Макронов покушај освете за афричко понижење

М. К. Бадракумар

06:40 18.03.2024.

Због тога што су антифранцуске снаге, уз помоћ Вагнера, дошле на власт у Малију, Нигеру, Буркини Фасо, Чаду и Централноафричкој Републици, Француска је одлучила да се Москви освети у Јерменији, Молдавији и Украјини

Још од понижавајућег пораза у Наполеоновим ратовима, Француска је заробљена у класи држава згњечених између великих сила. Након Другог светског рата, Француска је изашла на крај са овом невољом тако што је исковала европску осовину са Немачком.

Ухваћена у сличну ситуацију, Британија се адаптирала подређеној улози, прикључујући се глобалној америчкој моћи, али Француска се никада није одрекла свог похода за враћање славе светске силе. Ти радови су и даље у току.

Ужас унутар француског ума је разумљив у тренутку кад се пет векова западне доминације завршава. Такав положај осуђује Француску на дипломатију која је константно у стању обуздавања, уз изненадне епизоде асертивности.

Но, како би та асертивност била оријентисана ка резултатима, постоје одређени предуслови, попут профилисања група истомишљеника, вођства, сарадника, присталица и симпатизера, и – што је најважније – одрживости и логистике. У супротном, асертивност личи на епилептичне нападе, тј. на неизлечиво обољење нервног система.

Високи улози

Мирни дани француског председника Емануела Макрона у међународној дипломатији престали су са скорашњим распадом франко-немачке осовине у Европи, која датира још од Римског споразума из 1957. године. Како се Берлин оштро прешалтао на трансатлантизам у својој спољнополитичкој догми, габарит Француске у европским питањима је нестао.

Улози су високи поводом састанка помирења у петак, пошто Макрон путује у Берлин како би се састао са канцеларом Олафом Шолцом, који не само да га је одбио искључивањем могућности слања копнених снага европских земаља у рат у Украјини, него и ускраћивањем ракета „Таурус”, уз образложење да би то значило слање немачког особља у подршку Украјини, што просто „не долази у обзир док је он канцелар”, како је изјавио у среду пред Бундестагом.

Наравно, није нам циљ да блатимо Макронов завидни интелект, који се нпр. показао када је у интервјуу с краја 2019. године за Економист рекао да Европа стоји „на ивици провалије”, па мора да почне да размишља о себи стратешки, као о геополитичкој сили, иначе више „неће моћи да влада сопственом судбином”. Макронова оштроумна опсервација претходила је рату у Украјини читаве три годин

Према листу Мариен, који је интервјуисао неколико француских војника, војска наводно процењује да је рат у Украјини већ неповратно изгубљен. Мариен цитира више рангираног француског официра који подругљиво истиче: „Не смемо да направимо грешку сукобљавања са Русима, ми смо војска чирлидерсица”, па слање француских снага на украјински фронт једноставно „не би било разумно”. Један неименовани извор из Јелисејске палате тврди да је Макрон „хтео да пошаље снажну поруку милиметарски калибрираним речима”.

Уредница Мариена, Наташа Полони, написала је: „Не ради се више о Емануелу Макрону или његовом ставу мужевног малог лидера. Не ради се чак више ни о Француској или њеном слабљењу услед слепих и неодговорних елита. Ради се о томе хоћемо ли колективно да пристанемо да месечарски одемо у рат – рат за који нико не може да тврди да ће бити контролисан или обуздан. Питање је хоћемо ли пристати да шаљемо децу у смрт због тога што су САД инсистирале на успостављању база дуж руских граница”.

Ипак, остаје велико питање зашто Макрон ради све ово, па чак и покушава да смућка некакву „коалицију вољних” у Европи. Читава палета објашњења је могућа, почевши од отга да Макрон покушава да јефтино стекне политичке поене, мотивисан личним амбицијама и унутаревропском фракцијом са Берлином.

Али са друге стране, све до недавно, Макрон је био присталица дијалога са Москвом. Перцепција већине европских престоница – укључујући Москву – јесте да Макрон покушава да ескалира у Украјини тиме што, у гесту очигледне политичке манипулације, најављује размештање борбених снага Запада против Русије.

Геополитичка димензија

Геополитички закључак гласи да је Макрон, који је до јуче позивао на дијалог са Москвом и нудио да буде медијатор; и који је 2019. направио чувену декларацију „Велике Европе” и одржавао контакте са руским председником Владимиром Путином; и који је фебруара прошле године, говорећи о „сигурном поразу“ Русије у Украјини, позивао на избегавање „понижавања“ Москве; и који је изнова и изнова подвлачио своју посвећеност матрици дипломатије Шарла де Гола, за којег је познато да је Француској доделио улогу „моста између Истока и Запада”; да је тај Макрон сада прешао у други екстрем: у екстрем тврде евро-атлантске реторике.

Ова шокантна неконзистентност се једино може објаснити неповољним развојем догађаја у украјинској кризи, где перспектива руског пораза у рату више није у шпилу опција, него је замењена растућом вероватноћом мира који ће бити диктиран по руским условима. Другим речима, динамика моћи у Европи се драматично мења, што наравно утиче на Макронове амбиције „вође Европе”.

За то време, руско-француски односи такође су подвргнути жестоком надметању и ривалитету – па чак и конфронтацијама – у читавом низу области. За почетак, француски министар спољних послова Стефан Сежорне рекао је у интервјуу за Ле Паризиен овог јануара да би победа Русије у Украјини довела до тога да Москва контролише 30% светског извоза пшенице. За Париз, ово је питање одрживости једног од кључних сектора француске економије.

Француску пољопривреду карактерише историја чији почеци датирају из времена Гала, 2000 година пре Христа. Потребно је разумети да је Француска револуција из 1789. године – која је изменила сваки део француског друштвеног поретка и довела до укидања привилегија виших класа – такође била и пољопривредна револуција, омогућивши огромну прерасподелу земљишта. Довољно је рећи да је веза француског народа са својом пољопривредом веома јака.

Како ствари стоје, афричке државе мењају структуру свог извоза житарица услед техничке регулативе коју је ЕУ увела у склопу зелене агенде, па се француски фармери последично суочавају са растућим ценама, а сада, поврх тога, вреба и губитак удела у регионалном тржишту у корист Русије.

Русија у последње време прави и продоре у области извоза наоружања афричким земљама. У политичко-војном смислу, Русија је преотела Француској територију богату ресурсима у регији Сахела, која је некада била француски колонијални посед и игралиште. Истина је да се Француској просто враћа бумеранг неоколонијалних стратегија у Африци, али Париз више воли да окриви руску групу „Вагнер” (која је ушла да попуни вакуум у Сахелу) због тога што антифранцуске снаге долазе на власт у неколицини држава одједном: у Малију, Нигеру, Буркини Фасо, Чаду и Централноафричкој Републици.

Освета за Африку

По најбољим традицијама геополитике, Француска је почела да се свети по регионима осетљивим за руске интересе, тачније у Јерменији, Молдавији и Украјини – где је руско војно присуство на француском нишану. Не чуди што је Украјина стратешки највећи комад на којем Емануел Макрон жели да оствари веће француско присуство. На тај начин, Емануел Макрон покушава да наметне своје амбиције о вођству у Европи, попут навигатора спољне политике ЕУ у широком луку од афричког континента, преко Медитерана до Транскавказије и потенцијално све до Авганистана.

Све ово се одвија у историјском контексту неминовног сажимања САД у Европи, пошто се индо-пацифичка регија загрева, а ривалитет са Кином постаје општа обузимајућа страст Вашингтона. Поред тога, дуж Европе постаје интензиван осећај доминантности Русије, која прераста у војну и економску силу број један у стратешком простору од Ванкувера до Владивостока.

Данас је парадокс у томе што је некадашњи руски председник Дмитриј Медведев још 2008. године предлагао правно обавезујући паневропски безбедносни споразум, којим би се развила нова безбедносна архитектура у Европи, укључујући трансформацију постојећих и стварање нових институција и норми којим би безбедносни односи у Европи и ширем геополитичком простору од „Ванкувера до Владивостока” били уређени.

Авај, САД су тада подстакле Европљане да тзв. „Медведовљеву иницијативу” посматрају као замку за слабљење НАТО пакта, ОЕБС-а, ЕУ и других европских тела, па је одбачена једна дивна идеја која је могла да постхладноратовску еру чврсто укотви кроз обавезујућу безбедносну архитектуру.