Pročitaj mi članakPrvi deo teksta, finansijsku analizu koncerna ''Agrokor'' možete pročitati na sajtu, Nove Sprske Političke Misle, na sledećem linku.
Финансијска (не)одрживост „Агрокора’’– квалитативна и квантитативна анализа
Проблем за Србију ће настати оног тренутка када принудна управа „Агрокора” одлучи да прода акције које фирме из концерна имају у другим компанијама ван Хрватске или да ликвидност чува тако што ће новац пребацити оданде где га има. У овом случају, то ће бити из Србије. „Агрокор” је одавно престао да буде само хрватски проблем. Ивица Тодорић, власник „Агрокора”, више не држи судбину своје империје у рукама. За разлику од свих држава у региону, једино представници Србија тврде да у пословању “Агрокорових“ фирми у Србији нема проблема. То је потпуна лаж, а није ни прва нити последња изречена у низу историјских лажних изјава.
У тренутку када су банке и „Агрокор” потписали такозвани споразум, у којем су се обавезали да као кредитори неће покретати наплату својих потраживања под условом да се фирма уведе у процес реструктурирања под палицом консултаната које су банке ангажовале. Ради се, пре свега, о две највеће руске банке, ВТБ и Сбербанци, којима „Агрокор” дугује више од 1,7 милијарди евра. Још је познато да су дугови према кредиторима који имају тзв. ПИК обвезнице негде око 650 милиона евра, а то је позајница Дојч банке. То је, уосталом, био и задатак Антонија Алвареза из консултантске куће „Алварез и Марсал” и његовог тима, који ће заједно са стручњацима из „Дилојта и Макензија” радио на процесу реструктурирања гиганта у нокдауну.
Хиљаде људи угрожено је у Србији и врло је могуће да ће одређени проценат остати без посла. О томе би требало обавестити читаву јавност. „Агрокор” је у Србији власник „Фрикома”, „Дијаманта” из Зрењанина, „Кикиндског млина” а.д. и трговинског ланца у којем су малопродајни објекти и дистрибутивни центри „Идеа”, „Меркатор” и „Рода”. Све у свему, Тодорић у Србији запошљава више од 11.000 људи директно, док нико није прецизно утврдио тачан број радника и пољопривредника који раде за фирме које су у Србији добављачи компанијама под контролом „Агрокора”. Број се свакако мери десетинама хиљада. Тако „Меркатор С”, који је власник трговинских ланаца „Идеа”, „Рода” и „Меркатор”, запошљава близу 9.000 људи. Прошле године имали су промет од 1,2 милијарде евра и добит од три милиона евра на крају године. Власник ове фирме је пословни систем „Меркатор” д. д., чији је опет директни власник „Агрокор”.
„Дијамант” из Зрењанина запошљава близу 800 радника и прошле године је имао промет од приближно 110 милиона евра, уз укњижен губитак од три милиона евра. Власник 96,14 одсто акција „Дијаманта” а.д. је „Агрокор” из Загреба. „Кикиндски млин” а.д. је имао промет прошле године од 11 милиона евра и забележио је губитак до 150.000 евра. Власник му је „Дијамант” а.д. из Зрењанина. „Фриком” је у већинском власништву „Агрокорове” компаније „Ледо” из Хрватске и прошле године је имао 100 милиона евра промета и добит му је била 12 милиона евра. На први поглед, чини се да су „Агрокорове” фирме у Србији финансијске здраве. Међутим, с обзиром на то да су Алварез и његов тим већ наишли на праксу коју је Тодорић упражњавао, а то је да се неке позиције воде ванбилансно, у конкретној финанијској анализи у даљем делу текста ће се то и потврдити.
Да ли је “Агрокор“ – руска сатисфакција за ароганцију Загреба?
У кризи око Агрокора главну реч воде банке иза којих стоји руска држава. Искоришћава ли Кремљ ову ситуацију за своје политичке интересе како би поручила да није задовољна досадашњом политиком Загреба наспрам Москве? Негде око 1,7 милијарди евра дуга који има ‘’Агрокор’’ отпада само на Сбербанку. Чињеница да иза њих стоји руска држава поставља питање у којој мери у позадини стоје стратешки интереси Русије. Српска јавност једном мора да схвати да је до сада Руска Федерација на Балкану имала само економске интересе и да је више ништа није интересовало. Најбољи примери за то су НИС у Србији или рафинерије у Босанском Броду.
Руске фрустрације, можда?!
Русија остварује утицај у низу балканских земаља, од Србије, Македоније, Босне и Херцеговине – преко Републике Српске – па до Косова, где део одлука зависи од одлука у УН, у којој Москва има моћ вета. Русија користи чињеницу да Европска унија само прича о проширењу, а заправо не жели примити наведене земље. То отвара простор свима другима – Турској, Русији или САД-у. Ситуација с “Агрокором“ такође је корак према проширењу руске присутности. Иако Руси тврде да имају само економске интересе, из којих, дакле, “Агрокор“ не би излазио, мислим да имају и политичке.
Осим тога, знамо да је у њиховој спољној политици “Газпром“ врло моћно средство ширења политичке, сигурносне и стратешке моћи. То јесте свакако економија, али ту иду и односи међузависности које користе руској позицији у земљама енергетски везаним уз Русију. Треба споменути и да је Москва фрустрирана ограничењима које су балканске земље, следећи политику ЕУ-е, поставиле руском капиталу и због којих она трпи штету. Слично важи и за случај Јужног тока у Бугарској, а наредни проблем су санкције Европске уније према Русији. Осим тога, руски капитал је у земљама западног Балкана далеко слабији што је то капитал из западних земаља.
Лоши хрватско-руски односи- да ли је Кремљ дочекао својих пет минута?
Читаву причу око “Агрокора“ треба ставити и у контекст лоших хрватско-руских односа, који су дуго били замрзнути, за што је добрим делом одговоран Загреб. Из руске перспективе, проблеми су почели још у председничком мандату Стипе Месића. Он се залагао за пријатељске односе, али није успео уверити Иву Санадера да земљу економски отвори према Русији и Кини. Након Санадера ствари се заоштравају и долази до прекида сваке озбиљније сарадње. Потом је Хрватска почела спомињати ЛНГ терминал на Крку као алтернативу руској енергетској присутности у источној Европи. И коначно, премијер Андреј Пленковић је нуђењем помоћи Украјини у мирној реинтеграцији Донбаса и спомињањем Крима навукао отворену љутњу Москве. Загреб је и другим потезима демонстрирао игнорисање Русије.
И Руси имају интереса да „само” зараде
Ипак је могуће да се ради „само” о економији. Сбербанк и иначе постоји на тржишту Хрватске. Капитал ће отићи где год има интереса. То је економски дарвинизам. Ни италијански, немачки или аустријски банкари нису код нас дошли као хуманитарна помоћ, него да остварују своје интересе. Постоје ли овде ипак неки политички разлози? Тај сценарио ‚пије воду’, али ја то не знам и не могу коментарисати. Зашто и Руси не би имали интереса да, кредитирајући трговину, зараде?
Није нужно реч о политичком интересу. Какви год били позадински разлози, “Агрокором“ је досада управљао директор за реструктурирање Антонио Алварез. Он је на ту позицију дошао управо на жељу Сбербанке. Очигледно је да он није у потпуности уважавао ставове Руса, и тиме није успео да руски утицај буде већи. “Агрокор“ је, наиме, само половином хрватска компанија, а осталим делом њена се делатност прелила у напред споменуте државе.
Уколико би се нова управа водила искључиво економским критеријумима, као што то раде сви велики ланци, то значи робу са најјефтинијим ценама. Теоретски је могуће да на полицама “Конзума“ или “Идее“ не буде нити једног домаћег производа. Не кажем да ће се то догодити, само да је то могући сценарио.
Међутим, нас у Србији, треба да интересује коме ће бити продата имовина од наведених фирми “Агрокора“? У следећем тексту, бавићемо се ‘’Леx Агоркором’’- законом каквог нема нигде у свету, али и пословању фирми у Србији на основу доступних и последњих финансијских извештаја.
