Прочитај ми чланакДа би успео било шта, мораће или да се приклони или да покуша да очисти много оних који ће му се супроставити.
Кад су земље у проблему, увек реагују на исти начин. Ако је проблем економске природе, владе преузму већу контролу над јавним финансијама, било кроз штедњу или планско повећање потрошње. Кад избију грађански немири, изведу војску на улице и сузбију слободе како би задржале контролу над ситуацијом. Кад дође до ратова, отказују се избори како би актуелна влада могла да се позабави конфликтом.
Ове мере јачају „естаблишмент“, ко год да га представља у датом тренутку, и искључују све друге. У решавању проблема земље, у складу са хировима естаблишмента, грађани могу играти само споредну улогу, јер у многим од таквих сценарија именовања замењују изборе. Само кад се естаблишмент стабилизује, допушта се већа слобода дебате, акције и партиципације, које се сматрају одликама стабилних земаља.
Сада је Доналд Трамп изабран за председника САД на отворено антиестаблишментској платформи. Циљао је бираче незадовољне политичким системом и пронашао питања која могу изазвати највећу пажњу. То је само по себи било важно бирачима које је таргетирао. Много људи је постало незадовољно политиком у свим сферама, јер је неко одређене ставове без објашњења прогласио неприхватљивим, а Трамп је са задовољством постао мегафон оних којима је речено да немају право на мишљење.
Али да ли је Трампов избор демократска револуција, како је он представља? Да ли заиста обезбеђује глас немима и моћ немоћнима? Да би остварио било шта, председник Трамп ће морати да ради ствари због којих је нападао своје противнике из естаблишмента и још горе од тога. На тренутак ће успети да се извуче, али никада неће стећи ресурсе да однесе дугорочну превагу. На крају ће му остати само методе које не дају резултате – доћи ће до притисака естаблишмента, који ће надмашити и најгоре ноћне море обичних људи који су помислили да су неко и нешто, али су уствари Доналд Трамп.
ШТА ТИ МИСЛИШ КО СИ?
Како се испоставило, Хилари Клинтон није успела да превазиђе проблеме које не би имала да је републиканка. Ако сте на конзервативном делу политичког спектра, очекује се да се понашате као да вам моћ, када је имате, припада сама по себи. У прогресивнијим партијама политичари тврде да заступају интересе широких маса, које никада неће бити богате и моћне. Ако предуго остану на власти, између њих и маса се ствара дистанца због које им опада природна подршка.
Хилари Клинтон је генерацијама била национална фигура у САД. Њена надидатура у име Демократске партије виђена је као готово династичка ствар, што је фактор који је нанео штету сенатору Едварду Кенедију кад се надметао за демократску номинацију против Џимија Картера 1980. године. На њу се током целе кампање гледало као на „кандидата естаблишмента“, а посебно су је тако доживљавале демократе којима је ближи Берни Сандерс, који се за време трајања страначке изборне кампање жалио да се гласови лажирају и да медији лажно извештавају како је Хилари освојила номинацију пре него што ју је математички обезбедила.
Неком републиканцу би све ово добро дошло осим у екстремним околностима попут Вотергејта. Демократа је, међутим, тиме убио ентузијазам у страначкој гласачкој бази и бираче навео да гласају за другог кандидата или да остану кући, посебно у ситуацији кад је Клинтонова упетљана у велики број скандала у вези са њеним приватним и пословним потезима.
Клинтонка је размишљала о свом угодном кабинету у Вашингтону, а не о проблемима правих демократа. Гласање за њу не би решило ствари. То се најбоље видело у Висконсину, традиционално главном упоришту демократа, које је гласало за Трампа упркос чињеници да су излазне анкете показале да се великом делу бирача не допадају ни он ни Клинтонка. Многи од оних којима се Трамп није свиђао су гласали за њега јер су се осећали презреним од политичара попут Клинтонке, који су их изневерили више пута него што би било који новајлија могао да уради. Он је од почетка страначких избора (primary election) посматран као кандидат који „није један од оних изнад“.
ВУК ПРЕТВОРЕН У ПАСТИРА
Трамп вероватно не би успео да постане републикански кандидат да је у протеклих осам година председник био републиканац. Само као аутсајдер је могао да привуче пажњу унутар партије која себе сматра предодређеном да влада и која ће сваки пут гласати за инсајдера како би се одржала на власти.
Републиканска партија ће добрим делом остати осрамоћена због Трампа упркос његовој победи. Иако га бирачи виде као председника, он није човек којег републикански политичари виде као републиканског председника. Како је Huffington Post наглашавао испод сваког чланка о Трампу од јануара до изборног дана, „Доналд Трамп редовно подстиче политичко насиље и патолошки је лажов, отворени ксенофоб, расиста, мизогиниста, човек који је доводио у питање Обамино место рођења и који жели да забрани свим муслиманима – 1,6 милијарди поштовалаца једне религије – да улазе у САД“. Упитајте било којег републиканског конгресмена (а републиканци контролишу оба дома) да ли је ово опис републиканског председника и знате какав ће бити одговор. А Трамп ужива у таквим приказима.
Много пре краја свог мандата Трамп ће и сам постати део естаблишмента. Да би успео да постигне било шта у контролисаном и уравнотеженом америчком систему мораће или да се приклони партији и војно-индустријском естаблишменту и у њега се угради још више него Клинтонова, или да покуша да очисти много оних који ће му се супроставити.
Током његове „пословне каријере“ – ако банкротства, преваре, пљачкање извођача и избегавање плаћања пореза могу бити тако названи – Трамп се ослањао на хвалисање и тврдоглаво одбијање да се суочи са реалношћу како би напредовао. Да ли ће моћи тако да поступа са војском и обавештајним званичницима, који су уништили америчку репутацију без икаквих последица, друга је ствар. Председници који су целога живота били унутар система нису испели да ставе под контролу CIA или индустријске и медијске бароне. Уколико то покуша, Трамп ће морати да уведе толико екстремну контролу да ће постати ексклузивнији од самог естаблишмента.
Џими Картер је 1976. изабран као антипод корумпираном политичком естаблишменту. Упркос томе што је био дугогодишњи фукционер, након четири године је одбачен јер је био управо оно због чега је и изабран – крајње добронамеран човек у мутном Вашингтону. Трамп никад није био изабрани чиновник. Хоће ли се окренути истим оним снагама и претворити их у државне службенике?
ПРЕВЕЛИКИ ЗАЛОГАЈ
Једна од трампових жвака за сиромашне Американце је обећање да ће зауставити америчко уплитање у скупе иностране ратове. Посебно је нагласио да би могао сарађивати са Русијом и није видео потребу за константном ратном реториком од свих западних влада.
Очигледно ово има одјека код оних који не могу да прехране своје породице. Новац ће бити потрошен на њих, а не на бомбе. Али да ли је уопште могуће смањити америчке војне обавезе, узевши у обзир толики број база, распоређених трупа и оружја које ће без обзира на све бити произведено и продато?
Трамп би могао открити да је најбољи начин да се обуставе спољни ратови откуп свог оружја, које на тај начин не би доспело у руке потенцијалних непријатеља. Рат против тероризма би се значајно смањио ако САД не би снадбевале оружјем своје омиљене терористе, истовремено се претварајући да се против њих боре. Али огромна индустрија ради на одржавању нивоа наоружања и војних снага, што може бити оправдано једино борбом против непријатеља, стварних или имагинарних. На који начин ће Трамп покушати да оствари тај циљ?
Трамп и његове присталице су синови и ћерке бољшевика. Убеђени да су у праву, сматрају да могу говорити и радити све што желе, а сви други су приморани то да трпе, јер је сваки противник део корумпираног естаблишмента. Није случајност што је Најџел Фараџ, бивши лидер UKIP и главни заговорник британског напуштања Европске уније, Трампову победу описао као „супервелики Брегзит“. Фараџове присталице се понашају у истом маниру: нико ко им се не допада више нема право на мишљење, јер су изгубили, што значи да су лоши сами по себи.
На основу свега што смо видели до сада, ако неко стане на пут Трампових председничких амбиција, биће речено да је он део корумпираног система који служи господарима – који су сада непријатељи народа – и да због тога мора бити уклоњен. Како би их се решили, у многим случајевима ћемо морати да се послужимо ванзаконским мерама, ускративши им мишљење или други посао. „Народ“, на који ће се Трамп позивати су обесправљени бирачи којима се удварао и који по дефиницији немају сопствене полуге моћи. Тешко да ће тим људима приликом демонизовања одређених личности много значити арумент „председник је тако рекао“, али то је све што им Трамп за сада нуди или што ће икада бити у могућности да им понуди.
Трамп је са задовољством ширио мржњу према мањинским заједницама. Као што су многи аналитичари истакли, он је прекршио сва устаљена правила понашања председничких кандидата и извукао се са тим. Али то просто прави од свакога потенцијалну жртву и подстиче некажњивост таквог понашања.
Систем који је успостављен много пре „данас сам ту, сутра нисам“ политичара има све полуге самоодржања које фале његовим присталицама. Али, кад је нападнут, нема избора осим да на ватру одговори ватром. Битка за контролу која ће се одвијати иза кулиса додатно ће умањити снагу Трампових присталица, а неће решити специфичне проблеме због којих су у њему видели решење.
НЕЋЕ ИХ ПОБЕДИТИ, ПРИДРУЖИЋЕ ИМ СЕ
Ово је била најгнуснија председничка кампања које се сећам. То је ишло наруку Трампу: оне којима је речено да се не могу понашати на тај начин увео је у мејнстрим и са позиције аутсајдера убрао плодове. Али такође је створио очекивање да ће се ово наставити: ако почињеш процес, од тебе се очекује и да га завршиш.
Анкета урађена само дан пре избора показује да би Берни Сандерс, да се кандидовао, одувао и Клинтонову и Трампа. Сандерсове присталице остају бесне, јер му је оним што сматрају преваром естаблишмента ускраћена номинација. Сад, кад је Клинтонова изгубила, побринуће се да свако њој близак буде неутрализован како би 2020. могли да наступе са кредибилнијим кандидатом који би имао много већу моралну тежину и подршку у народу. Будући да ће Клинтонкине присталице узвратити истом мером, Демократска партија ће вероватно следеће четири године провести у унутрашњој борби, а не борби против Трампа, поушавајући да искључи сопствене чланове на исти начин као што Трампове присталице желе да се реше свакога ко им се не допада.
Републиканци имају исти проблем. Трамп је био увредљив према унутарпартијским противницима ништа мање него према Клинтоновој. Они који се сматрају „правим“ републиканцима биће охрабрени Сандерсовим демократским присталицама да на исти начин покушају да своји партију поврате из руку Трампових бирача. То ће довести до много искључења и контраискључења, чак и кроз борбу између републиканског Конгреса и републиканског председника, при чему ће свака страна покушавати јавности да се представи више републиканском од оне друге.
Трампове и Сандерсове присталице ће сада осећати да су оне нови „естаблишмент“, јер их је јавност подржала у идеји да одбаце стари. Иако ни Трамп ни Сандерс нису били кандидати који су представљали „оне изнад“, од сада ће то бити. Како би оправдали првобитно понашање и задовољили бираче, мораће да буду још гори представници естаблишмента од оних које су уклонили: још нетолерантнији, искључивији, арбитрарнији… Ако стара гарда жели да се врати, неће имати шансу уколико не усвоји исту тактику.
На следећим изборима бираће се између две групе – у борби прекаљених – нетолерантних политичара, заинтаресованих за служење пријатељима и обрачун са непријатељима, а не за незадовољне људе у својим срединама. Трамп није заменио пропали политички естаблишмент ни систем који је довео до незадовољства; потврдио је њихову ваљаност. Он може променити људство, али естаблишмент ће бити иста зверка, утолико опаснија због постојања другачијих заблуда.
Сет Ферис је истраживачки новинар, политиколог и експерт за Блиски исток
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
