Pročitaj mi članak
Леукемију су ми открили прошлог априла, баш на татин рођендан. Плакала сам и извињавала сам му се што сам му упропастила свечани дан. Плакао је и он… Рекао да не бринем и да је важно да смо болест открили на време.
Овако прича седмогодишња Јована Лазаревић, у ходнику одељења хемато-онкологије Института за мајку и дете.
Са стране поређано шест соба у којима се тренутно лечи 20 дечака и девојчица оболелих од рака. Унутра са њима су и маме и једна бака. Смеше се, певуше… У ствари, крију сузе, гутају кнедле због тек откривене дијагнозе и света који се обрнуо наглавачке. Љуљају своје малишане, причају им приче, тепају, држе ручице у чије се вене без престанка, кап по кап, сливају разни лекови и инфузије…
– Лежала сам овде дугих осам месеци и сада сам добро – наставља причу Јована. – Коначно сам била и код куће. Надам се скором поласку у школу и новим другарима. Али, још морам да носим заштитну маску, да се чувам од вируса.
Крупне плаве очи, које једино вире испод маске, смеју се док чудесно ведро и насмејано дете прича и на српском и на латинском, о својој болести, интервенцијама које је прегрмела…
– Данас сам на контроли, а милограм, лумбалну, вађење ликвора, аспирацију коштане сржи, све то сам већ прошла – прича Јована. – А баш на моје инсистирање, јер сам се после тренинга осећала уморно, тражила сам да ме воде да извадим крв. И тако ми је случајно откривена леукемија. Од тада сам научила толико тога о медицини да ћу, размишљам, када порастем бити докторка за децу. Али, не обична, већ популарна коју снимају телевизије и о којој пишу новине. Нека добра лекарка као што је и мој доктор Ђокић, коме сам доделила пехар за најбољег лекара.
И баш у том тенутку Јованин најдражи доктор Драгомир Ђокић улази на одељење са великим осмехом. Необично ведар и насмејан за околности у којима свакодневно ради.
– Не само ја, него и сви запослени на овом одељењу трудимо се да увек будемо добро расположени, другари са оболелом дечицом и адолесцентима, пријатни према њиховим породицама – каже др Ђокић. – И то није лако, јер се ови малишани лече од најтежих болести – тумора мозга, леукемија, лимфома, солидних тумора… Нажалост, сваке недеље једно дете у Србији изгуби битку са њима.
Статистика каже да сваке године око 300 малишана у Србији оболи од рака. Само на хемато-онколошком одељењу Института за мајку и дете годишње се постави око 30 нових дијагноза. Данас је могуће 70 одсто њих довести у реемисију. Не и излечити. Заправо, тек деценију после последње терапије, може се размишљати о излечењу.
– А једном оболео, мора доживотно да се прати и после терапије и кад сви резултати покажу да је дете у стању у каквом је и сваки други здрав малишан – прича др Ђокић. – По Јованиним анализама сада, рецимо, нико не би могао да претпостави да је била болесна.
ХВАЛА ВАМ, ЉУДИ
Волела бих да се јавно захвалим особљу које ради на овом одељењу, на љубазности, на пажњи и бризи коју нам у свој невољи ови људи пружају – каже Јелена Бјелогрлић, мајка Јована Луке. О пријатељском и пријатном односу лекара, сестара, психолога, васпитача, сви родитељи који су са децом на овом одељењу имају само речи хвале.
Трагови јаке терапије и лекова виде се још по косици која је тек почела да расте.
– Када сам дошла овде имала сам косу до струка – прича ова девојчица. – После сам се ошишла на паж и схватила да сам са предугом косом била безлична. Касније сам морала да се ошишам “на кеца”, а онда ми је од лекова потпуно опала. Сада поново расте, а ја због те нове фризуре фурам рокерски фазон.
За све претрпљено и она је од др Ђокића добила диплому за храброст.
У креветићу сваког малишана стоји још по једна оваква диплома.
– Јуче нам је потврђено да Емил има дечју леукемију – каже Анда Омеровић из Бијелог Поља. Сузе се на помен болести саме сливају. Умивају лице и врат. Она их гута и крије поглед од трогодишњег малишана. Њему у вени браунила. Собу деле са баком Зорком Маровић и њеном унуком, четворогодишњом Анастасијом из Подгорице. Мама је остала код куће са тек рођеном бебом… У соби до њих мали Јован Лука Бјелогрлић, који се лечи од тумора бубрега. Прва реч коју је изговорио је ПОТ – венски катетер, који је толико пута видео за своје две године живота.
ПОТРЕБНИ БОЉИ УСЛОВИ
Оно што је најважније имамо, а то је одличан кадар који ради на одељењу – каже др Ђокић. – Идеално би било да имамо једнокреветне собе, јер је важно да ова деца буду изолована. Некада и мала прехлада за њих може да буде кобна. То је, међутим, немогуће у нашим условима. Трудимо се, зато, максимално да одржавамо то што имамо. Било би добро када бисмо могли да набавимо телевизор за кухињу и фрижидер за свих шест соба. То би много олакшало родитељима, који овде просечно проведу месец дана. Маленом простору за игру ваљало би додати нове играчке, књиге, игрице за рачунар. Лекова углавном имамо довољно, али нам треба још инфузионих и шприц пумпи.
(Вечерње новости)
