Pročitaj mi članakU javnosti je neko vreme otvorena polemika o tome treba li Skupština AP Vojvodine da poništi akt nasilne asimilacije Bunjevaca i Šokaca u Hrvate iz davne 1945. godine ili, pak, ne treba. S jedne strane su predstavnici Bunjevaca kojima je ovaj akt ugrozio nacionalnu egzistenciju i osnovno ljudsko pravo, a sa druge su predstavnici vojvođanskih Hrvata koji tvrde da akt pravno ne važi, da je „rezultat želje samih Bunjevaca“ (kanda su sami sebe ukinuli), da će poništavanje akta „dodatno opteretiti srpsko-hrvatske odnose uopšte“.
Ради се о акту Главног народно ослободилачког одбора Војводине /ГНООВ/, Одељења за унутрашње послове, број: 1040/1945, 14. маја 1945. године, Нови Сад, у којем, између осталог, пише: „(…) како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву. У разним окрузима и местима, где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитмацијама, бирачким списковима, путним објавама и разним другим списковима по народности. У будуће се имају уносити само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имају се уништити и нове издати (…)“.
У децембру 2017. године је поднет, последњи у низу, формалан захтев за поништавање овог противуставног акта од стране Скупштине АП Војводине која је правни сукцесор ГНООВ. Декларација би имала, првенствено, симболичан значај јер више не постоји ни правно, нити било које друго дејство асимилаторског акта, па је такав њен значај сада довољан и једино могућ.
Оваквом нападу на природно људско право, право на национално изјашњавање, претходио је говор маршала Јосипа Броза Тита на оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије (8-12. маја 1945. године), где 12. маја изговара следећу реченицу: „Ми градимо братство и јединство, али српски шовинисти у Војводини неће да признају Хрвату да је Хрват, већ га зову Буњевац“.
Како је протекло много времена од када је овај асимилаторски правни акт ступио на правну снагу, почео да се спроводи, произвео правне последице и престао да важи, правно није могуће покренути поступак оцене његове уставности пред Уставним судом Србије. Чак и да је то могуће, не могу се, ретроактивно, анулирати правне последице које је асимилаторски акт произвео јер су и саме, у међувремену, престале да постоје (на пример, Буњевац коме је издата легитимација са ознаком хрватске националне припадности није више жив). Поред правних, асимилаторски акт је произвео и дубље, социолошке и етнолошке последице које се виде у губитку националног идентитета и драстичног смањења броја Буњеваца и Шокаца. Зато је ово првенствено морална надокнада онима којима је право на национално изјашњавање неуставно одузето, као и њиховим потомцима.
Србија је правни сукцесор бивше Југославије па је овај асимилаторски акт део српског уставноправног наслеђа, што не сме и остати. Посебно се мора имати у виду – у сусрет обележавању стогодишњице одржавања новембарске Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи и присаједињења Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији – улога Буњеваца и Шокаца у тим догађајима. На овај начин би им се одала захвалност и званично пружила подршка. Будућа декларација Скупштине АП Војводине имаће и превентивно дејство у погледу евентуалног будућег доношења било каквих аката насилне асимилације, према било коме.
