Прочитај ми чланакГде је Црна Гора након Никшића?! Власт се и даље ваља по улици. Влада још не влада, а ДПС и даље не одустаје. Од погрешног курса. Битка за Никшић је завршена и Црна Гора је преживела.
У ноћи након Конгреса, док је егзалтирано славио останак ДПС-а на погрешном курсу, новоизабрани потпредседник странке Иван Вуковић је послао поруку како ће убрзо Црну Гору вратити на прави курс: „А сада на посао, да одбранимо Никшић и вратимо Црну Гору на прави курс“. И опет ништа. Други пут у последњих пола године!
Страх од повратка Црне Горе на „прави курс“ који је поделио земљу, обесмислио дијалог, спалио финансије, очерупао ресурсе, удаљио од Европе, мотивисао је гласаче у Никшићу да изађу и понове своје опредељење исказано 30. августа прошле године. Никшић, родни град доживотног председника ДПС и родни град родоначелника црногорског подземља, још једном је послао поруку ДПС-у да од повратка на прави курс који је у ствари погрешан (али Шеф никако то да види) – нема ништа. Ако су некадашњи вечити губитници у Никшићу у само пола године оставили ДПС „у мале“, тријумфујући са преко 10 процената разлике, онда је слаба утеха куражење ружичастог портпарола Николића одбрањеним рејтингом странке, уз најаву борбе која са оваквим резултатима тек почиње! Јер ако је ДПС изгубио у свом најјачем упоришту и уз ангажовање комплетних ресурса, који би му на неким изборима пре две или три године донели и двотрећинску а не само натполовичну победу, онда само дотрајали лидер и његов портпарол марионета могу у изборним резултатима видети победу и најаву повратка „на прави курс“.
Међутим, ДПС је резултатом у Никшићу показао да има значајну снагу да држи Црну Гору на погрешном курсу. Формирање листе на коју је под мотом антифашизма ушао ПКС, где су се приликом предаје листе певале песме колаборанту Поповићу, или где је у финалу кампање лидер ДПС-а, са позиције председника државе, жигосао издајнике “од Андрије Радовића до Андрије Мандића”, сви ови као и бројни други детаљи, пре свих њихова тужна пропаганда, говоре да је жеља ДПС-а да остане на погрешном курсу, а самим тим да значајан потенцијал друштва држи на том погрешном колосеку. Наставак политике која је након три деценије скинула ДПС са трона, логично, не може вратити ову партију на власт, колико год се њен први човек и млађани саборци трудили да нас убеде како су на правом курсу.
А сада на посао, да одбранимо Црну Гору и да је вратимо на прави курс – ако у ДПС-у заиста има неко ко искрено и трезвено размишља на ту тему, онда би једини прави пут видео у раскиду са политиком која је довела у питање црногорски антифашизам, поделила православни део становништва третирајући једну његову половину као издајнике и сводећи дијалог у друштву на меркање преко нишана.
А сада на посао, да одбранимо Црну Гору и да је вратимо на прави курс – ако у ДПС-у има неко ко искрено и трезвено размишља на ту тему онда треба да се прво запита ко је одговоран за политику која је пре 10 година увела у „наш свет“ Александра Вучића као највећег пријатеља Црне Горе, стављајући му на располагање скоро читав медијски простор кроз његове људе, спин докторе, издаваче, тајкуне, да би пост фестум, тек средином прошле године тај исти ДПС почео да нам објашњава како смо изложени пропагандној тортури Београда и мешању у наше унутрашње ствари. Тај процес је почео још 2012. доласком СНС-а на власт, али ДПС није осећао последице јер је батина пуцала по леђима критичара режима и опозиције.
Велики српски вожд Вучић је само чекао тренутак када ће се стећи услови да Пинк, Прву, Курир, Информер и остатак организоване пропагандне групе, врати на фабричко подешавање. И да их са бруталне кампање за ДПС и Мила, пребаци на ништа мањи супорт Миловим „крвницима“. Још лакше је Александру од (Велике) Србије било да партнерство са Ђукановићем замени господарским односом са марионетама из ДФ-а. Као што је 2016. одржао Мила на власти контроверзним „државним ударом“, тако га је у августу 2020. погурао с трона, користећи снагу литија и фрустрацију грађана од сваковрсне неправде и неједнакости.
Све што се, међутим, дешавало након августовских избора, гурало је српског вожда у све већи криминал који није везан за било какав тендер, плантажу марихуане, још мање атентат, већ за просту чињеницу која се у међународном праву зове – мешање у унутрашње ствари друге државе. Вучић је, као и сваки аутократа, самољубив и амбициозан. Написао сам већ након што је испраћен из Подгорице без последњег поздрава „пријатељу“ Амфилохију – он никад не заборавља и никад не одустаје. И већ сутрадан је кренуо у покоравање Црне Горе, примењујући рецепт са Косова и из Републике Српске. Нашао је за почетак марионете попут оног Ракића из Митровице, Додика или Станивуковића из Бањалуке. Онда је наложио пропагандној батини да вишегодишњу промоцију Црногорске православне цркве, НАТО-а, Запада и ЕУ интеграција, у чему су предњачиле Ђукановићеве испоставе Пинка, Прве, Информера, замене вредностима „српског света“, па су преко ноћи са поменутих платформи почеле да се указују разне утваре националистичког и ултрадесничарског Београда за које смо мислили да их је прогутао мрак 90-их.
На све то, за потребе никшићких избора, АВ је убризгао финансијску у логистичку ињекцију која му већ десетак година свуда доноси апсолутне победе не само натполовичном, већ и двотрећинском већином. Уз све то, наруку му је ишла неучинковитост нове Кривокапићеве Владе из које је извукао ДФ марионете, као и избор новог патријарха, где је промовисан његов лични фаворит а опозициона струја у Синоду потучена до колена. Тако је отпао и Јоаникије чиме је отупљен његов „индепендистички“ став о неопходној аутономности СПЦ у односу на политички врх Србије. Отуд му није било тешко да након свих увреда и понижења у кампањи за НК изборе прими на канабе помахниталог Медојевића, што је касније покушао да анулира сусретом са Кривокапићем и Бечићем. Још чуднији је био Јоаникијев деманти ктитора Даке тако што се и он, попут Давидовића, упустио у расветљавање атентата на бази претпоставки и субјективног осећаја а не озбиљних и јасних доказа. Остао је утисак да је то био изнуђен а не својевољни потез једног владике који се нада избору за будућег митрополита.
Све је педантни и послу посвећени Вучић посложио тако да његова листа ЗБНК тријумфује 14. марта, али се то ипак није десило. Уместо апсолутне победе и тријумфа који је више пута у кампањи најављивао њен папирнати вођа Андрија Мандић или пројектованих 30 процената самог АВ који би направили разлику од минимум 10 одсто у односу на Бечићеву листу коју је стидљиво подржао и премијер – десио се дебакл. Што се најбоље видело и у прераном и исфорсираном обраћању Мандића у изборној ноћи којим је бучно прогласио наводну победу и угасио светло.
А испало је – Мило изгубио власт, а Вучић изборе. Није помогао ни патријарх Порфирије који је ничим изазван дан пред шутњу примио председникове марионете, показујући на тај начин да ће и он бити ништа мање на услузи шефу државе него његов претходник Иринеј. Овај пораз Вучићу долази у невреме, јер за најдаље годину следе београдски, национални и председнички избори у Србији, тако да АВ није морао да трчи са Никшићем и попије нокаут који ће његови опоненти у Београду сада моћи да експлоатишу за своје циљеве. Вучић је много изгубио са Никшићем јер се у очима међународне заједнице показао као реметилачки фактор, никшићка епизода је закуцала ексер у сандук његовог пројекта „мини Шенгена“ па је тешко веровати да ће црногорска власт, након овог искуства, доживети тај пројекат као добронамеран а не империјални. Али, све је то Вучићев проблем, пустимо њему да се са њим носи.
Где је Црна Гора након Никшића?! Што би рекао мејор Иво, на правом курсу али не и у најбољем стању. Власт се и даље ваља по улици. Влада још не влада, а ДПС и даље не одустаје. Од погрешног курса. Битка за Никшић је завршена и Црна Гора је преживела. Такав закључак имплицира и следећи – ДФ нема легитимитет да добије градоначелника јер је преко 80 одсто грађана гласало да Никшић није Зубин Поток и да први човек града не може доћи са листе која је била експозитура суседне државе. Чак и ако се рачунају само бројке – листа МНН, Ура и Дака имају 12 места, једно више од Вучићеве. Тога морају бити свесни сви актери приче око састављања нове власти, посебно Бечић и Кривокапић.
Друго, ако премијер жели да остане у политици дуже од годину дана, коначно треба да изађе из илегале и формира партију. Уколико је најбољу шансу за такав неминовни потез пропустио у септембру, сада је последњи, а не прави моменат. Пре избора у Херцег Новом.
И треће, Влада се доста учила, у наредних 100 дана сви сегменти власти морају да делују много ефикасније, брже и енергичније како би се искористила подршка ЕУ и САД. Али и већинско расположење грађана Црне Горе који упркос свему овој Влади још увек држе палчеве и дају подршку да покаже како је озбиљна алтернатива три деценије непромењеном ДПС-у. Што пре Кривокапић и његов кабинет демонстрирају компетенцију и снагу, то ће и Ђукановићеве и Вучићеве лоше намере пре пасти у воду.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 15, 2021
