Pročitaj mi članakObaveštajna, kontraobaveštajna, tajna, ili samo “služba“. Oči i uši svake moderne i ozbiljno ustrojene države, njen temelj, njen početak i po pravilu, njen kraj. Tajnovit, autonoman i nadasve specifičan deo državnog aparata, zadužen da vidi dalje, čuje više i dejstvuje ranije, kako bi optimalno doprineo stabilnom opstanku i razvoju celokupnog matičnog društva.
Обавештајна, контраобавештајна, тајна, или само “служба“. Очи и уши сваке модерне и озбиљно устројене државе, њен темељ, њен почетак и по правилу, њен крај. Тајновит, аутономан и надасве специфичан део државног апарата, задужен да види даље, чује више и дејствује раније, како би оптимално допринео стабилном опстанку и развоју целокупног матичног друштва.
Иако са извесном дозом резерве морамо приступити свим ‘поузданим изворима’, којима смо медијски свакодневно запљуснути, једна вест у вези са неуспелим пучем у Турској, коју је пренела београдска Политика заслужује нашу пажњу. Ердоганова рола је ушла у најкритичнију фазу 27. јуна, писмом извињења председнику Руске Федерације Владимиру Путину, у вези са обарањем руског Сухоја изнад сиријског неба у јесен прошле године (24.новембра 2015.). Западна агентура у Турској наког тога покреће акцију насилног свргавања турског председника Ердогана. Завршна фаза војног удара била је предвиђена за 16. јул текуће године…
Међутим, прекретницу ове драме представља један телефонски позив, једне озбиљне тајне службе, који преокреће ток читавог догађаја. Према писању Политике, Спољна обавештајна служба Руске Федерације (СВР) долази до потврђених података да се широм Турске на војним аеродромима танкују горивом хеликоптери и авиони. Тај податак, директор СВР Руске Федерације, Михаил Јефимович Фрадков доставља секретару Савета безбедности Руске Федерације, генералу армије Николају Платоновичу Патрушеву.
Генерал Патрушев задужује директора Федералне службе безбедности ФСБ Руске Федерације, генерала армије Александра Васиљевича Бортњикова да ту информацију хитно, са упитом, предочи турском ресорном колеги, директору Националне службе безбедности турске (МИТ) Хакану Фидану. Управо овај наизглед периферан телефонски упит, који личи на пријатељску размену информација на дневном нивоу, алармирао је најближе Ердоганове сараднике, и тиме сачувао не само стабилност државног поретка и региона, већ и физички сачувао живот Реџепу Тајипу Ердогану.
Ко су заправо Александар Бортњиков, Николај Патрушев, Михаил Фрадков?
Генерал Александар Васиљевич Бортњиков рођен је 15. новембра 1951. године у Перму. Дипломирао је 1973. године на Техничком факултету у Лењинграду, а националним органима безбедности је приступио 1975. године. Био на је челу оперативне и персоналне управе КГБ СССР за Лењинградску област. Године 2003. постаје начелник Федералне службе безбедности Русије у Санкт Петербургу и Лењинградској области. 2004. постаје заменик директора ФСБ Русије – начелник економске безбедности ФСБ, а председничким декретом од 12. маја 2008. именован је за директора ФСБ Русије. Носилац је највиших националних одликовања: Ордена заслуга отаџбини 3. и 4. степена и Ордена војних заслуга. Генерал је армије РФ.
Генерал Николај Платонович Патрушев рођен је 11. Јула 1951. године у Лењинграду. Дипломирао је на Техничком факултету у Лењинграду 1974.год. Органима националне безбедности приступа исте године, а након успешног завршетка виших курсева КГБ СССР ради у контраобавештајној управи КГБ СССР Лењинграда. 1992. године постаје министар безбедности Републике Карелие. Од 1994. до 1998. године руководи федералном контраобавештајном службом ФСБ Русије. Године 1998. именован је за начелника председничке администрације Руске федерације, 1998. постаје помоћник директора ФСБ, а 1999. Год. директор ФСБ Русије. 2008. године, 12. маја , председничким декретом бр. 749 бива постављен за секретара Савета Безбедности Руске федерације.
Почасни је члан Органа безбедности Руске федерације. Доктор правних наука. Председавајући је Међуагенцијске комисије Савета безбедности Руске Федерације за питања стратешког планирања. Председник је Научног савета при Савету безбедности РФ. Херој Руске Федерације. Носилац Ордена за заслуге отаџбини 1.,2.,3. и 4. степена, Ордена војних заслуга, Ордена части, Медаље СССР. Добитник Лауреата Руске Федерације у области науке и технологије и Лауреата Руске Федерације Маршал Жуков у области војне науке. Добитник је награде Владе РФ за науку и технологију. Генерал је армије РФ.
Михаил Јефимович Фрадков рођен је 1.септембра 1950. године. Године 1972. је дипломирао на Техничком факултету у Москви, а 1981. на Академији спољне трговине. Од 1973. до 1975. год. је службовао у Амбасади СССР у Индији. Од 1975. на више руководећих функција у Минстарству спољне трговине СССР. Године 1993. постаје помоћник, а 1997. министар трговине и економских односа Руске федерације. Маја месеца 2000.године је именован за заменика секретара Савета безбедности РФ, а наредне године за Директора федералне службе пореске полиције РФ. Од 2003. године је представник РФ у Бриселу а 2004.те постаје председник владе Руске Федерације. 2007. године је председничким декретом именован за директора Спољне обавештајне службе Руске Федерације СВР. Докторант економских наука.
Шта нам показују биографије руководилаца Безбедносно-обавештајног система Руске Федерације? Најпре, каријерну опредељеност и највише стручне референце за послове од виталног значаја за очување и опстанак сопствене отаџбине. Иза тога, ништа мање битно, континуитет у обављању најодговорнијих безбедносних, контраобавештајних и обавештајних задатака, уз постепено напредовање праћено добијањем највиших одликовања и лауреата. Имајући у виду овакве импозантне биографије, на скромном узорку руководилаца поменутих органа, нимало не чуди до перфекције изведена информативно-обавештајна акција, која је, може се рећи, сачувала крхку стабилност Балкана и дела Блиског Истока.
Насупрот примеру фукционисања безбедносног апарата Русије, постпетооктобарска модерна Србија је за начелнике централне тајне службе имала плејаду опскурних ликова са периферије живота и струке. Првог постпетооктобарског, међу колегама прозваног “Јуда“, познатог по “високом“ патриотизму и оданости. Након њега, не превише компетентног професора који се није мешао у сопствени посао. Затим, особу која је током каријере кривично гоњена (управо у области безбедности) – и успут постала миљеник Владе САД због своје “сарадљивости“.
Иза њега, управника локалног затвора, ни кривог ни дужног затеченог на највиталнијој функцији… Онда следе збуњени бициклиста и један локални адвокат. Како видимо из приложеног, а насупрот светлом примеру безбедносног система Русије, Србија од 2000. године до данас већ традиционално на кључним позицијама фамозне тајне службе има некомпетентне, нестручне и каријерно залутале особе, често сумњивих биографија. Та чињеница указује на то да политичка елита Србије или не схвата улогу обавештајне службе у заштити националних интереса, или не жели да их превентивно – безбедносно штити.
Ако се не изврше корените промене у наредном периоду које се тичу самог приступа обавештајним питањима и задацима, поседовање једне озбиљне, стручне и функционалне националне службе остаће још задуго само недосањани сан европизоване Србије.
слика http://www.uznayvse.ru/znamenitosti/biografiya-vladimir-putin.html
