Прочитај ми чланакДа ли у бури свакодневице можемо појмовно да обратимо пажњу на појам песимисте и дефетисте? Најчешће се стрпају у исти кош с негативном конотацијом која није спорна. Али ипак има разлике. Није свеједно. Песимиста, да кажемо, не верује у то нешто што ради, говори, за шта се бори али ипак нешто ради, гура, бори се и гунђа док дефетиста све то исто чини осим што и не ради и још трује околину и баца у бедак што кажу млади. Тај неки дефетистички дискурс често је присутан, посебно у јавној сфери и има одређену намеру коју ми треба да препознамо и одупремо јој се. Како кад одсвуд навиру лоше вести и црнила..из ТВ, интернета, новина, често из радних окружења, корону да не спомињем? Чули сте сви изјаве како нешто је негде решено, ништа ми не можемо, јадни смо, никакви смо, мали смо, пусти Косово и Метохију, то је готово сами ништа не умемо...бла бла бла. Углавном нетачно. Можемо пуно, ако хоћемо. Не дамо да нам сломе дух, за почетак, јер то је најважније. Мудрац с Ловћена је рекао да прегаоцу Бог даје махове а чули сте и ону јагодинског мудраца да се патриотизам не сипа у трактор. Да ли је то била поморвска алегорија, није ли тај “трактор” нешто друго и тај њихов “патриотизам” нешто треће? Мада владајући “трактори” и сличних и слиних делују добро попуњени и бесни ево већ 30 и више година. Село је само за пред изборе, тренутн трик.
Видели сте колико је пута национална идеја похарана и извргнута руглу. И убећени сте да је патриотизам забава за сиромахе да се ложе иако све најмоћније земље не мисле тако.
Енглези су ратовали за нешто стења на Фокландима хиљадама миља од Енглеске, нема америчке куће која није окићена заставама. Шкотска исто неће да живи с Енглеском као ни Каталонија и Баскија са Шпанијом, Тексас са Америком, Корзика са Француском, а са нама за сада неће само Албанци на нашој најважнијој територији. Примећујете исходи су “слични” а стање духа нација је различито. Како једино ми на губитку тренутном? Шта кажете, то је друго? Ипак смо ми ти који смо у 20.веку остали без 2 милиона људи(а само у НДХ без око милион) и били на страни правде у оба велика рата некако прости, је л да, криви смо, боље и не заслужујемо, знаш нисмо били ок. Умало испадосмо геноцидни и још није крај. Јесте, како беше, Сребреница, слажем се, није требало, сваки злочин је за осуду. А је ли тамо тај број тачан, да ли се тамо ствара мит, јер формирање нове нације то захтева? А ми да се оканемо Косовског мита у исто време? Jе л глупо да причамо о Подринским селима и претходници Сребренице? Није оправдање али је истина коју прекрио мрак. Ево једног прилога, https://www.youtube.com/watch?v=coCzRJDrJVE. Можда ништа не значи али погледајте . Сетимо се како је Александар Дорин прошао у Швајцарској, тој бајковитој земљи у још бајковитијој Европи(.https://www.youtube.com/watch?v=coZz3lzQUAI&t=12s). Како онда у Србији да будете родољуб а да Вас не зову навијачем, радикалом, десничарем или шовинистом? И може ли се волети Србија у здравој вези, а да не будете оптужени за угрожавање било које мањине или подскупа унапред? Где је ту памет и где је ту свако од нас. Шта може свако од нас сигурно? Можемо следеће. Не поистовећујмо власт и Државу, или светосавски речено, не мрзимо Св. Николу због попа Николе. То води у аутошовинизам ако нису новци. Помозимо да буде боље. Не вређамо никог, поштујмо своје, тражимо истину и пођимо за њом, будимо промена коју желимо да видимо.
Мислим да је могуће, чак и сада…Ево како, и зашто.
Родољубље, једна дивна именица у нас је систематски опањкана и прокажена ко што нигде није. Политичари предњаче у том послу. Народ, ко народ, преварили га многи, повео се за разнима, и он прати тренд, хоће и он свој “трактор” . Беда се усталила ко лажи на Дневнику свих режима. А родољубље, заборављено или пре напуштено да буде запуштено, чами. Најчешћи је полигон за матрицу по којој је то племенито осећање у ствари “подла подвала” или увод у “великосрпску агресију, криминал или чак геноцид”, са циљем да би положај Срба и Србије у сопственој земљи био дефанзиван у старту по било којој основи. Седи један, пре него си и одговорио-ла на питање. Често је тако и било али баш са циљем оног дефетизма и губитка духа нације. Ко нормалан не жали због тога? Дакле, да суштински (највећи) страдалник и губитник буде проглашен за највећег агресора. То су нам белосветски центри моћи уз помоћ домаћих несоја и геополитика наменили још и пре нестанка Југославије. Не само физичко протеривање, нелегално бомбардовање, некажњене душмане наше, прећутани Јасеновац и геноцид над Србима у Другом св.рату, отето и протерано Србство него и једно ментално преумњење, друштвену шизофренију, забрањено сећање и бесмисао припадности нацији. И бивше југословенске државе укројене по немогућим линијама и пресуде у Хагу одсуђене да једну заваду замене са другом. Зашто је то тако? Разлога за то је много а циљеви су дугорочни и по нас лоши. Ипак своде се на једно. На наслов и делимично тематику романа Славомира Настасијевића, “Тешко побеђенима”.
Србија је од 1945. мање више у том статусу, духовно окупирана. У тим условима, сваки окупатор жели што дуже задржи свој хегемони и израбљујући положај док поробљени народ жели да то што пре престане. Тај народ смо ми, Срби и све наше мањине које у Србији живе, цене је и признају је за отаџбину. То, шта је све нас окупирало је шири појам али дефакто постоји. Свакодневно се види и осећа.
Да бих успешније поентирао подсетићу Вас да Проф. Др Мило Ломпар лепо објашњава разлику између тзв европских вредности и европских интереса. Парафразирам. По њему, неке европске вредности су: слобода мишљења, разне личне слободе, право на рад и одмор, коректан однос са трудницама, парламентаризам, неповредвост граница, поштовање универзалних људских права. До свега тога се у ЕУ прилично држи. Међутим уколико из неког разлога тој истој Европи или Америци, неки режим или утицајни појединци, стварају климу где они ефикасно остварују своје интересе а да при том долази до кршења једног или низа тих тзв европских вредности у рецимо, нашој земљи, онда ће они на то зажмурети, дужи или краћи временски период. Значи и ако смо “браћа”, сестре нам нису кесе. Или, који то МИ, госпо’н Крезо, како бата Сибин каже на крају филма “Златна праћка”( https://www.youtube.com/watch?v=0T3R0z7eaZw на 1:25:20). Занимљив је филм , препоручујем га. Идемо даље…
Прва ствар коју треба да имамо на уму је да смо ми земља окупирана по много основа, дубина и нивоа. Сем нешто мало душа, ништа друго није остало и једино то није готово. Рат за исте у пуном је јеку. Не заборавите…ограниченог смо суверенитета, делује(можда само немам податке) да немамо ни јасан план или нам се намеће да га немамо, ни у једној сфери живота. Подржавани и одржавани хаос који већини не одговара и води у деструкцију нације наш је стандард постао. Још увек опстаје и чини се да се захуктава. Дакле, ако смо окупирани на било који начин(ММф-ом, споразумима са Нато-пактом, распродајом виталних добара, уценама, државним мафијама, аутошовинизмом на универзитетима и у школама и јавној сфери…), а јесмо, “нормално” је све ово што нам се збива. А дешава се: криза знања, криза вере, оскудица духовна и материјална, криза морала, егзодус младих у земље које су у многоме одговорне за наше стање, небрига за људе око себе, осећај беспомоћности и бесперспективности. Шта се још збива: систематски рад на затирању идентитета, неолиберални капитализам, наметање културног обрасца по моделу колоније, континуиране “кривице”, претварање ријалитија у дневни програм националних тв станица, промоција у нас много тога што је у Европи незамисливо, терор разних облика мањине над већинским народом, општа обесправљеност итд.
Давање суштинске димензије ефемерним појавама да би суштинске постале ефемерне, како рече Дуци Симоновић.
Све то делује тешко и тамно, али то није новина за нас. Кроз историју било је много тежих времена па смо испливали. И сада ћемо. Али треба се подсетити чувеног стиха где се каже ”не може се царство задобити на душеку, све дуван пушећи”.
Сад пре него што дам неке предлоге за почетак духовног и физичког ослобођења, да питам јесмо ли разјаснили нешто? Значи, не чудимо се што нам је лоше јер знамо зашто је то тако и не изнанђујемо се што може бити горе. То нам не прија, не миримо се са судбином али се не изненађујемо, не падамо у лоше мисли, него смо активни и боримо се у сваком дану. Удружујемо се у земаљској и божанској љубави, имамо учење Св. Саве. Јесмо с тим начисто? Да појасним очекивану непријатност у пракси. То Вам је отприлике ко кад чујете да је у данашњој Хрватској, етнички очишћеној од Срба по доктрини Миле Будака, и даље Србин крив за сваколика зла. Или кад неком полупају главу, ауто на одмору, или кад туку кошаркаше, ватерполисте, кад деци Срби у Хрватској дају неутрална имена јер сегрегација почиње од обданишта. Дакле, то су непријатна искуства али очекивана. Стандард а не изненађење. Е сад иде наш део. Како спречити и уједно лечити…
Ево неких конкретних предлога. А ако Вас мрзи, немојте да кукате касније…
Шта свако од нас може, да га не кошта ни времена ни новца а да у збиру даје резултат? Рецимо, писмо којим пишемо. Стање је тако тешко да је сада родољубље употреба ћирилице у свакодневици. Наше писмо у Србији апсолутно је угожено на сваком кораку. Сви имамо смартфоне, а они на Play store-у апликацију Славдроид(ја њу користим јер је дело Удружења за заштиту ћирилице “Добрица Ерић” али није једина). Помозимо, и то је дуг отаџбини, сад кад војске нема. Не морате да идете у рат који не постоји, нити да ризикујете да изгубите посао, ногу или живот да бисте били родољуб али ако сваки дан користите ћирилицу, већ смо нешто учинили. Ако подсећате свој круг људи на то, то је исто важно. Дакле то зависи од сваког од нас. Ни у овим условима не могу нас спречити да то радимо. Није мала ствар, немојте да правите изговоре јер народ који се одрекне свог писма, својих обичаја, делова свог идентитета, или не дај Боже територије, може да очекује само цитат Св. Николаја Српског који каже да пазимо да нас “не прекрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом”.
Следећи конкретан допринос родољубљу а да никог не морате да бијете(30 на једног, ножем или боксером ко што се зна по трибинама и око њих), никоме да одрађујете прљаве послове за ситне или крупне привилегије је опет поштовање наслеђа и државе Србије. Отварате рецимо локал, фирму, рекламирате фирму, правите сито штампу за Нову годину, стављате натпис презимена на стан или кућу? Нека то буде како треба. Направите да лепо изгледа а да је на ћирилици која је апсолутно компатибилна са данашњим добом а наша је и ствар је самопоштовања осим што је посебна(https://rs.sputniknews.com/zivot/202010061123528047-poznati-nemacki-oftamolog-srpska-cirilica-je-prva-azbuka-sveta-najmanje-zamara-oci/). Шантић је некад при свом првом доласку у Београд био одушевљен тиме што је свуда била ћирилица. У то време Босна је била окупирана од Аустро-угарске и ћирилица је била прогоњена. Данас је то исто у сопственој земљи под изговором модернизма, прогреса, технике, брзине и интеграција. Све површност до површности и лаж до лажи иза којих се крију лоше намере. Не падајмо на том испиту. Није свеједно.
Ћирилица није само за навијаче(где има сигурно и истинских родољуба да их не увредим), за пекаре и називе кафана. То није сувенир и реликт, то је жив језик и писмо. Тачно онолико колико смо и ми живи. Ми чинимо да то не буде. Ми помажемо да ми не будемо. Она треба да живи са нама свуда ако мислимо да преживимо као народ. Дакле свако је одговоран. Упамтите то пре него закукате о општом јавашлуку и изговорите одвратну синтагму “земља Србија”, кад Вам нешто не одговара. Нешто што сте можда радили другоме пре који дан, јер не виде балван у оку свом а виде трун у оку братовом.
Онда медији, десетине сајтова или портала ускоспецифичних, су беспотребно на туђици. Новине су нам 95% на страном писму а да за тим нема никаквог оправдања. И даље се ћирилица чита без по муке. Књиге у књижарама, све је пуштено низ литицу судбине коју покушавају недобронамерни да нам скроје ко провалију. Какви су то назови домаћи писци, сајтови или издавачке куће, које раде на пропасти ћирилице пишући, преводећи и објављивајући књиге латиничне кад апсолутно је то против интереса Срба и Србије и нашег опстанка и развитка? Немојте лагати да ван Србије остварујете одлучујуће продаје. Да српски писци живе од продаје књига у БиХ, ЦГ, Хрватској? Може бити само обрнуто. А ако песници, медији и књижари не чувају српски идентитет, па ко ће? Државу то не занима деценијама, тако да морамо ми, обичан свет. Ја не пристајем на то да смо се ко друштво предали.
Треба писати писма, обилазити министарства, причати о том проблему и значају решавања истог. Удруживати се по тим основама. Због ствари о којима сам већ причао, у окупираном јавном простору, постоје људи који причу о ћирилици злонамерно преводе на поље угрожавања латинице иако је сасвим очито ко је, како и од кога угрожен. Немамо времена за губљење, организујмо се да би спасли своје писмо. Да би спасли душе своје и изборили бољи свет за наше потомство.
Децу требамо осветлити знањем, добрим примером и учити их самопоштовању и поштењу. Не мрзимо своје, поштујмо га и ценимо. Ако заборавимо и одрекнемо се свега, зарад тога да би нас тамо неко као прихватио, знајте да ће нас тај ценити колико се цене било који конвертити у било ком смислу и времену.
Уместо закључка подсетићу Вас на речи Стефана Немање… http://www.rasen.rs/2016/09/zavestanje-stefana-nemanje-o-jeziku-mile-medic/#.X5iMgtJKhdg
Желим Вам добро здравље. Многаја љета, догодине у Призрену.
Наставиће се…
