Pročitaj mi članak

MANJE POZNATI KARAĐORĐEVI NASLEDNICI: Aleksije i Božidar

0

Sinovi Karađorđevog unuka Đorđa ostali su u potpunoj senci – proveli su život u Parizu, Aleksije kao monden, a Božidar kao boem.

6

Сара Карађорђевић

Синови Карађорђевог унука Ђорђа остали су у потпуној сенци – провели су живот у Паризу, Алексије као монден, а Божидар као боем.

Пред крунисање, објављено је да Петар Карађорђевић има троје деце, брата и синовца. Али, неколицина Карађорђевића била су прескочена и искључена из родослова краљевског дома. То су била два близанца из Арсеновог брака са кнегињом Демидов.

Њихов изостанак био је разумљив – Арсен их није признао за своје (један од њих ће у Паризу поставити своју претензију на престо Карађорђевића). А били су прескочени кнежеви Алексије и Божидар – иако њима, као представницима најстарије и „најлегитимније“ гране породице, нико није могао да оспори како су по крви „најчистији“ Карађорђевићи.

Сара Карађорђевић свакако спада у ред најзанимљивијих и најнесрећнијих жена које је избацила Србија у деветнаестом веку. Њен отац, Капетан Миша Анастастијевић, био је најбогатији Србин прошлог века, можда богатији и од самог кнеза Милоша. Она је била најмлађа Капетан-Мишина кћи. Била је смеђа, зеленкастих очију, вижљаста и врло несташна.

Јахала је као катана, добро владала пушком у лову, ванредно лако играла, свирала на клавиру и виолини, говорила француски и немачки. Носила је мираз са 200 000 форинти годишње ренте. Била је очева мезимица, и он је желео да је уда за неког румунског кнеза. Било је и других страних просилаца, али се она удала за Србина.

Карађорђе је имао два сина: старијег, Алексија (који је био руски официр), и млађег Александра (који је као кнез владао Србијом од 1842. до 1858). Алексије је био ожењен ћерком славног женевског лекара и руског племића Тронхина (Троншена). Она му је родила сина Ђорђа и ускоро умрла, а убрзо је умро и он. То дете, Ђорђе Карађорђевић, било је васпитавано у Русији и постало је руски официр.

Како је тај Ђорђе био син старијег Карађорђевог сина, Капетан Миша је решио да њему да своју Сарку, па да онда свргне кнеза Александра и за кнеза постави свога зета, како би му кћи постала кнегиња Србије. Потрошио је 100 000 дуката на агитацију да то спроведе у дело, а сазидао је за њих двор, који је доцније поклонио београдском Универзитету и који и данас постоји као спомен на ту промашену комбинацију, којом је Капетан Миша и нехотице помогао да се 1858. године у Србију врате Обреновићи.

За време револуције 1848. године, Сару је из Париза, где је била на васпитавању, довео у Србију њен зет Мариновић. После тога се бавила спортом, читањем и музиком, окружена удварачима из румунског бојарског друштва, мучећи своје каваљере кокетеријом сваке врсте. Али од часа кад се удала за Ђорђа Карађорђевића постала је веома озбиљна жена, која се страсно бавила само политиком, тако да јој је то остала главна пасија готово осамдесет година.

Најстарији Карађорђев син служио је као руски официр, под именом Алексеј Черни, и био познат по лепоти и по „галантним“, официрским скандалима“. Никад није пожелео да се врати у Србију. У Србију се враћа његов син, Ђорђе. Капетан Миша Анастасијевић удаје за њега своју Сару, покушава да им обезбеди престо, па кад то не успе, поклања народу чувено „Капетан Мишино здање“ (данас Ректорат Београдског универзитета) зидано да буде двор Ђорђу и Сари.

Ђорђе умире у изгнанству, а Париз памти салон госпође Саре. И два Карађорђева праунука, Алексија и Божидара. Алексије је спас од беспарице потражио у браку са једном богатом Американком, „принцезом Дарјом“: он њој титулу, она њему паре. И кад је умро, од грипа, остао је само један потомак најстарије гране Карађорђевића – Божидар, уметник, ретко талентован музичар и сјајан акварелиста, златар и декоратер („принц-радник“), али, пре свега авантуриста и – декадент.

Живела је све до Другог светског рата, доживљавајући разне промене и личне несреће. Прво јој је умро муж, кога је волела, а затим кћи, коју је обожавала. Остала су јој два сина – Алексије и Божидар.

Кућа крај Булоњске шуме

После тога се настанила у Паризу, где је купила кућу у близини Булоњске шуме, отворила салон и у њему примала све српске и руске опозиционаре, живо радећи на обарању Обреновића, у тежњи да свог старијег сина, Алексија, прогласи, за „претендента“ и да га доведе на српски престо! (Неки зато сматрају да је Алфонс Доде у свом роману Краљеви у изгнанству позајмио неке „цртице“ из живота Саре Карађорђевић, али то је неизвесно).

Међутим, синови јој нису били ни борбени ни затровани политиком као она! Алексије је био „монден“, који је потрошио велики део материног богатства, а Божидар боем и уметник. Под утицајем Лотија, он је примио извесне поруке, које су га доцније категорисале као чудака. (Он је још као малолетан побегао с Лотијем од мајке, што је био скандал своје врсте).

Затим се бавио музиком (био је пријатељ Брукнеров!), писао уметничке критике и, на француском, написао занимљив путопис о Индији, радио разне уметничке занате као цизелер и аранжер накита, дружио се с апашима и сумњивим светом. Тако је живео до смрти. Жак Фино је унеколико описао његов музички и особењачки живот.

Што се тиче Алексија, он је такође имао своје успоне и падове, своје „светле тренутке“ и своје часове тешке депресије – кад би изгубио новац на тркама, за карташким столом или у друштву жена из „Мулен ружа“.

Оштар језик једне „Карађорђуше“

Мати и он налазили су се у вечитом рату, а врхунац тог сукоба био је 29. маја 1903, кад је нестало Обреновића, а он дао штампи изјаву да не претендује на српски престо. Тада му је кнегиња Сара опалила шамар пред гомилом новинара, тако да му је одлетео монокл и сви се разбежали. Она је праскала вичући:

„Зар ја од 1857. године, готово педесет година, трошим и црно испод ноката да ти обезбедим твоја легитимна права, а ти одбијаш као да се то тиче само тебе, а не и мене? Зар сам ја родила тог изрода и слабића? Зар сам се ја зато тридесет година борила с краљем Миланом?“

Заиста, нико краљу Милану није правио толико пакости као кнегиња Сара, која је оговарала и краљицу Наталију и њега и његове родитеље, а нарочито његову мајку (која је умрла на порођају кад је он већ био ожењен, доневши на свет ванбрачно дете, које се после звало Рудолф Катарџи).

Осим тога, Сара се једном, осамдесетих година, појавила чак у Београду иако су сви Карађорђевићи после погибије кнеза Михаила (29. маја 1868) били занавек протерани из земље. Она је дошла да посети своју мајку, која је имала кућу на месту где је сада Коларчева задужбина. Чим се чуло за њен долазак, жандармерија је окружила ту кућу и запосела трг. Сара се није дала збунити: претила је да ће се бранити с оружјем у руци! Сиктала је поруге на рачун краља Милана, говорећи:

Разговарала је са кнезом Милошем, срела Његоша у Бечу, свађала се с Вуком Караџићем јер је била против његових реформи, играла валцер са Кнезом Михаилом, слушала Виктора Игоа, знала се са Наполеоном Трећим, у салон су јој долазили Алфонс Доде, Анатол Франс и Пјер Лоти. Нико није толико оговарао исплеткарио против Краља Милана, и краљице Наталије као она.

Читав живот и огромне иметке трошила је да врати Карађорђевиће на престо – прво супруга Ђорђа, затим сина Алексија, кога је, пред новинарима ошамарила тако да му је монокл одлетео, кад је несрећник изјавио да нема претензија на српски престо. Сара Карађорђевић била је велика дама, оштрог језика, неумерене амбиције – ипак, сахрањена је у Паризу, на гробљу Перла Шез, у заједничкој, сиротињској гробници.

„Ако се син авантуристкиње боји за свој престо од мене, једне жене, онда нека зна да ће имати европски скандал ако само покуша да ме силом протера. Ја ћу сутра и сама отићи из Београда, јер ми није у плану нити у намери да овде останем! Дошла сам само да обиђем своју болесну мајку, јер је волим. Краљ Милан, који не воли своју мајку, не разуме шта је то мати и шта је то детињска љубав према доброј мајци! Али ја ћу га већ научити памети! Показаћу му да изнад њега и мене постоји европско јавно мненије и другачије морално правленије него у Србији, где он жари и пали…“

И краљ Милан је попустио; Сара није била протерана, него је сама отишла из Београда! (Овде морамо напоменути да Сара Карађорђевић никада није потпуно усвојила Вукову језичку реформу, него је говорила све до смрти предвуковским књижевним наречјем, што није ни чудо: она је била личност из прве половине деветнаестог столећа и није могла да се мења).

Смела, груба, ратоборна, имала је страшан језик и није бирала речи. Увређена и озлојеђена животом, она је избацивала своје отровне опаске и духовите, презриве и опаке речи, па су људи бежали од ње.

У заједничкој гробници

За време заразе шпанског грипа 1918. године умро јој је син Алексије. Пре тога, он се био оженио једном богатом Американком, која му је платила дугове под условом да усвоји њену кћер и да јој да своје име и титулу, како би се могла боље удати! Ово је само повећало раздор између сина и мајке, која није хтела да види ни ту снаху (принцезу Дарју“) ни њену кћер.

Кукајући и бацајући клетве на све стране, кнегиња Сара је тада личила на неку шекспировску личност, утолико пре што је у деведесетој години живота била оштроумна и покретна, и што се никако није повлачила из живота! Живела је да се свети, да напада, да псује и да грди, износећи појединости из своје меморије која је сезала до у времена из 1848. а и раније!

Памћење је није остављало, а њени судови о људима и женама били су увек бритки и страшни. Најзад, зар она није разговарала још с кнезом Милошем, сретала Његоша у Бечу, свађала се с Вуком Караџићем, препирала с „Маторим Гарашанином“, играла валцер с кнезом Михаилом, знала царицу Евгенију и Наполеона III, видела својим очима и чула својим ушима Виктора Игоа и познавала безброј давних чувених личности?

Њој се, ипак, мора признати да ни себи ни својој деци никад није допустила било какву везу са бечким кабинетом, који их је некада ловио, и да су њене оцене о нашим људима биле често тачне. Неки од њих су је и финансијски искористили, да би је обманули политички.

Пред своју смрт кнегиња Сара је била жртва једне велике преваре. Новац који је имала извукао јој је неки наш човек, кога је она двадесет година протежирала и увела у париско друштво. Као извршилац њеног тестамента, он је, вели се, купио за њу гробницу на ПерЛашезу у Паризу, али не на њено, него на своје име. Неколико дана после њене сахране продао је ту исту гробницу и овластио гробљанску урпаву да госпођу Сару баце у „општу раку“.

Карађорђевић треће класе

Око 1900. Обреновићи су били тако утврђени, а Карађорђевићи тако заборављени да свет није знао ни где су, ни кога све има од њих, нити шта раде по туђини. Али 1900. краљ Александар Обреновић оженио се Драгом Машин, а 1903. је нестало Обреновића. Тада је неки заједљиви обреновићевац рекао:

1„Карађорђевићи треба њој да пале свећу, иначе се никад не би вратили у Србију.“

Затим је објављено да нови краљ има троје деце, брата и синовца. Али је било још четири Карађорђевића који нису убрајани у родослов краљевског дома.

То су, пре свега, била два близанца, које је кнезу Арсену родила његова законита жена, кнегиња Демидов ди Сан Донато, а које он није признао. Један од њих је умро пре 1918. а други је скончао као руски емигрант негде око 1930. у Паризу.

Друга два Карађорђевића били су кнежеви „Алексије и Божидар, који су представљали „старију грану“ Вождовог потомства и којима нико није оспоравао легитимност. Они су били синови Ђорђа Карађорђевића и његове жене Саре, кћери Капетан – Мише Анастасијевића, чувене по богатству, духовитости и храбрости.

Ђорђе је био син старијег Вождовог сина Алексеја и грофице Тронхин, која је била из породице женевског лекара (и волтеријанца) доктора Тронхина.

Тај Алексеј, изгледа, није имао политичких претензија; он није желео да се враћа у Србију – умро је у Русији као руски официр Алексеј Черни, познат по лепоти и бравурама разних врста. Његовог малолетног сина Ђорђа његова баба, Вождовица, довела је у Србију завреме прве владе кнеза Михаила, а после њене смрти послат је у Русију и тамо постао руски официр, такође под именом Черни. Али 1858. Карађорђевићи су протерани, а враћени Обреновићи.

Сара и њен лепи муж Ђорђе живели су после тога у изгнанству час у Румунији, час у Феранцуској, где је, ваљда, тај млакоња и умро. Кнегиња Сара је онда узела политичку судбину своје деце у своје руке. Она је желела да њен син Алексије (на слици десно) буде „претендент“. Међутим, њен првенац није био створен за историјску улогу. Драгутин Илић, који га је упознао у Букурешту деведесетих година прошлог века, описао га је као аристократу и мондена без будућности, и није се преварио.

Пошто је потрошио све што је имао, Алексије се 1912. оженио једном Американком да би јој дао титулу принцезе, и из тих разлога усинио и њену кћер из првог брака, теје тако уновчио себе и своје име. Он и његова кнегиња Дарја су се појављивали у Србији, где је она 1914 – 15. издржавала једну болницу за ратне рањенике (и написала једну књигу о нашем повлачењу кроз Албанију). Краљ Петар I је томе свом синовцу дао пуковнички чин и Карађорђеву звезду, само трећег реда, због чега је Владан Ђорђевић писао о њему као о „једином Карађорђевићу III класе“. Он је умро 1918. од грипа у Женеви.

Генијалан и декадентан

Много је занимљивији његов брат Божидар Карађорђевић (на слици лево), који је већ пре 1900. био једно европско име. Болешљив у младости, иако врло образован, богат, леп, елегантан и духовит, он је имао разне „комплексе“ и веома занимљив лични живот. Кад је породица због коцкарских и других дугова старијег брата дошла у материјалну кризу, Божидар је почео да живи од свога пера и дела својих руку, јер је био даровит сликар и човек који је неговао такозвану примењену уметност.

Сентименталан али скрупулозан, поносит али „декадент“, он је, како је о њему писао Жан Фино, водио многострук живот. Пошто је био и веома музикалан, он је био омиљен и приман свуда раширених руку, а поред тога имао је огромна знања из политике, књижевности, историје уметности и опште историје и био фини козер. Поред српског, говорио је француски, енглески, немачки, шпански, румунски, а, изгледа, и мађарски, јер је преводио Марва Јокаија на француски.

Музичар, новинар, глумац и златар

Није лако утврдити чињенице за биографију тога човека, за кога је речено да је био „генијалан али неорганизован“ и да су париска нервоза, разбијеност и забавност, као и словенска несталност и недоследност убили у њему великог уметника, а да су породичне и личне несреће ујаловиле његове основне животне силе. Брижљиво васпитан, али мажен од матере (која је жалила што није рођен као девојчица), он је растао у друштву руских и румунских аристократа и много путовао још као дете и младић.

2Његова мати је имала своју кућу у Паризу, у близини Булоњске шуме, и примала у њој разан свет; у њој се појављивао и Анатол Франс, за кога се каже да је неке Божидарове „црте“ употребио да ослика личност свога Пола Ванса из Црвеног крина.

Жозеф Кајо је био друг старијег брата Алексија, а Марија Башкирцев искрен пријатељ Божидаров, о чему сведоче њен дневник и њен портрет несрећног Божидара (сада у београдском Народном музеју). У раној младости, њега је Пјер Лоти „Завео“ (како је говорила његова мати) и одвукао га у ране настраности, тако да је временом постао нешто слично ономе лудоме Монтескјеу, чије су „психозе“ послужиле Прусту да их „раш-члањава“ у својим романима.

Почетком деведестих година, Божидар је живео у Бечу и студирао музику. Тада се дружио са виолинистом Лујом Реом и постао нераздвојан са Брукнером, за кога аустријски музиколог Дечеји тврди да није објављивао нека своја дела док их претходно више пута не „размотри“ са Божидаром и усвоји неке његове сугестије, а кад се зна шта у светској музици значи данас Брукнер, човек застаје збуњен пред овим исказом!

Божидар је имао и леп глас, и он је на разним поселима, пратећи сам себе на клавиру, певао арије Бизеа, Маснеа и Грига, а први у Европи лансирао Волфове композиције. Али, он је певао и наполитанске арије Чајковског, јер је познавао и ноћне локале Напуља, где је освањивао са морнарима и сумњивим женама, у чијем је друштву уживао као и Тулуз-Лотрек.

Божа још није био пунолетан кад га је диљем Европе, а нарочито у „извесним круговима“ прославио скандал: сентиментално се везавши за славног сликара Пјер Лотија, побегао је од куће да живи с њим. У Бечу је студирао музику, а поправљао и рецензирао Брункерова дела! Путовао је много, написао сјајан путопис из Индије. Под лажним именом прошао Црну Гору и Србију, а акварели са тог пута достигли су баснословне цене у европским салонима.

Као глумац, пратио је Сару Бернар на једној њеној турнеји. Писао музичку критику у „Фигароу“. Био кафански музичар у крчмама Напуља. Волео и златарство и био прави мајстор за израду луксузних предмета од коже. Био је у Србији, али га нису позвали да присуствује крунисању свог стрица. У париском „доњем свету“, где је остављао последњи франак у сумњивим крчмама, знале су га све „радне жене“. Познат је био под надимком „Ђурђевак“.

Та психолошка“искуства“ он је плаћао својим добрим гласом, али је ипак умео да се одржи у париском и европском свету. Био је сарадник париског „Фигароа“ и радио на Британској енциклопедији, написао је једну фину књигу о Индији (Лес нотес сур лес Индес), а оставио и низ расутих причица и есеја по енглеским и француским часописима, који би, да се скупе, од њега направили једног пристојног писца и занимљивог критичара.

Јер, он се разумевао не само у музику и сликарство него и у гоблене, порцелан, намештај, паркове, архитектуру, скулптуру, па чак и у позориште. Као аматер, он је на једној турнеји са Саром Бернар играо неку улогу у Расиновој Федри, а да би имао од чега да живи савесно је научио златарски занат, па је радио на злату и драгом камењу. Био је цењен и као уметнички књиговезац и мајстор за луксузне предмете у кожи, ал ије пласирао и своје „десне“ за тапете од хартије и свиле и таписерију.

Мало познат у Србији, он је дошао 1904. у Београд, али није одсео у двору, нити је на крунисању свога стрица био у званичном кортежу. Заједљиви Београђани су тада само нашли да тај принц има искрзане панталоне и нешто избледели сиви полуцилиндар, да изглеа као да је скинут с крста и да није за друштво.

Уосталом, он у Србији и није имао познаника, осим браће Свилокосић, од којих је Добривоје био дипломата (који је умро у Букурешту јануара 1935.), а Миша инжењер. Миша је био и Пашићев интимус, а познат је као човек ванредне интелигенције, социјалист од младости до смрти. Умро је у Паризу пре 1925. где је и живео и остао као последњи добротвор Оскара Вајлда, кога је помагао из чисте хуманости, ценећи његове списе.

Принц Божидар је под неким туђим именом долазио у Србију тајно и под Обреновићима а у Црног Гори је био 1894. када је обишао и Скадар, па преко Албаније дошао коњем у Призрен и о томе написао један кратак, али врло занимљив путопис у „Реви де Пари“.

Из Србије Божидар је донео у Париз неке аквареле из Тополе и Шумадије, који су отишли на јагму, као и његови слични акварели из Венеције и Алжира, Шведске и Бретање. Пријатељ са сликарима Ролом, Лепажом и Жилијеном, он је био и сам цењен каосликар, а Едуард Гунома је издао неке репродукције његових пејзажа. Као уметнички критичар, он је имао отворене ступце лондонског „Уметничког магазина“, а објављивао је своје чланке и у Америци.

Звали су га „Ђурђевак“

Премда су га жене обожавале (што тврди Чеда Мијатовић на основу разговора са једном леди која је волела Божидара), он није хтео да богатом женидбом изађе из беде. Штавише, зна се да се у Паризу често спуштао на „дно“, па спавао по грађевинама које се тек зидају, по азилима који скупљају пропале душе, и чак под мостовима, уз апаше и сасвим изгубљене жене, а волео и да води радознале странце кроз париска подземља, ћор-сокаке и разбојничке пећине.

Њега је знао сав Париз, па га је знао (и волео) и тај „доњи свет“: и као што је у Индији учио обраду метала, он је тако међу одбаченима овога света учио обраду људских душа; париске гризете су га из миља ословљавале са „ђурђевку мој“ и узимале му последњи франак, али богати пријатељи су му стављали на располагање своје виле у Швајцарској, своје јахте и своје екипаже. Опседнут разним демонима, принц Божидар је ипак оставио успомену једног доброг, моралног и милог човека. Можда зато није чудо што је умирући (1908, код фрањеваца у Версају) рекао:

„Ја сам био изнад класа, религија, нација и свих предрасуда раса и култура и зато сам се опредељивао за пријатељство по избору, а не по богатству и угледу, а Француску сам волео одмах после Србије.“

Париз га је ожалио више него Београд, где није било чак ни „дворске жалости“, ни парастоса, ни некролога – ничега!