Украјина и ЕУ су успоставили дипломатске односе 1991. године. Од 1991. године Украјина користи и финансијске програме за бивше републике СССР-а. Taчније, преко TACIS програма је добила од Брисела у периоду од 1991. до 2006. године око милијарду евра (или око 60 милиона евра годишње).

У том контексту је и Врховна рада Украјине 1993. године донела документ о основним смерницама у спољној политици у коме се наглашава да је чланство у ЕУ један од приоритета Кијева (“све док не није у супротности са националним интересима“).[1] У документу усвојеном пре 20 година се наводи и да је неопходно да Украјина закључи Споразум о партнерству и сарадњи са ЕУ као први корак ка статусу придружене државе, а затим и ка пунопоравном чланству.

О аутору

Дејан Мировић је српски политичар и економиста. Магистрирао је из области међународног привредног права. Тренутно је заменик генералног секретара и члан председничког колегијума Српске радикалне странке. Члан је стучног тима за одбрану Војислава Шешеља пред Хашким судом. Докторирао је 9. октобра 2012. године на Правном факултету.

Споразум о партнерству и сарадњи закључен је 1994. године (ступио је на снагу 1998. године). У Споразуму се предвиђа усвајање такозваних европских закона и економских стандарда .

Неколико година касније, тадашњи председник Леонид Кучма доноси (1998. и 2000. године) декрете о усвајању Статегије о чланству Украјине у ЕУ.

После 2004. године (и “наранџасте“ револуције) када на власт долази острашћени револуционарни тандем Тимошенко/Јушченко, Брисел и Кијев усвајају заједнички Акциони план. Украјини се одобравају кредити Европске инвестиционе банке и признаје се статус тржишне економије.

Tакође на основу тог Акционог плана године 2008. почињу преговори о стварању зоне слободне трговине (или о укидању и смањивању украјинских царина у  трговини са ЕУ) и закључивању Споразума о придруживању.

Године 2009. Украјина (са још пет бивших совјетских република) постаје члан Источног партнерства које има за циљ убрзано “приближавање“ тих држава ЕУ.

Након победе Јануковича на изборима 2010. преговори са ЕУ се настављају без застоја. Врховна рада 2010. године доноси закон о основама унутрашње и спољне политике, у којем се наводи (у члану 11) да је један о кључних елемената спољне политике Украјине чланство у ЕУ и “интегрисање у европски економски и политички простор“ .

Коначно, у периоду 2011-2012. преговори о Споразуму о придруживању се завршавају и парафира се текст који је требало да буде потписан у новембру 2013.

Међутим, због одбијања Кијева да потпише већ договорени Споразум о придруживању избијају велике демонстрације у Кијеву у децембру 2013.

Шта је у економском смислу Украјини донела оваква интезивна сарадња са ЕУ?
Следећа табела показује раст спољног дуга након ступања на снагу Споразума о партнерству и сарадњи са ЕУ.

Спољни дуг Украјине након ступања на снaгу Споразума о партнерству и сарадњи са ЕУ[2]

Дакле,  табела показује да је у периоду када се Украјина чврсто определила за такозвани европски пут, спољни дуг порастао за преко 120 милијарди долара. У том периоду је порасла и стопа незапослености у овој великој држави.

Стопа незапослености у Украјини након ступања на снaгу Споразума о партнерству и сарадњи са ЕУ. [3]

Истовремено, док се Украјина “приближавала“ ЕУ, опадао је број становника.

Пад становништва Украјине у периоду 2000-2013.[4]

Дакле, само у периоду 2000-2013. године (јун) Украјина је изгубила скоро 10 % становништва. Овако катастрофалне показатеље је пратио и велики раст спољнотрговинског и буџетског дефицита.

Тачније, у том периоду је растао и буџетски дефицит иако је (контрадикторно) буџетских корисника Украјине било све мање. Следећа табела показује тај феномен.

Буџетски дефицит Украјине у периоду 1999-2012.[5]

Дакле, може се закључити и да је (слично као и Србији) у периоду када је у опозицији и власти постигнут консензус о ЕУ интеграцијама, економија све више пропадала. И следећа табела показује тај тренд.

Спољнотрговински дефицит Украјине у периоду 1999-2012.[6]

Дакле, спољнотрговински дефицит је порастао скоро 10 пута у последњих 13 година (такође, слична тенденција се запажа и у “европској “ Србији након 2000).

Ипак, за разлику од Србије, Украјина је у децембру 2013. године (изненада) застала на последњој “степеници“ пре формалног обавезивања пред Бриселом. Тачније, није урадила оно што је Србија урадила у априлу 2008. године када је потписала Споразум о стабилизацији и придруживању (у украјинској верзији он се назива  Споразум о придруживању). Или, Украјина није потписала уговор који фактички укида “последњу економску одбрану“ једне државе – царине. 

У том контексту, није изненађење што је непотписани украјински Споразум о придруживању са ЕУ (на 900 страна)  сличан српском ССП из 2008. У преамбули се наглашава да је Украјина “европска“ земља и да мора поштовати усаглашену енергетску политику. У члану 7 се наводи да Украјина (исто као и Србија) мора да води усаглашену спољну и безбедоносну политику са Бриселом. У члану 8 се наводи да Украјина мора да сарађује са Сталним кривичним судом (Римским) у Хагу. (У случају Србије радило се о Међународном кривичном суду за бившу Југославију).  

Затим се наводе типске одредбе (као у српском ССП) о реадмисији, контроли граница, средствима за масовно уништење, тероризму и сличном .

У економском (и најважнијем) делу Споразума, у члану 25, наводи се да ће Украјина у року од 10 година створити зону слободне трговине са ЕУ. Дакле, иако су украјински преговарачи боље штитили националне истересе од српских (јер су договорили дужи прелазни рок за укидање царина), крајни резултат је исти.   

У члану 30 се наводи да успостављање зоне слободне трговине са трећим државама (очигледно се мисли на Русију и царински савез који она предводи) мора да размотри ЕУ.

У члановима 269 и 270 се предвиђа изједначавање (повећање) домаћих украјинских цена гаса и електричне енергије са извозним.[7] У делу XX Споразума се (слично као и у српском ССП) наводе директиве и правила ЕУ о конкуренцији и државној помоћи.[8] (Те одредбе су у српском случају довеле до смањивања државних давања за индустрију,пољопривреду и науку). У делу XXVI се предвиђа установљење цивилне сарадње и кооперације ради промовисања и пропаганде такозваних европских вредности и самог Споразума.

Затим се од 258 странице (до последње 906) Споразума наводе анекси и додаци са тарифама и робом за коју је предвиђено смањивање (и укидање) украјинских царина. Усвајање овог дела Споразума или његово примењивање као у Србији (примена Прелазног трговинског споразума, могућност коју је за Украјину предложио Штефан Филе[9]) несумњиво би изазвали колосалне губитке у украјинском буџету (као и у српском буџету од 2009).

Тачније, процењује се да би пад прихода у украјинском буџету услед примене Споразума износио између 10 и 15 % или од 5,5 до око 7,7 милијарди долара.[10] Ипак, након критика из Украјине уочи потписивања Споразума ЕУ је обећала да ће формирати некакав “економски пакет“помоћи за Украјину. Али, бивши пољски председник и садашњи члан мисије Европског парламента за Украјину Квашњевски није знао ни да каже када ће се тај пакет формирати.[11]

Коначно, ЕУ је обећала и 600 милиона евра Украјини  ради “адаптације“ украјинске привреде и лакше примене Споразума. Међутим, искуство са 120 милиона евра помоћи (кредита) обећаних од стране ЕУ, који никада нису стигли у Украјину, показује да ни одобравање те суме није сигурно .[12]

---

Oznake: javni dug, analiza, ekonomija., EU, Prof. dr Dejan Mirović, Ukrajina, carine