Pročitaj mi članakNorveška novinarka Lin Vik (Linn Wiik) objavila je da bi „voljela da umre od vakcine Astra Zeneke“ ako bi to značilo da drugi ljudi u Evropi ne bi bili suzdržani da je prime.
Вакцина Астра Зенеке привремено је повучена у многим земљама Европе усљед извјештаја о згрушњавању крви и смртним случајевима.
„Неки се морају жртвовати у рату против короне“, написала је Викова. „То је тако у свим ратовима. Овај пут можда ћу то бити ја.“
„Људи сваке године добијају згрушњавање крви и умиру од излива крви у мозак. Али чак и ако се испостави да Астра Зенека доводи до стварања угрушака и излива крви у мозак, уопште се не двоумим: ако ми је понуде, ипак ћу је примити.“
„Јер, извините што кажем тако директно: неко се мора жртвовати да би други били безбједни.“
Светислав Пушоњић: Научни поглед на свет као облик религиозности
Неки портали пренели су изјаву норвешке новинарке Лин Вик која је рекла како би „волела да умре од од вакцине Астра Зенека ако би то помогло у рату против короне“. Чак и не спорећи да „сви лекови имају нежељене ефекте“, али пошто су вакцине ипак „једини излаз из рова у рату против ковида“, Викова је у изјави за норвешку ТВ 2 закључила како „неко мора бити жртвован да би остали били безбедни“.
Колико год ова бизарност, само једна у низу сличних током протеклог периода, деловала апсурдно и неразумљиво, она то у својој најдубљој основи и није. Све што се месецима уназад форсира као недодирљивост „струке“ и „науке“, на врхунцу процеса који се још од хуманизма и ренесансе постепено артикулише као „научни поглед на свет“, попримило је облик врло страсне и фанатичне религиозности. Као што су искрени хришћани (али из других побуда) спремни да положе главу за веру ако дође стани-пани, као што су то на свој изопачени начин спремни и припадници ислама, видимо да су на то ништа мање спремни и следбеници „научног погледа на свет“ у које спада већински планетарни живаљ.
При свему треба разликовати појам „науке“ од „научног погледа на свет“. Наука је област људског духа која се бави описивањем материјалног света и проучавањем његових законитости на бази рационалних и логичких увида. Она као таква не мора доћи у колизију са другим сферама људског духа које се ослањају на натчулно и надрационално, као што су уметност, философија, религија, што потврђује и чињеница да су многи међу највећим људима науке, ако не и већина њих, били изузетно побожни људи (Исак Њутн, Кеплер, Паскал и други). Штавише, многи научници и проналазачи долазили су до епохалних открића више у некој врсти божанског надахнућа него логичком дедукцијом, чему је Тесла рецимо најочигледнији пример.
За разлику од науке у чистом значењу тог појма, „научни поглед на свет“ се све више испоставља као специфичан облик религиозности који тежи да на бази научних принципа и научних достигнућа (слободно се може рећи њиховом злоупотребом) живот и свет обухвати у тоталности. Он се не ограничава само на сферу материјалног, већ тежи да узурпира и сферу натчулног и духовног, чинећи све што може да одатле протера религију (хришћанску пре свега) коју доживљава као свог највећег конкурента и себе наметне као једино мериторног за тумачење апсолутно свих докучених и недокучених тајни постојања. Отуда рецимо у америчким филмовима прекомерна опсесија космосом, ванземаљцима, међугалактичким одисејама свемирских бродова, колонизовањем других планета, „блиским сусретом“ са тајанственим „ентитетима“ који су „на вишем ступњу интелигенције од нас људи“ и од којих смо можда „постали“ када су у неко пра-пра-доба „посетили земљу“ итд. итд. Све то нису само пука филмска маштанија већ нешто што „научни поглед на свет“ и путем филма настоји да наметне као ново „вјерују“ заблуделим и дезорјентисаним светским масама, што је у исто време надомештај за празнину насталу удаљавањем од религије и теоцентричног погледа на свет. Космички бескрај уместо бескраја Царства Небеског, „ванземаљци“ и „ентитети“ уместо Бога и анђела. „Трансхуманизам“ као „нова фаза у еволуцији“, ступање на „виши и савршенији степен постојања“ кроз јединство човека и машине, уместо откривања и васкрсавања Божијег лика у себи и другима.
Но колико год тај надомештај деловао у бити јадно и комично, он због своје заводљиве и наметљиве појаве показује снагу дубоке и искрене вере. Она не дозвољава да се научна открића (међу њима и вакцина) третирају као плод несавршеног људског ума (колико год генијалног ипак људског), подложна критици и провери, већ сакраменти којима се приступа са побожним страхом зато што их је изнедрила свемогућа „наука“ у коју се не сумња. Сакраменти којима ваља жртвовати и живот ако треба, као што је спремна да чини и поменута новинарка.
Али не само она, него и све већи број вакцинисаних који ових дана пуне болнице широм Србије, убеђени да им није наудила вакцина него „нови сој короне“. Немало их је у тој заблуди и отишло са овог света, ни не помисливши пре тога да посумњају у вакцину као узрочника свог нагло погоршаног стања, јер се у сакрамент не дира чак ни кад се смрти гледа у лице. Такорећи су се добровољно жртвовали за своју веру. То чине и они са озбиљним тегобама након ревакцине који се по друштвеним мрежама упорно чуде шта им то упркос вакцинацији „и даље ради корона“. Значи, не дирај у вакцину чак ни ако све наводи на закључак да нас баш она убија, јер то приличи „примитивним теоретичарима завере“, нипошто такозваним „образованима“ (верницима „научног погледа на свет“).
Давно је проречено да ће у Последњим Временима бити много вера, од којих ће само једна бити права, а међу многе вере свакако спада и „научни поглед на свет“. Вакцинација што даље одмиче све више пуни болнице, иако би требало да је обрнуто, а то би ономе „ко има очи да види и уши да чује“ морало да говори да ли је вера којом се руководи лажна или права. У нешто се очигледно веровати мора, а ко шта изабере за „праву веру“, по њој ће му и бити, као што верницима „научног погледа на свет“ ових дана и бива. Посебан је проблем што њихова вера понајвише показује одлике радикалног ислама, како подстицањем преко медија на саможртвовање путем вакцинације, тако и хушкањем на предстојећи медицински џихад против „неверника“ у виду „антиваксера“ и „коронаскептика“, који се подводи под називом „рат против короне“. У тако успостављеној „новој нормалности“ случај норвешке новинарке би ваљда требало да представља светли пример „страдања за веру“.
