Pročitaj mi članakProslavljeni italijanski neimar Aristotele Fioravanti je za uzor uzeo Uspenjski sabor iz Vladimira, ali moskovsku crkvu 1479. godine nije izgradio kao puku kopiju već kao renesansni hram u duhu ruske tradicije. U narednih pola milenijuma u njoj će biti krunisani svi ruski carevi.
Тачно на том месту током средњег века, недуго након оснивања Москве средином XII столећа од стране кнеза Јурија Долгоруког, налазило се гробље и дрвена црква која је 1327. године замењена грађевином од кречњака обликованом да личи на саборну цркву Успења Пресвете Богородице у граду Владимиру.
Двеста година доцније, црква је била у лошем стању па су московске архитекте Кривцов и Мушкин добили задатак да саграде нову.
Она се, међутим, урушила током постављања главне куполе, након чега је цар Иван ИИИ одлучио да се више не игра са домаћим стручњацима и да ангажује некога са стране. Тај неко је био прослављени италијански неимар из Болоње, Аристотеле Фиораванти.
Фиораванти је такође за узор узео Успењски сабор из Владимира у који је ишао да би добро простудирао ово здање. Међутим, московску цркву изградио је не као пуку копију (премда несумњиво личи) већ као ренесансни храм у духу руске традиције.
Храм је 1479. године посвећен Успењу Пресвете Богородице, а њених пет купола који симболишу Исуса Христа и четворицу јеванђелиста постали су шаблон за многе друге богомоље широм Русије.
Прво крунисање у московском Успењском сабору одиграло 1547. године са царем Иваном IV Грозним у главној улози, и сви руски цареви ће након тога бити окруњени у њој; наравно, од 1721. године биће то руски императори, у духу нове титуле коју је себи узео Петар Велики. Већина митрополита и патријараха у њој су сахрањени.
Временом је тако Успењски сабор у Кремљу постао мајка-црква руског православља, најважнији храм од свих њихових храмова.
То не значи да није страдала: преживела је два пожара у XVI и по један у XVII и XVIII веку, преживела је пљачку током пољске окупације Кремља 1612. године у склопу такозваних Смутних времена, а током Наполеоновог боравка у “Трећем Риму” служила је као коњушница.
Руси су на нашли начин да се освете због тих грехова према својој “мајчици” (углавном прекомерно), а крајем XIX и почетком XX столећа темељно су је обновили.
Бољшевици су је затворили, али то није спречило Стаљина да се сети Бога децембра 1941. године са Немцима на западним капијама Москве, па је у њој одржана литургија за спас Русије. Након рата је обнављана од стране Совјета три пута, а 1990. године враћена је РПЦ.
У ствари, ми не можемо да се одлучимо који је Успењски сабор лепши — овај у Москви о коме смо до сада причали, или онај у Владимиру који је послужио као узор за његову градњу.
Градњу тог владимирског средином XII столећа наложио је велики кнез Андреј Богољубски који је владао не из Кијева као што је до тада био обичај већ управо из Владимира; саграђена је за само две године, у периоду 1158-1160, а проширена је у периоду 1185-1189. године. Са површином од 1.178 квадратних метара наредних три-четири века била је највећа руска богомоља.
Многи је велики кнез Владимир-Суздаљски сахрањен у њеној крипти: ту, међу осталима, леже Андреј Богољубски и Свевлад III Велико Гнездо. Чак су и Монголи 1239. године били толико очарани њоме да је нису ни пипнули, иако је већи део Владимира страдао том приликом.
За крај, поменимо и то да је нико други до велики Андреј Рубљов, најзначајнији руски црквени сликар, поново осликао њену унутрашњост 1408. године, заједно са Данилом Чернијем.
И, која вам је лепша? Мајка-црква у Москви, или њен узор у Владимиру?
