Прочитај ми чланак
Киднаповања Срба на Космету и даље су ван домашаја правде: о томе више не прича ни јавни тужилац за ратне злочине Србије, упозорава председник Удружења киднапованих, несталих и убијених Срба из Ораховца Негован Маврић.
У октобру 1999. године киднапован је Негованов брат Млађан Маврић на очиглед бивших комшија Албанаца у центру Ораховца, двадесетак метара од пункта КФОР-а.
Срби су тада поверовали да доласком КФОР-а и УНМИК полиције на Космету долази и смиривање ситуације, али су се преварили – те јесени је само са подручја Ораховца киднаповано и у непознатом правцу одведено четрдесетак Срба.
У Ораховцу нема породице која није у црно завијена.
Покушавали су Срби из Ораховца да упозорењима и молбама УНМИК-у и КФОР-у скрену пажњу да нису безбедни, да прети расељавање и да ће, уколико се настави са затирањем трагова, правда и истина остати заувек обавијене велом тајне.
– Тражили смо да део моћи искористе у одбрани Срба и проналажењу злочинаца, али, уместо тога, видели смо саглашавање странаца са злочинцима и њиховим наредбодавцима, којима је мета био сваки виђенији Србин, каже Маврић за Срну и прецизира:
– Био је дозвољен лов на Србе. То је истина са којом ће се кад тад суочити, ако ни пред ким другим – оно пред Богом, припадници УНМИК-а и КФОР-а.
Трећег децембра 1999. године пред патролом КФОР-а киднапована су тројица Срба. Један је успео да побегне. Имена остале двојице су на списку у црно завијених српских породица.
– Небојша Павловић и Млађан Маниташевић нису убијени већ измасакрирани, сведочи Маврић.
Љубиша Маниташевић успео је да побегне, али је и он, као и породице осталих страдалника, морао да бекством из Велике Хоче спашава своју и главе осталих укућана.
Маврић подсећа да су још у јуну 1998. године два српска села збрисана са географске карте у нападима Албанаца.
– У Ретимљу и Оптеруши злочинци су из српских домова одвели све што није било женског рода и дечјег узраста. Није одведен само један старац. На лицу места убијен је Анђелко Костић. Одведено је 14 Костића и двојица Николића. Међу њима и Немања Божанић, који је имао само 15 година. Злочинци, комшије које су Срби хранили, претворили су се у звери, истиче Маврић.
Он напомиње да се сваки злочин догодио у присуству сведока.
– Зна се по имену и презимену ко је киднаповао, а ко убијао. У свим случајевима постоје сведоци, али то није било довољно истражитељима УНМИК-а да макар један једини случај расветле, наводи он.
Маврић напомиње да о злочинима у Ретимљу и Оптеруши ћути чак и јавни тужилац Србије за ратне злочине.
За оптужницу у случају убиства Албанца довољно је показати прстом на било ког Србина, каже Маврић, док су случајеви киднаповања и убистава Срба обавијени „велом тајне“.
Он не очекује помак у истрагама ни од најављеног Специјалног суда за ратне злочине.
– Уверени смо да се ће опет испоставити да „нема сведока“, јер су десетине њих убијене, а да су докази – хиљаде страна писаних изјава, фотографија и других материјала – наводно нестали, истиче Маврић за Срну и закључује:
– Сви они ће, на крају, као и увек, бити ослобођени.
