прљавог рата“, како је пренела „Слободна Далмација“, и „да је дубоко противан ратним плановима генерала Вељка Кадијевића и генерала Благоја Аџића“.

Ови лажни наводи прво су се појавили крајем септембра 1991. у хрватској штампи, дакле у пуном јеку оружаног и пропагандног рата који је Хрватска водила против ЈНА. Потом су коришћени у образложењу „Монтенегрина“ који су још од 1996. златну рибицу „исконског црногорског чојства“ тражили у адмираловој крви. Оригинал писма је са Виса пребачен у Београд у архиву и нашем саговорнику није јасно зашто није показан када је његова злупотреба била у пуном замаху.

– Баровић је тражио да га сахранимо на Вису, што смо и учинили. Ипак, последњи брод којим је ЈРМ напустила Вис 1. јуна 1992. понео је и његово ексхумирано тело – каже наш извор.

Смрт високог официра ЈРМ од пре 25 година не престаје да дели Црну Гору. После ретуширања биографије часног официра страхују све његове колеге које су ратовале 1991-1995. а данас живе или долазе у државу под Ловћеном. Како кажу, судбине генерала Борислава Ђукића и капетана бојног брода Павла Пантића, који су ухапшени и ове године изручени Хрватској, не слуте на добро.

– Став црногорске званичне политике данас је да је „једини метак испаљен у овом рату на који Црна Гора може бити поносна“ онај хитац адмирала Владимира Баровића којим је он себи на Вису прекратио живот – наставља саговорник „Новости“. – Једно је сигурно, адмирал Владимир Баровић је био частан човек и официр ЈНА!

Ђорђе Пражић, капетан бојног брода у пензији, каже за „Новости“:

– Читао сам наводно писмо покојног адмирала док сам био у окружењу ЗНГ у касарни у Дивуљама 1991. Поразно је деловало на наш морал.

Адмирал Баровић на служби у Пули био је од јула до септембра 1991. Како се сећа адмирал Бошко Антић, тачно је да је водио разговоре о напуштању људства и технике Војнопоморског сектора са градоначелником Пуле, али није био тај који је, како се тврди данас у Црној Гори и Хрватској, „без иједног инцидента иселио огроман Пулски гарнизон“. То је учињено доста касније под командом адмирала Душана Ракића, који је заменио Баровића у септембру исте године. Баровић је био опозван са дужности команданта Војнопоморске области Пула јер је топове обалске артиљерије уништио тако што их је гурнуо у море. То се Београду није допало и наређено је вађење оруђа из мора. Топови су извађени, а Баровић је позван на „рибање“ у Београд.

Како се сећају његови пријатељи, осећао се осрамоћено. Адмиралу Ракићу, који је дошао да га замени, поверио се да размишља о суициду…

– Срео сам Баровића у Генералштабу, два дана пре његове смрти, одмах после састанка код начелника Благоја Аџића, и деловао је прилично резигнирано – сведочи Антић. – Знало се зашто је критикован код начелника Генералштаба и то му је очигледно тешко пало, мада га је Аџић буквално унапредио после тог састанка – поставио га је на дужност начелника штаба Команде војнопоморске области на Вису. То је позиција која припада чину вицеадмирала. Аџић не би унапредио официра у чију оданост је сумњао, али је познато и да Аџић није био превише тактичан у комуникацији.

ПОКУШАНО И СА ЂУРОВИЋЕМ

Ове године покушано је са фалсификовањем смрти и другог црногорског адмирала – Крсте Ђуровића, који је погинуо у хеликоптеру почетком октобра 1991. у близини Дубровника. И за њега су у црногорским новинама тврдили да је убијен па убачен у хеликоптер. Срећом, преживели у удесу још су живи. И то демантују.

ПОЛИТИЧКИ НЕКОРЕКТНА САМОУБИСТВА

– Бројна самоубиства припадника РМ и чланова њихових породица данас су „политички некоректна“ – сведочи капетан бојног брода Ђорђе Пражић. – Јавност треба да зна, рецимо, за смрт дванаестогодишње Иване Јовановић, ћерке мајора ЈНА. Отац је са својом јединицом у Дивуљама био у окружењу, а мајка је дете из Сплита одвела у Крижевце. И тамо је девојчица сваког дана слушала како јој је тата злочинац, па се децембра 1991. убила из пиштоља. Отац није могао да дође на сахрану.

Породица покојног капетана фрегате Данила Зјачића, који је страдао у Каштел Сућурцу у септембру 1991, а умро у Лори јер Хрвати нису хтели да му пруже помоћ у болници, покушала је да настави живот у Сплиту. Како наводи наш саговорник, малтретирали су их тамошња полиција и комшије, док син Витомир није одлучио да се баци са терасе осмог спрата.

На сличан начин страдао је капетан бојног брода Новак Ковинић, који се убио у Сплиту у Команди ВПО. Претходно је чуо од супруге да му је син тешко претучен на улици, а испричала му је и да су јој „зенге“ изгазиле ампуле инсулина које му је понела у окружење будући да је био дијабетичар. Убио се да њих не би малтретирали.

Izvor: novosti.rs

Oznake: admiral Vlade Barović, D. Vujičić, lažno oproštajno pismo, milogorci