Pročitaj mi članakNišta ih nisam razumeo dok su govorili o balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu, Titu, albanskoj većini u zapadnoj Makedoniji i njihovim slutnjama da će se ponovo dogoditi najmanje još jedan rat. Pričali su o tome pred maršalovu smrt, gledali na teren koji nikako nije smeo da bude uništen i pili rakiju, te sam njihove crne slutnje na vrelom makedonskom suncu smatrao trabunjanjem matoraca koji su izgubljeni u prostoru i vremenu.
Био је то фудбалски терен на ком су играли македонски против албанских клинаца. За мене је то било помало чудно, али ко ће са 13 или 14 година схватити зашто су тимови прављени по етничким поделама. Свакога лета сам долазио из Београда код ујака и браће у село Вруток, где је рођена моја мајка. Она је као девојчица отишла у Београд и упознала мог оца, негде на Лиону. Ујак је остао на имању, стотињак метара удаљеном од џамије.
Будило ме је певање хоџе, посматрао сам околне албанске куће опасане високим зидовима и та егзотична урбанистичка мешавина сеоских тврђава и традиционалних македонских кућа, уз хук реке која је одлазила некуда, тамо далеко, за мене, београдског клинца залуталог у вртлог магичног југа, била је незаборавна авантура.
Шарпланинац Мурџи кога је ујак узео на планини Галичник, где се одгајају ти велики, страшни и одани пси, нешто крупнији од медведа, обарао ме је на земљу чим бих ушао у двориште. Стрепео сам да ће ме заборавити после годину дана и смазати за доручак, али ме је Мурџи сматрао једном од изгубљених овчица која се поново враћа у његово имагинарно стадо.
Митска македонска река Вардар извире стотињак метара даље од тог игралишта, тако да смо после тих утакмица одлазили свако на своју страну реке и хватали пастрмке рукама. Терен је одавно нестао, на њему је изграђен Дом здравља и данашња деца не играју једни против других. Вруток је удаљен око осам километара од Гостивара и када сам пролазио кроз једно од албанских села, Равен, више нисам видео велики натпис у центру: „Тито, херој“.
Мог ујака је Тито изузетно нервирао, што је изузетно нервирало ширу фамилију, која се бојала да ће страдати због вербалног деликта. Није ми било јасно како је успео да се извуче, чак је био прусутан у строју када је Тито лично дошао у Вруток да отвори свечано хидроцентралу која је заправо била укопана у брдо, као стратешка енергетска тачка западне Македоније. Ујак ме је увео у те лагуме, и повео стерилно чистим ходницима, те нисам капирао да ли се тамо производи струја или нешто друго, али је, свеједно, било изузетно забавно шетати кроз лавиринте који су водили све до друге стране планине.
Низ рибљих ресторана које данас држе Албанци уз саму обалу Вардара, претворио је Вруток у праву туристичку оазу у коју чак свраћају и Београђани. Поред извора, налази се стара, православна црква, а недалеко од ње, Албанац гради велики замак који намерава да претвори у хотел. Наизглед, идилично.
Нису смели да униште оно игралиште, помишљао сам док су сватови летос улазили у двориште покојног ујака који мора да на небесима са мојим оцем и даље распреда о политици, великим светским темама и македонско-албанским односима.
Кућу мог ујака и игралиште раздвајао је пут који је водио узбрдо ка још неколико албанских села. Када сам се враћао са једне од утакмица, чуо сам оца како пита ујака:
„Зашто не продаш све ово и не дођеш у Београд?“
Ујак му је тихо одговорио:
„Знам да је то паметно, али не могу.“
Нисам имао појма зашто о томе говоре. Ко је луд да напусти ово рајско место, мислио сам у себи.
Албанци су тада плаћали баснословно за македонска имања, нарочито она у близини џамије. Ћалетова породица је то учинила почетком 20. века, вођена печалбарском судбом клетом. Никада ми није било сасвим јасно зашто отац никада није желео да из Београда сврати у своје родно село Зубовце. Никада ме није одвео тамо – говорио ми је, нема потребе. У џепу је увек носио стару слику породичне куће коју су продали и отишли за Београд.
Мислим да ни ја никада нећу отићи тамо. Чак ме и не занима колико су та два села далеко. Кажу, десетак километара.
Мој матори је само долазио у Вруток и шетао се старим Гостиваром. Овај данас, подсећа на албански Лас Вегас, са фејк хотелом „Хилтон“ у самом центру и низом златара, кафића и казина.
Ништа их нисам разумео док су говорили о балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, Титу, албанској већини у западној Македонији и њиховим слутњама да ће се поново догодити најмање још један рат. Причали су о томе пред маршалову смрт, гледали на терен који никако није смео да буде уништен и пили ракију, те сам њихове црне слутње на врелом македонском сунцу сматрао трабуњањем матораца који су изгубљени у простору и времену.
Видели су будућност исписану тог врелог поднева коју сам схватио много година касније као усуд који је немогуће избећи, као генетски уписано проклетство. Киро Глигоров, тај искусни и превејани први македонски председник, успео је да одложи ужас деведесетих, када је извукао Македонију из југословенског грађанског рата. Снаге ЈНА отишле су после заједничког ручка са македонским поглавицом, те сам много пута помислио како у Београду није било памети, јер се нисмо сетили да мазнемо Македонцима Киру, угурамо га на Андрићев венац и препустимо му да, као мудрац из најближег Титовог окружења, вешто провуче Србију кроз распад Југославије.
Али то је било немогуће, јер се Џаја бавио Звездом, а не Осмом седницом. Да је било другачије, уместо Слобе, у пакету, са Дарком Панчевим и Илијом Најдоским, довео би сигурно и централног везног балканске политике, Киру Глигорова. Није успела да га убије ни бомба.
Зато је, ма како то апсурдно звучало, апсурдно анализирати садашњу македонску постизборну кризу која је само логични наставак историје. Каква ће бити будућност Македоније, када је она већ давно записана оног поднева када сам напуштао земљани терен и слушао оца и ујака.
Не треба дипломирати међународне односе на Харварду да би се протумачило зашто ЕУ и НАТО захтевају од македонског председника Ђорђа Иванова да именује Зорана Заева за мандатара, док Русија оптужује Запад да преко албанске мањине покушава да доведе на власт у Скопљу поражену опозицију и тиме наметне албанску платформу писану у Тирани, под покровитељством Едија Раме.
Од када је бивши боксер Никола Груевски ушао у мрежу гасовода Јужни ток, било је мање-више јасно да се за Москву није прикачио само на гасовод који је скренуо ка Турској, већ да је изабрао страну, започевши да се, уместо опозиције, храни боршчом.
Али то је велика геополитичка математика. Шта каже мала математика?
Македонски гласови су групирани у два велика блока. Коалиција предвођена ВМРО-ДПМНЕ коју већ 11 година води чврсто Груевски освојила је 51 мандат, док је коалиција опозиције предвођена СДСМ (Социјалдемократски савез Македоније) Зорана Заева освојила 49 гласова. То је укупно 100 гласова. Осталих двадесет гласова имају албанске партије: 10 има ДУИ (Демократска унија за интеграцију), која је настала као покрет, политичко крило УЧК у Македонији, кад се 2001. године десила побуна Албанаца која је резултирала Охридским споразумом. Пет гласова има БЕСА, релативно нова партија, опозиција ДУИ код Албанаца, која се финансира из међународних фондова, попут Соросовог. Албанска алијанса која је настала као крило ДПА (Демократска партија Албанаца) има три посланика, док сама ДПА има два.
Код македонског бирачког тела је проблем такозваног комплексног коалицирања, јер има само два блока који су страшно зараћени већ годинама и бар званично су љути непријатељи. Као Цоца-Цола и Пепси. Њихов једини интерес је да се не појави неко ново освежавајуће пиће на тржишту.
Дакле, и Груевском и Заеву одговара да дуално владају светом потрошње безалкохолних газираних напитака. Тако је и са њихове две велике коалиције. Они би да владају у турнусима, и то у пропорционалном изборном систему који поништава гласове мањих партија. И не само то: код њих су концентрисани велики новац и медији, тако да то потпуно подрива снагу и шансе било које мање партије у Македонији, којима остаје ситниш да би почеле да раде озбиљно.
Блокови Груевског и Заева зацементирали су 100 мандата и не могу да се измешају. То значи да било која победничка коалиција улази у дил са неком од албанских партија. Не значи то да они желе или воле Албанце у коалицији, него једноставно, таквим владањем, нужно их гурају у владу.
На претходним изборима ВМРО је добила 63 мандата и могла је и сама да влада, па су узели ДУИ онако, да им праве друштво, иако су могли тотално да контролишу процес, а заправо су се договарали како ће поделити економски колач. И поделили су га тако да нису дали ником другом да грицне.
Сада се десио парадокс. Албанци су освојили најмање мандата у историји изборних процеса у Македонији, јер им је Заев узео 70.000 гласова, и то нигде другде него у деловима Македоније где је почео сукоб 2001. године – у местима Вејце или Бродец, као и у месту где се завршио сукоб, у најбројнијем албанском селу у предграђу Скопља, у Арачинову. То је, заправо, највећа тајна македонских избора. Зашто су највећа албанска утврђења масовно гласала за Заева?
Албанци су морали да „поскупе“ своје гласове, стварајући платформу која до сада није јавно објављена. Потписана је у Тирани испред премијера Раме и нека је врста водича за Албанце у читавом региону. Зашто је Рама прихватио јавно да попује Албанцима у суседним земљама? Да ли је био увучен у то од македонских и косовских Албанаца? Тешко, Рама је исувише озбиљан играч. Да ли је Рами потребан имиџ свеколиког албанског вође јер га чекају избори у Тирани, па је искористио национализам и популизам како би учврстио власт? То је већ извесније.
Да ли остаци Обамине администрације, расути што по Вашингтону, што по свету, желе да створе још једно конфликтно жариште, односно да подгреју старо, пре него што Доналд Трамп дође к себи, пошто је дошао на власт? С обзиром на то да Руси отворено подржавају Груевског, а да НАТО, као војна алијанса, износи политичке захтеве Иванову у корист Заева, најлогичнија је последња опција.
Као да се платформом из Тиране најављује промена Охридског уговора од 2001. године, потписаног и гарантованог од ЕУ и САД, који је темељ кохабитације између Македонаца и Албанаца у Македонији. На основу Охридског уговора настало је читаво законодавство које регулише употребу албанског језика као другог званичног језика у Македонији. То значи да у оним општинама где су мањине изнад 20 одсто становништва, у Куманову су то и Срби, цела комуникација се одвија на језику којим се служи та заједница.
На темељу Охридског уговора број Албанаца у државној администрацији се знатно попео – са 12 одсто у 2001. години на чак 23 одсто, колико Албанци и тврде да их има у Македонији. Али интересантно је да Албанци одбијају да учествују у попису становништва већ двадесет година, како се не би видело колико их заиста има, јер ако би попис показао да их је мање од 20 одсто, албански језик не би никако могао постати други званични језик у Македонији.
Овако, у парламенту албански посланици и даље говоре на свом језику, док сви македонски порески обвезници плаћају два државна универзитета на албанском језику.
Зашто се на почетку кампање појавио видео-снимак Зорана Заева из Швајцарске, где је говорио пред албанском дијаспором? Он им је рекао: Чујте, тај Охридски уговор није нешто што је уклесано у камену – сад је време да отворимо све теме између нас… Тај говор, заједно са невероватним гласањем 70.000 Албанаца за Заева, ствара сумњу у блоку Груевског да се нешто гадно кува.
Али ни Груевски није потпуно невинашце. Добивши први мандат од Иванова, преговарао је са ДУИ до 30. јануара, до последњег часа. Односно, до поноћи су чекали ДУИ да одлучи да ли ће да иде са њима, иако је Ахмети, председник ДУИ и бивши политички комесар македонског огранка УЧК, инсистирао на примени тиранске платформе. Значи, разговарали су о свему као и сада Заев. Тек када је Ахмети сутрадан рекао да они не могу да донесу одлуку да уђу у коалицију са ВМРО, Груевски је рекао да они нису пристали на уцене.
Потом, Иванов није дао мандат Заеву. Устав није регулисао како да поступи у таквој ситуацији, већ је председник Македоније рекао да ће дати мандат ономе који ће потписати да има већину у парламенту и који ће га убедити да не ради на федерализацији и разбијању Македоније.
Ко може да очекује да се догађаји на Балкану одвијају по законима логике. Да је било памети, стари земљани вруточки терен никада не би био уништен. Али деца су се на њему с временом зближавала и понекад одлазила заједно на обалу Вардара да пецају. Кад порасту, таквима је тешко манипулисати. Зато терена више нема. Као ни фудбала, као ни пецања.
То су црне рупе на македонском Сунцу.
